Plan za oslobođenje Beograda mora da sadrži plan za oslobođenje Kosova i Metohije, ili, plan za oslobođenje Kosova i Metohije mora da sadrži plan za oslobođenje Beograda.
Prošlo je par meseci otkako je predstavljen „Plan za reintegraciju Kosova i Metohije u pravni poredak Srbije“ Pokreta za odbranu Kosova i Metohije. Na portalu Stanje stvari pojavila se kritika pravnika Isaka Davidova koji tvrdi „da je Kosovo jedino moguće (i jedino pošteno) povratiti vojno“, zatim da je plan Pokreta za odbranu KiM „napravljen za situaciju koja je prošla“ i „nije plan koji projektuje budućnost, već jedno stanovište čiji je plan da se budućnost sama postara za povoljno rešenje“. Da li se KiM samo vojnim putem može povratiti? Koliko sam video nije bilo drugih reakcija stručne ili laičke javnosti, vlasti ili opozicije. Nisam video druge kritike ili neke druge planove. Čini mi se da je pravoslavno-patriotska javnost i dalje suviše zavađena, pasivna i reaktivna.
Što se tiče plana Pokreta za odbranu KiM, mislim da ima dobrih rešenja i da može da bude plan za budućnost ili za situaciju koja će doći. Kritika Plana za KiM Pokreta za odbranu Kosova i Metohije koju bih ovde izneo tiče se plana koji nisu predstavili. A to je, takođe, kritika i ostalih pravoslavno-patriotskih organizacija ili opozicije – niko ne radi na stvaranju plana kako da se oslobodi Beograd. Samo oslobođen Beograd, koji ima saveznike u regionu i svetu, može da oslobodi Kosovo i Metohiju. Pokret koji je nastao sa ciljem da odbrani KiM i preuzeo tu odgovornost mora i da stvara neophodne uslove da se odbrani KiM – na primer, Srbija mora da postane ekonomski dovoljno jaka da može da izvede tako ozbiljan projekat oslobođenja KiM. Još ako je to i nadstranački pokret koji okuplja intelektualnu elitu, odgovornost je još veća da se stvore ti uslovi.
Plan za oslobođenje Beograda mora da sadrži plan za oslobođenje Kosova i Metohije, ili, plan za oslobođenje Kosova i Metohije mora da sadrži plan za oslobođenje Beograda. Šta znači osloboditi Beograd pisao sam u tekstovima poput: Strah od zla, Strah od bolesti, smrti i vlasti, Briga o deci, O kontroli kvaliteta, Nezavisna država nije ekonomski zavisna, Oslobodi svoj um, Borba na život i smrt, Četvrta grana vlasti, Vlada stručnjaka i narodnog jedinstva, Od Đinđića do Vučića, Rio Tinto, Pandemija kao umni rat… Nije dovoljno da kvislinge na vlasti zamene nacionalisti koji ne znaju ništa oko ekonomije ili ne znaju šta je pravo ličnosti, da bi Beograd bio slobodan, a Srbi složni.
Zatim, plan za odbranu KiM, ili konačno rešenje za status KiM, mora da obuhvati i plan za zaštitu srpskih interesa u regionu, tako da se stvara regionalna stabilnost. Ne može se rešiti status KiM ako se ne reše odnosi sa Crnom Gorom i Bosnom i Hercegovinom i u sklopu nje odnos Federacije BiH i Republike Srpske, kao i sa Severnom Makedonijom – tako da budu i bolji odnosi i sa Grčkom i sa Bugarskom. Srbija u savezu sa Crnom Gorom, S. Makedonijom i Grčkom, susedima Albanije, ima mnogo bolju pregovaračku poziciju, i ne samo Srbija, nego i Crna Gora, S. Makedonija i Grčka, za rešavanje albanskog pitanja.
Nisu nam potrebne priče o srpskom svetu, ni o ruskom svetu, nego o pravoslavnom svetu – kako da se zaštiti hrišćanska civilizacija – kako da se razvijaju pravoslavna kultura i pravoslavna ekonomija. Pravoslavni ili hrišćanski narodi iz ovog dela sveta moraju da prevaziđu nacionalizme (kao jeres etnofiletizma) i da kao i patriote i hrišćani grade međusobne odnose. Sanjati obnovu stare kraljevine, osvajanje drugih država ili bilo koji oblik imperijalizma, izgleda groteskno, to je pogubno, kad znamo koliko je očajno stanje što se tiče i demografije i ekonomije u svakoj pravoslavnoj ili slovenskoj državi. Svi pravoslavni narodi bore se za opstanak, i ako troše energiju na međusobne sukobe, svako radi protiv sebe – a svakom narodu preti nestajanje. Interesi svake pravoslavne države najbolje će biti zaštićeni ako pravoslavci stvore savez suverenih država, koje će imati dobrosusedske odnose (bez pretenzija bilo koje da bude hegemon), sa zajedničkom spoljnom politikom i odbranom od spoljnih neprijatelja (bez imperijalnih pretenzija).
Srpski interesi na Balkanu najbolje će biti zaštićeni ako dođe do podele Evrope na dva bloka: istočni, kao uporište hrišćanstva, i na zapadni, kao uporište antihumanista. U tom slučaju, države istočnog bloka koje su priznale tzv. Kosovo, povukle bi to priznanje. Srbija bi, sa KiM u svom sastavu, bila deo istočnog bloka. Uz podršku saveznika lakše bi se zaštitio srpski narod u Hrvatskoj. Ako ustaše opet krenu da divljaju, rešenje je da se prostor u granicama manje-više nekadašnje RSK odvoji od NDH. Sumnjam da bi NATO (tj. ono što bi ostalo od NATO) ušao u sukob sa istočnim evropskim blokom zbog ustaša (između ostalog, Nemačka i Italija bi podelile ostatak Hrvatske) ili Albanaca na KiM.
Pravi izazov je formirati istočni evropski blok, jer nakon povlačenja NATO iz Azije, Zapad želi da zadrži istočnu Evropu i Balkan kao srce Evroazije i poslednje kolonije koje pljačka bez ikakve mere ili ikakvog otpora. Otpora nema pošto deo elite čine sluge Imperije, a deo elite čine nacionalisti zarobljeni u prošlosti. A elite će biti takve sve dok kao narod robovski ili gubitnički mentalitet ne zamenimo pobedničkim (ali ne faustovskim) mentalitetom. To se odnosi i na duhovnu elitu. Kad se to promeni, nastaće pravi otpor i vrlo brzo i istočni evropski savez. Imperiji nikad više ne bi prolazila taktika „zavadi pa vladaj“ u ovom delu sveta. A pravoslavne, pomesne crkve vratile bi na pravi put i Carigradsku patrijaršiju.
Trenutno smo daleko od takvog saveza. Naš cilj ostaje da oslobodimo Beograd. Za početak, od kulturne okupacije. Kad se oslobodi kulturne, Srbija će se osloboditi i ekonomske i vojne okupacije. Jer bi slobodni Beograd bio veliki podsticaj za ostale pravoslavne i slovenske narode da je moguće pobediti u umnom ratu. Zapad je kulturno više okupirao pravoslavne narode, nego islamske, i manje koristi vojnu silu da bi pravoslavne države držao kao kolonije. Kad se oslobode kulturne okupacije, pravoslavne države oslobodiće se vrlo brzo i mirnim putem i ekonomske i vojne okupacije Zapada.
Oslobođenja KiM (kroz postizanja kompromisa sa kosovskim Albancima?) neće biti sve dok je na KiM vojna baza Bondstil. Srbija ne može sama da ratuje protiv NATO, sada ne može ni protiv Albanije, ako nije u savezu sa ostalim pravoslavnim državama. Možemo da se nadamo da će se NATO povući sa Balkana, kao iz Avganistana, ali, moje mišljenje je da se Pokrajina Kosovo i Metohija ne može vratiti u pravni poredak Srbije ako se prvo ne oslobodi Beograd, a zatim ne stvori savez država, čije bi jezgro činile pravoslavne i slovenske države. Time bi se postavila granica između istočnog i zapadnog evropskog bloka i zone uticaja, a KiM bi se kao deo Srbije nalazio u granicama istočnog evropskog saveza. Poštovala bi se prava Albanaca sa KiM i u tom smislu plan Pokreta za odbranu KiM može da bude plan za budućnost, jer predviđa dijalog sa kosovskim Albancima i da KiM ima posebni status. Kroz dijalog došlo bi se do kompromisnog rešenja. A rešenje nije ni da NATO baze zamene ruske i kineske vojne baze na Balkanu, ili da Balkan ostane poligon za sukob velikih sila, nego da Balkan pripada samo Balkancima (pošto ne žele da budu Balkanci, ne računam Hrvate i Slovence). To će da se dogodi kad se stvori širi pravoslavno-slovenski savez suverenih država – Evropa nacija – tako da se svaki država članica saveza podjednako poštuje, ili, da ne postoje, kao u EU i NATO, narodi prvog i drugog reda (i tu ima mesta i za Albance, ako ne žele rat sa svim susedima).
U tom savezu ima mesta za sve narode koji su rešeni da odbrane tradicionalne porodične vrednosti, ali i da poštuju ljudska prava i slobode – za sve narode koji neće svoju veru ili ideologiju da šire mačem – na silu. Pošto praktično sve pravoslavne države imaju islamske države kao susede, većina i muslimane kao građane ili etničke manjine, vreme je da se uspostavi dijalog sa muslimanima i u sklopu pravoslavno-islamskog dijaloga da se rešavaju problemi između pravoslavnih i islamskih naroda u Evroaziji. Rat između muslimana i pravoslavaca (tradicionalista), odgovara Imperiji (transhumanistima). Bošnjaci i Srbi mogu i da odigraju važnu ulogu u pravoslavno-islamskom dijalogu, i da započnu rat između muslimana i pravoslavaca.
Da ne širim dalje, u budućnosti je moguć sukob civilizacija i rat svakog protiv svakog, ali sad vredi pokušati sa stvaranjem pravoslavno-slovenskog saveza (saveza hrišćanskih država) odvajanjem od zapadne Evrope mirnim putem (o čemu sam pisao u prethodna dva teksta Podela Evrope i Pravoslavlje i nova politička teorija), i vredi pokušati, posle toga, da se kroz dijalog hrišćanskog bloka i islamskih naroda postave granice islama i pravoslavlja, koje će obe strane da poštuju. I da istočni evropski blok i Kina (p)ostanu strateški partneri u Evroaziji, sa granicama koje obe strane poštuju.
U svakom slučaju, ako ostanemo pasivni i reaktivni, ako nismo sposobni da oslobodimo Beograd, odnosno, da Srbiju vode ljudi koji vole Srbiju, sposobni da naprave i realizuju plan za oslobođenje Kosovo i Metohije – sa planom i za kulturni i ekonomski preporod Srbije, preostali Srbi govoriće uskoro: „Dogodine u Beogradu“.
Ako ne bude bilo sabornosti između pravoslavnih i slovenskih naroda, neće samo Fanar biti kriv za propast pravoslavnih i slovenskih naroda i država, a još manje bi se mogla kriviti Imperija koja je na kolenima, ako pravoslavci i Sloveni propuste šansu da se udruže i oteraju Imperiju sa pravoslavnih i slovenskih teritorija, a da sa druge strane, islamski narodi, ohrabreni pobedom nad Imperijom, krenu u pohod na Evropu. Prve na udaru bile bi pravoslavne države kao siromašna i malo naseljena periferija Imperije, narodi koji imaju rajsku prirodu, savršenu klimu i sve resurse da prežive 21. vek, ali nisu sposobni da se udruže, zaštite i obezbede uslove za kulturni i ekonomski razvoj.
A pravoslavno-slovenski savez imao bi sve uslove da u ekonomskom, kulturnom i vojnom smislu brzo sustigne zapadni evropski blok i SAD i da zaustavi propast hrišćanske i demokratske Evrope ili da zaustavi neke nove osvajače sa Istoka koji bi krenuli u pohod na (istočnu i jugoistočnu) Evropu. Samo još da pravoslavni narodi postanu toga svesni, da više veruju u sebe i da budu više solidarni među sobom.
autor:Nikola Varagić
