Srbija ekonomska kolonija, a Srbi moderni robovi
EU je u dubokoj krizi indentiteta, međusobnih sukoba interesa, podeljenosti na „sever“ i „jug“, razvijenosti i prisutnosti oblika ekonomskog nacionalizma. Bregzit u Velikoj Britaniji pokazao je, da je Evropa u međusobnom ekonomskom ratu tržišta, investicija i unutrašnjoj ksenofobiji od imigranata. Srbija je na Balkanu u prvom krugu svih posledica podela, sukoba u EU i imigrantskog talasa. Ambiciozni i nadahnuti premijer vlade Srbije Aleksandar Vučić kaže: „Očekujem da MMF, Svetska banka i EU u narednih nekoliko dana promene prognozu rasta Srbije sa 2,5 na 2,7 odsto, kao i značajan napredak na Duing biznis listi.“ Ovu jaku izjavu premijer daje u prisustvu ambasadora država EU u Srbiji.
Šta nam još poručuje premijer Srbije Aleksandar Vučić?
Premijer kaže: „To će značiti da će Srbija imati jednu od najviših stopa rasta u regionu, uprkos fiskalnoj konsolidaciji. Znam kako u naredne tri godine možemo da dostignemo rast BDP veći od 12 odsto, odnosno preko tri odsto svake godine. Uspeh je zasnovan na investicijama i izvozu, a ne na potrošnji, ali će, kad se povećaju primanja, Srbija moći da očekuje i da rast zasniva na rastu potrošnje. To je „san i plan“ premijera, a za to mu je potrebna podrška i stabilnost…
Politički „san“ koji vodi u socijalnu katastrofu Srbije?
Šta konkretno znači za građane Srbije premijerov „plan i san“? Naredne tri godine, minimalna potrošnja građana, odnosno pad životnog standarda će biti za najmanje 30 odsto; prosečne plate neće biti iznad 500 evra i penzije ne veće od 200-250 evra. U isto vreme, treba očekivati poskupljenja energije i svega onoga što iz cene energenata ulazi. Po tom premijerovom planu, građani Srbije treba da žive izuzetno skromno, bez suštinske štednje i potrošnje, i da se sve okrene stranim investitorima koji će pokupovati sve što mogu u Srbiji, otvarajući jeftina radna mesta i izvlačeći kapital stečen od narodne muke u Srbiji van nje. To isto znači da će vlada Srbije stimulisati strance sa po 10000 evra po radnom mestu i omogućiti im da imaju za male pare ekonomsko i socijalno „roblje“ od građana Srbije. To isto znači da sudbina Srbije zavisi od MMF, moćnika u EU i Svetske banke i da se tu gubi nacionalni suverenitet i politika neutralnosti.
Ako se sve to dobro protumači, premijer traži od EU podršku pre svega političku, da Srbija dobije pozitvne ocene, da bi se realizovao njegov „plan i san“ i traži stabilnost. Koju stabilnost traži premijer? Pre svega onu koju teško može EU da pruži, a to je stabilnost unutar EU, Evrope i Balkana, gde se vode ekonomski i politički ratovi za tržišta i uticaje. Premijer traži i „stabilnost“ koju bi EU pružila Srbiji odnosno njegovoj vladi da bi se realizovao premijerov „plan i san“. Evropa je već u dubokoj krizi, a EU u sukobu sopstvenih interesa. Evropa i širi region su već u ratnom sukobu i preti opasnost od šireg regionalnog ili možda svetskog sukoba, a premijer Srbije ima “plan i san” o rastu ekonomije uz dodatno siromašenje i održavanje sadašnje vlade u sedlu. Sve ovo je veoma neizvesno i predstavlja zaista “san” koji može biti za građane Srbije prava “java” i socijalna mora.
Teško da ovakvi projekti i “snovi” mogu da opstanu u državi koja je kandidat na dugom putu za EU, ako je članica EU poput Grčke ekonomski i politički „udavljena“ i porobljena od MMF i bankara. Unutar EU su i velike države poput Španije, Italije, ali i Francuske, koje su u spirali pojačane društvene, političke i socijalne napetosti. Balkan je za EU u pravom smislu „slepo crevo“ i ovaj plan premijera Srbije je na ivici političke i socijalne fanatastike i velikog rizika i po građane Srbije i njegovu vlast. Plan i san premijera je „moguć“, ako se čitava Srbija totalno rasproda prvo tajkunima iz regiona (Hrvatska, Albanija) kao i domaćim i ostalima, koji žele da posluju u Srbiji i koji je sagledavaju kao kolonijalnu i „škart“ ekonomiju. Ove ekonomske mere premijera su i u zoni političkog i socijalnog avanturizma, koji može Srbiju da odvede u socijalne nemire i krizu, uz dodatno dužničko ropstvo i nova zaduživanja. Za takvu politiku teško da se može stvoriti konsenzus u Srbiji, sem ako se ne ide na oblike pritiska i monopola partija na vlasti, uz veliki rizik socijalnog, ali i političkog sloma.
Tomislav Kresović
Vidovdan
Nije to nikakav san, to je providna manipulacija, jedino sto ta trulez od coveka moze da ponudi zemlji koju za tudj racun opropascava – da je njeno stradanje „cena za bolju buducnost“. I sto postaje gore, to on povecava dozu, tako da sad vec postaje tragikomucno. U medjuvremenu, pao je novi kredit, milijarda dolara od Abu Dabija, a u planu za ovu godinu zacrtana je jos jedna milijarda arapskog kredita. Time naprednjaci dodaju blizu devet milijardi evra dugu Srbije, po cemu se izjednacuju sa zutima. Jedine tri stvari u kojima su uspesni su dalje siromasenje naroda, bezobzirnije cedjenje istog i, istovremeno, tovarenje sve veceg duga na njegova ledja. To je istinski Vucicev „program“, a jedini put kojem on Srbiju vodi je dugo putovanje u noc…