Plišani bauk Rezolucije Evropskog parlamenta

0
669

U Srbiji vlada atmosfera kao da je Rezolucija Evropskog parlamenta o Srbiji (25. mart) neki odista istorijski dokument. Opozicija ga slavi zbog dosad retkog, možda i neviđenog, eksplicitnog govora o korupciji i kriminalu koji se vezuju za vladajuću garnituru. Vlast je kudi, jer, kako tvrdi, to su najobičnije izmišljotine i  prave laži. U toj strastvenoj posrednoj raspravi, gde se dve strane ne obraćaju jedna drugoj već svaka gleda na autora Rezolucije, izostaje ozbiljnija informacija, da ne govorimo o analizi dokumenta i događaja. Glavna tačka ove rasprave bez prave rasprave jeste jedna od 107 tačaka ovog dokumenta, koji pored toga ima i uvod od četiri strane. Ta tačka (24) tiče se izričitog navođenja stvarnih neuralgičnih pojava koje svedoče o neposrednoj umešanosti nosilaca vlasti u kriminalne radnje poznate pod nazivima: Krušik, Jovanjica, Telekom i Savamala. Dovoljno za likovanje jednih a bes drugih; nedovoljno za sagledavanje dalekosežnosti ovog dokumenta.

Možda smo i preterali sa kvalifikacijom dokumenta kao „dalekosežnim“. Jer, rezolucije i drugi akti Evropskog parlamenta nemaju političku težinu u evropskim poslovima spoljne politike i odbrane s obzirom da ovaj organ EU nema ozbiljnu nadležnost u ovoj oblasti, iako se njome neobično predano bavi. Sa tog stanovišta, ne bi trebalo mnogo da se uzbuđujemo povodom njegovih rezolucija o Srbiji. Ali, ova je ipak drugačija od prethodnih, kao i od zvaničnog rečnika kompetentnih organa u ovoj oblasti, pre svih Saveta ministara, a potom i Komisije. Veći broj tačaka u Rezoluciji posvećenih prekršajima pravno-zakonskih i demokratskih pravila, praktično korupciji i organizovanom kriminalu, izrečen je neuporedivo jasnijim jezikom nego što je to slučaj, recimo, sa godišnjim izveštajima Komisije. I budući da rezolucije i drugi akti EP posvećeni spoljnopolitičkim pitanjima nemaju obaveznost primene, postoji realna pretpostavka da je ovaj ton u dosluhu sa pravim donosiocima odluka, ne samo formalnim nego i faktičkim, kao što su Nemačka i Francuska.

Da Vas podsetimo:  Zaostavština Haškog tribunala – rat rezolucijama

Da ovu pretpostavku malo razjasnimo. Prvobitna tajna, u međuvremenu nestala, podrške koju su jaki politički igrači u EU davali Vučiću ležala u njegovoj kooperativnosti u vezi priznanja „Kosova“. Takav dobitak za njih, kao i za njihove jače partnere u SAD, bio je vredan podrške jednom političkom rukovodstvu koje je fantastičnom brzinom prešlo put od autoritarnosti do demokratije i od anti- do pro-evropejstva. Ono što nisu mogli da predvide jeste faktor vremena. Taj činilac je isprva dobro radio – Briselski sporazum (2013) i jednostrao ispunjavanje svih obaveza Srbije u rekordnom roku, ali se sve zakomplikovalo usled albanske nekooperativnosti. Vreme koje je brzo proticalo dovelo je do videla diktatorsku prirodu režima, ili preciznije, do nemogućnosti da se njegova priroda nadalje ignoriše. S druge strane, bilo je rizično po ciljeve „operacije Vučić“ da ti isti glavni igrači – Dž. Borel u ime Saveta ministara, O. Varhelji u ime Komisije i H. Mas u ime Nemačke – lično i direktno napadnu glavnu figuru ukazujući na pravu prirodu režima iz koje potiču enormna korupcija i kriminal. Ne treba zaboraviti da su predstavnici zvanične i tvrde politike EU u pogledu kosmetskog pitanja – komesar za proširenje O. Varhelji (Komisija) i šef misije EU u Srbiji S. Fabrici (Savet ministara) – čestitali Vučiću pobedu na izborma od 21. juna prošle godine. Ali, ovi meki diplomatski gestovi nisu mogli da sakriju izbornu Pirovu pobedu. Uvidevši da su izbori ishodili blještućom slikom fasadnog parlamenta, Vučić je njemu svojstvenim demokratskim manirom obznanio prevremene izbore za nešto više od godinu i po dana. Evropljani su sa zadovoljstvom prihvatili ovaj gest milosti.

Sada, kada i EU-Evropljani vide da vuk menja dlaku a ćud nikada, a u strahu da im misija sa Vučićem ne propadne, nalaze odličan način da mu skrenu pažnju da ovako više ne ide. Nisu ni morali da izričito zatraže od EP da bude krajnje eksplititan; ovaj je uvek raspoložen za jake poteze tamo gde nema direktnu odgovornost. I Parlament se stvarno raskomotio. Kada se čita celovita Rezolucija, dolazi se do empirijskog zaključka o tome da se EP i odgovorni organi Unije u spoljnoj politici razlikuju samo u stepenu radikalnosti. Parlament je ovde znatno jači. Nije bilo tačke (od njih 107) u kojoj zvanična politika EU prema Srbiji nije overena jačim pečatom od ovog parlamentarnog. Pomenuli smo primer govora o korupciji i organizovanom kriminalu, koji doduše odgovara svom predmetu. Ali, gotovo u svemu što Rezolucija dodiruje nailazimo na stanovište Parlamenta istovetno nosiocima stvarne moće, ali dovedeno do krajnjosti.

Da Vas podsetimo:  Može li Sud u Stazburu da propiše obaveznu vakcinaciju?

Tako, Rezolucija poziva na „međustranački dijalog“ i „povratak opozicije za pregovarački sto“ (da li je ovo baš isto?), ali u istoj tačci (16) izražava žaljenje zbog bojkota prošlih izbora, kao da je reč o hiru a ne iznudici zbog nepodnošljivih uslova. Pre toga (t. 13), u dobrom ton poziva se na izveštaj OEBS-a i njegove Službe za demokratske institucije (ODIHR) u kojem nije bilo suštinskih zamerki na održane izbore. Nasuprot tome, sada Parlament pozdravlja poziv za posredujuće učešće u „dijalogu“, ali ne pominje svoj prethodni mršavi učinak.

Nadalje, Rezolucija o „Kosovu“ govori kao da u samoj Uniji ne postoji pet država koje ne priznaju njegovu navodnu nezavisnost. U prvoj od sedam tačaka o tom pitanju (65-70 i 90) stoji uobičajena fraza pravih odlučilaca iz EU: „EP naglašava normalizaciju odnosa između Srbije i Kosova kao prioritet i preduslov za pristupanje obe zemlje EU…“. (Ima li ijednog poslanika EP koji veruje u pristupanje bilo koje „zemlje“ u EU). Zadovoljan zbog Bajdenove revizije Trampovog pristupa, EP „žali zbog stava iz Vašingtonskog sporazuma o obustavljanju zahteva Kosova za prijem u međunarodne organizacije“. Nasuprot tome, ne postoji žaljenje Parlamenta što po istom dokumentu i Srbija mora za prekine svoju delatnost na poništavanju priznanja. Takođe, EP još radikalnijim rečnikom „izražava zabrinutost zbog rastućeg uticaja Kine na Srbiju“(78). Istim pristupom karakteriše odnose Srbije i Rusije (88, 93). Zahteva visok stepen prilagođavanja Srbije zajedničkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici Unije (88) kao da je Srbija na samom pragu prijema u punopravno članstvo. I tako dalje.

Ukratko, ovaj dokument sledi godišnje izveštaje Komisije o Srbiji (za 2020. i 2021. godinu) i ne razlikuje se od njih ni tematski ni u pogledu ocena, ali i temama i ocenama daje jedan radikalizovani aktivistički štimung.

Da Vas podsetimo:  Kako se ministar Momirović pohvalio društvom sa dva velikana

Ako Evropski parlament besomučno agituje da se Srbija privoli carstvu Unije, nama ostaje dilema koja za njih ne postoji. Ta dilema ima danas (ali ne od danas) jedno suštinsko rasterećenje: Unija nije u stanju da se širi prijemom novih članica sve i da one ispune sve uslove. Ta šargarepa nije više ni za lipsalog magarca. Ali, to ne znači da Srbija treba da se okrene drugoj, istočnoj, strani. Nije reč samo o kazni koju bi Srbija dobila od zapada kada bi napravila ovakav zaokret. Reč je upravo o postojanju te dileme: ako hoćemo demokratiju moramo imati vezu sa EU; ako hoćemo suverenost, moramo ima vezu sa Rusijom i Kinom. Ako hoćemo i jedno i drugo, moramo se provući kroz Scilu i Haridbu demokratije i suverenosti, što je zapravo tesnac između zapada i istoka. Ova Rezolucija Evropskog parlamenta na izričit način nam pokazuje prirodu ove dileme. Zadatak buduće vlasti Srbije, kada dođe na političku scenu, nije da se opredeli nego da praktično rešava ovu dilemu.

Izvor: Srbija i Svet

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime