Plagiranje: Ranoranioci, revolveraši, tabule raze i dinosaurusi

0
46

Broj plagijatora u medijima, od početnika do iskusnih, od nepoznatih trudbenika lokalnih medija do pulicerovaca, od onih iz štampe do ovih sa TV-a, jednostavno je zapanjujući

https://www.cenzolovka.rs/mediologija/plagiranje-ranoranioci-revolverasi-tabule-raze-i-dinosaurusi/

Glas se širi da ti, Fidencije, recituješ moje knjige gomili kao da nisu ničije do tvoje.

Ako si voljan da se zovu mojima, poslaću ti pesme besplatno.

Ako hoćeš da se zovu tvojima, kupi ovu, pa da ne budu moje.

Rimski pesnik Marcijal (I v. n. e.), autor ovih stihova, nije imao na raspolaganju Zakon o zaštiti intelektualne svojine, pa je pokušavao da sačuva svoje prihode posramljujući pesnike koji su nemilice krali njegovu poeziju i recitovali je za novac po večerinkama širom carstva. Toliko se time bavio, da je prvi (koliko znamo), u jednoj drugoj pesmi upotrebio izraz plagiarius, koji je značio otmica tuđeg roba, ili otmica i porobljavanje slobodnog čoveka.

Možda je i luđi primer kod najpoznatijeg rimskog biografa Gaja Svetonija Trankvila, kojeg najbolje poznajemo po knjizi „Dvanaest rimskih careva”, ali je pre toga napisao biografije „znamenitih (pazite sad) gramatičara”, koji su izgleda vodili živote ispunjene prevarama, bludom i zločinima. Tu saznajemo da je jedan od ranih gramatičara latinskog napisao knjigu, samo da bi mu je ukrao zet (takođe gramatičar) i promovisao kao svoju. Otkriven i prognan (malo preterana kazna za današnje prilike), zet je završio daleko od Rima, gde je dobio giht od koga je i umro, veli Svetonije, u vremenu koje je bilo surovo, ali su bar gramatičari bili poštovani i „znameniti”.

Pronađete u tekstu najbolje rečenice, proturite ih kroz pretraživač na internetu i gledate vatromet. Za potrebe ovog teksta nismo morali da čeprkamo duže od 15 minuta i samo pet rečenica

Dve hiljade godina kasnije, iako smo doneli zakone i odredili norme ponašanja, još uvek se nosimo sa plagijatorima koji kidnapuju originalne reči da nezasluženo steknu popularnost, ugled, novac, posao, pa čak i ljubav. Pa opet, kada se malo zaroni u ovaj fenomen, čak i ograničen isključivo na novinarstvo i ona tržišta na kojima se ljudi time uopšte bave, broj (samo dokazanih i uhvaćenih) plagijatora u medijima, od početnika do iskusnih, od nepoznatih trudbenika lokalnih medija do pulicerovaca, od onih iz štampe do ovih sa TV-a, jednostavno je zapanjujući.

Uzmimo za meru fenomena, ovog puta ne novinara (iako ga novinari često angažuju), pesnika Džonatana Bejlija. On je pre više od decenije u nekom trenutku shvatio da osoba pod pseudonimom Krimson mrtva hladna koristi njegovu poeziju, i to gotovo svih stotinak pesama, kao – svoju. Džonatan je otimanje pesama doživeo lično i dao se na posao. Kako se snalazio u toj stvari, otkrio je da je Krimson samo jedna od dobrano više od 300 osoba koje s njegovim pesmama čine to isto, naravno u manjoj meri i samo ponekad.

Tri godine ih je proganjao, prikupljao dokaze, objavljivao, slao pisma da zahteva da se njegova dela ne objavljuju, da se povuku sa interneta i čak iz štampe. Kako je sam to opisao, razvio je metod sačinjen od pravnih manevara (iako nije pravnik), tehnologije i dobrog starog fizičkog rada, kojim je mogao da zaustavi plagijat za 15 minuta posla.

Da Vas podsetimo:  Ugrožavanje sigurnosti novinara: Retke presude i dugo čekanje na pravdu

Bejli je danas profesionalni konsultant za plagijarizam, od čega živi. Njegov veb-sajt „Plagijarizam danas”, na kojem nam je ljubazno izdvojio stihove Marcijala koje smo ovde citirali, platforma je preko koje mu se obraćaju stotine i stotine žrtava. Među njima i veoma mnogo novinara. Osim što tako sasvim lepo finansira svoj umetnički rad, Bejli još i putuje svetom gostujući na brojnim konferencijama o plagijatorstvu po svetu, još jednom pokazatelju raširenosti fenomena.

Prokleti kompjuteri

Image by Dorothe from Pixabay

Najveći, gotovo neverovatan talas novinarskog plagijatorstva u SAD počeo je kasnih devedesetih godina prošlog veka i bio je direktna posledica pojave interneta i razvitka računara – krađe ove vrste bilo je, očigledno, u ogromnim količinama i do tada (navedimo samo da je velečasni Martin Luter King Junior mnogo godina nakon smrti potvrđen kao serijski plagijator), ali je bilo mnogo teže utvrditi je i dokazati.

VRSTE PLAGIJATORA

Plagijatora u novinarstvu u navedenom periodu bilo je toliko da je Krejg Silverman iz Instituta Pointer (koji se, usled obilja materijala, specijalizovao za ovaj fenomen) napravio čak i klasifikaciju od četiri kategorije plagijatora:

Ranoranioci – mladi novinari na prvom poslu koji plagiraju naizgled bez razumevanja o težini prekršaja.

Revolveraši – mladi novinari uspešni na prvom „velikom” poslu – gladni dokazivanja, stavljaju se pod ogroman pritisak da meteorski uspeju, kojom prilikom kradu sve više i više. Često su krali i na prethodnom poslu.

Tabula raza – kolumnisti koji nemaju ideje, pa ih kradu od kolega iz manjih medija, preformulisavši ih, često i ne baš temeljno.

Dinosaurusi – stari novinari iz štampe koji izgleda da ne razumeju baš najbolje internet i njegove kapacitete za poređenja, provere i pretrage.

Pulicerovci, TV zvezde i ostali

Slučaj Džejsona Blera, mladog lava Njujork tajmsa, koji je plagirao lokalne medije i još izmišljao svašta u tekstovima, naširoko je poznat. Da ne ulazimo u desetine drugih, pomenućemo samo, kao ilustraciju, neke zanimljive i rečite primere.

Recimo, Morin Daud iz Njujork tajmsa. Ona je 1987. godine optužila senatora iz Delavera da u kampanji za kandidata za predsednika SAD plagira govore tada lidera britanskih laburista Nila Kinoka, zbog čega se ovaj povukao iz kampanje.

Zamislite istraživačku novinarku koja je godinu dana radila na priči kako čita očerupane delove širom medija bez ikakvog priznanja njenom trudu, hrabrosti i talentu. Što se nije jednom dogodilo

Dvanaest godina kasnije, nakon što je u međuvremenu dobila Pulicera za svoje kolumne, i sama je uhvaćena u plagiranju blogera Džoša Maršala. Iako naknadna pretraga uradaka većine novinara uhvaćenih u plagiranju gotovo uvek donese bogatstvo ranijih „krađa”, to nije bio slučaj sa Morin Daud. Tajms je bio na stanovištu da je to bila greška koja je ispravljena i tako je Morin ostala jedna od retkih novinarki uhvaćenih u „pozajmici”, čija je karijera posle grbe na putu nastavila da cveta.

Objasnila je da je plagirani deo čula od prijatelja i da nije znala da je on citirao Džoša Maršala, što je s jedne strane pomalo neubedljivo pošto je citat bio prilično precizan, ali i uverljivo, pošto je jednostavno neverovatno da je novinarka takvog kalibra toliko naivna da plagira tek tako poznat i uticajan blog (blog je u to vreme bio anoniman).

Da Vas podsetimo:  Mediji zbog komercijalnih interesa rado krše pravo na privatnost građana

E, da. Senator iz Delavera bio je izvesni Džozef Bajden.

Padaju (li) zvezde

A ako ste mislili da je Morin jedina pulicerovka optužena za plagijat, pretražite internet radi iznenađenja. Od kolega koje bi mogle biti poznate i nekome u Srbiji, navedimo samo Farida Zakariju, istaknutog novinara i autora emisije GPS na CNN-u, koji je 2012. suspendovan i na CNN-u i u Tajms magazinu, za koji je pisao kolumne. Zakarija je suspenzije nazvao greškama i branio se da su svi slučajevi „preklapanja” u njegovim tekstovima i emisiji jednostavno opštepoznate činjenice i da nije video potrebu da ih atribuira bilo kojem izvoru. To je bila greška.

Interesantan veb-sajt „Naši loši mediji” (Our Bad Media), na kojem profesionalni urednici i novinari anonimno raskrinkavaju plagijate, nakon relativno kratkog istraživanja objavio je gotovo 40 takvih „preklapanja” kod Zakarije, uključujući i „pozajmicu” iz holandskog dokumentarca, koju je izgovarao dok je na jednom od ekrana iza njega mogao da se ugleda i – kadar iz narečenog filma. Ni Faridova karijera nije pretrpela veću štetu, pa i danas možete da ga gledate na CNN-u. Svoju grešku Zakarija nije skupo platio.

Razmere krađe rečenica, pasusa i tekstova u medijima i ne znamo, pošto se time ne bavimo mnogo. Ako je suditi po onome što dospe do sudova i medija, stvari ne stoje dobro – ovde se plagiraju čitave TV emisije, kompletni onlajn mediji

Talas plagijarizma ozbiljno je naštetio svim medijima čiji su novinari u tome uhvaćeni. Kako se gotovo nijedan od najuglednijih medija nije provukao neozleđen (teško je formirati iscrpan spisak, a i bio bi predug za objavljivanje), svi su oni uveli sisteme odbrane od novih slučajeva, razvijali ih vremenom, uključili i tehnološka rešenja, a sve su to prihvatile i retke redakcije bez takvog iskustva (bolje sprečiti nego plaćati odštete) i talas je vremenom izgubio snagu i učestalost.

Daleko od toga da se plagijarizam sveo na zanemarljive količine, ali su danas svakako podnošljive. Osim toga, druga medijska tržišta, čiji su profesionalci sa ponešto seirenja gledali šta se događa u SAD, ubrzo su morali da se bave svojim dvorištem.

Špigl je uhvatio 2018. svog najistaknutijeg višestruko nagrađivanog novinara Klȃsa Relotiusa kako je ne samo plagirao nego fabrikovao izvore, izjave, događaje i slično. „Bolestan sam i treba mi pomoć”, bio je njegov odgovor na rezultate interne istrage, a talas plagijata doktorata u svim sferama života, od najpopularnijih političara do istaknutih lekara, postao je omiljena igračka nemačkih medija i to je i danas.

Nemačke kolege, kao i drugi mediji sveta, baštine metode raskrinkavanja fabrikacija i plagijata nastale zbog američkog suočavanja sa fenomenom.

Šta se to nas tiče
Image by StockSnap from Pixabay

Iako je ova tema toliko važna međunarodnoj zajednici (doduše pre svega zbog piratisanja tehnologije, robnih marki i slično) da je čitavo poglavlje 7 u našim sada već kobajagi pregovorima sa EU posvećeno ovoj temi, Srbija izgleda ima većih problema i ne bavi se ovom vrstom krađe ni blizu koliko razvijenije zemlje.

Srpski političari i ostali (uključujući i univerzitete za štancovanje titula, naučnih radova i diploma) nisu platili adekvatnu cenu za tuđa dela i svoja nedela, ali su bar naše novinarke i novinari pokazali da i oni mogu da ovladaju metodama, softverima i strategijama otkrivanja akademskih plagijata.

Da Vas podsetimo:  Od 3.000 medija u Srbiji, samo stotinak ispunjava funkciju

Srpski političari i ostali (uključujući i univerzitete za štancovanje titula, naučnih radova i diploma) nisu platili adekvatnu cenu za tuđa dela i svoja nedela, ali su bar naše novinarke i novinari pokazali da i oni mogu da otkrivaju akademske plagijate

Razmere plagijatorstva u medijima, u smislu krađe rečenica, pasusa i tekstova, međutim, i ne znamo (odnosno, nemamo podatke), pošto se time ne bavimo mnogo. Ako je, međutim, suditi po onome što ipak dospe do sudova i medija, stvari ne stoje dobro – ovde se plagiraju čitave TV emisije, kompletni onlajn mediji, a medijima provejavaju informacije o tužbama za čitave magazine.

Da se neko pozabavi individualnim tekstovima, kopi-pejstom, „prepevavanjem” tuđeg rada, „zaboravljanjem” atribucije na izvore… bilo bi posla po Zakonu o zaštiti intelektualne svojine i pratećim zakonima i podzakonskim aktima, koji je, „uz manje rupe, veoma dobar”, za mnogo advokata i sudove.

Stvar je jednostavna. Pronađete u tekstu najbolje rečenice, proturite ih kroz pretraživač na internetu i gledate vatromet. Za potrebe ovog teksta nismo morali da čeprkamo duže od 15 minuta i samo pet rečenica, da pronađemo direktno iskopirane rečenice, neatribuirane čitave pasuse, pa i tekstove. Zamislite istraživačku novinarku koja je godinu dana radila na priči kako čita očerupane delove širom medija bez ikakvog priznanja njenom trudu, hrabrosti i talentu. Što se nije jednom dogodilo.

Pa opet, plagijatori u SAD uglavnom prosto nestanu iz javnog života, potpuno promene profesiju (kao Bler koji je sada life coach), a u najboljem slučaju nastave da zarađuju (kudikamo manje) za život pišući za lokalne ili politički orijentisane medije, manje izbirljive u pogledu biografije svojih novinara.

O njihovim sudbinama se čak rade istraživanja na katedrama za novinarstvo po univerzitetima i, naravno, pišu poučni tekstovi tipa „gde su, šta rade”. Serijski novinarski plagijatori visokog profila, međutim, najčešće sami odu da se ne vrate, pokušavajući da zaborave strahovitu sramotu.

Sramota i kako je izbeći

Sramota u novinarskim krugovima je, otprilike, jedino što danas novinarski plagijatori u Srbiji mogu da dožive. Ni to nije prijatno, nimalo. Prati vas kroz karijeru. Topla je preporuka za naše medijske poslenike da pročitaju neka od brojnih uputstava o tome kako da novinari ne dospeju u takvu situaciju, urednici prepoznaju plagijat pre nego što bude objavljen (kod Bendžamina Malina sa Pointera imamo i fantastičnu metodološku šemu), ili da bar povremeno sami provere da li ih je neko očerupao i, ako imaju mogućnosti i ako se to isplati, tuže barabe.

Plagijat ponekad može da bude i nesvestan. Mogli ste pročitati ili čuti rečenicu pre nekoliko godina, za koje vreme je sve vezano za nju iščilelo iz vaše memorije, uključujući i to da nije vaša, pa je upotrebiti i platiti to relativno skupo. Krejg Silverman, pomenuti specijalista za plagijate, bio je ubeđen da citira upravo Morin Daud, kada nas mudro savetuje da „ako zvuči pametno, proverimo”, odnosno unesemo svoje najbolje rečenice u pretraživač i pritisnemo enter, upravo zbog toga.

Kada je proverio citat, nije pronašao izvor, pa ni Morin Daud.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime