Pljujem ja na vašu politiku

Pre sedamnaest godina umesto kiše, sa neba su počele da padaju bombe. Padale su isto kao i kiša – bilo ih je mnogo i nisu birale gde će pasti. Svakog dana se događao pljusak i čelična kiša nas je terala u podrume i skloništa. Veliki broj ljudi je ta kiša bombi oterala i u grob. Sedamnaest godina padanja. Sedamnaest godina stradanja. Sedamnaest godina muke i bede. Sve to zbog vas dragi naši NATO humanitarci! Ne može čovek, a da se sa setom ne priseća tih dana.

Milan RuzicNije meni bilo više od deset ili jedanaest godina, ali je moja generacija već proživela drugi rat. Mada, nije to ni bio nekakav rat. Mi nismo imali na koga da krenemo, a vi ste onako junački sa neba bacali te čelične đavole obogaćene osiromašenim uranijumom. Pokazali ste nam da postoje i nevidljivi avioni, kao što nam i danas tvrdite da ste tada uveli demokratiju – nevidljivu demokratiju. Nevidljivi neprijatelj, nevidljiva demokratija, nevidljiva naša krivica, a vidljivo razaranje, vidljiva patnja, vidljivi leševi rastrgnuti na sve strane. Ne znam da li vam je jasno da ste moj narod osudili na propast? Vaš uranijum ubija i ubijaće Srbe zauvek, a zbog čega? Šta smo to uradili? Gde smo to pogrešili? U politici kažete? Pljujem ja na tu vašu politiku zbog koje ceo jedan narod strada!

Prosto ne mogu da poverujem koliko ste u stanju da nas mrzite! Da li je moguće da je vaša mržnja tolika da ste davali čitavo bogatsvo za jednu bombu, a bilo ih je toliko da to niko izbrojati ne može?! Istresati bombe na decu, na starce, na žene, na mladiće, ma prosto na Srbe. Zašto da išta uvijamo i pričamo u šiframa? Bombardovali ste Srbiju! Tvrdili ste kako je to za naše dobro. Kako smrt i za koga može biti dobra? Otkud vama pravo da rukovodite tuđim životima psine besne? Vi ćete da određujete ko živi, a ko umire? Pa postoji Onaj koji će to raditi. Mi u NJega verujemo, a vi sigurno ne. Ne verujete, jer da verujete ne biste toj „humanitarnoj akciji“ dali naziv „Milosrdni anđeo“. Milosrđe i NATO? Ne znam čime vas u toj organizaciji hrane ili poje, pa pričate takve gluposti.

Tri meseca ste ubijali, razarali, kidali, brisali, prekrajali, trovali i smejali se. Tri meseca detinjstva ste oduzeli mojoj i mnogim drugim generacijama! Posle toga se ispostavilo da nije u pitanju samo detinjstvo. A sad, sedamnaest godina kasnije, želite nas u tom vašem savezu? Zbog čega? Da nećete da nam se izvinite? Vratite nam sve što ste nam porušili i poubijali! Vratite nam život koji ta tri meseca nismo živeli! Vratite nam Srbiju onakvu kakva je bila! Vratite nam vazduh, vodu i hranu! Vratite nam hramove! Vratite nam nas!

Ubijali ste sa osmehom. Rušili ste sa oduševljenjem. Trovali ste sa zadovoljstvom. Brisali ste narod uz osećanje ponosa. Gde vam je srce? Gde vam je mozak? Šta od Srbije napraviste? Nije bilo dovoljno srušiti? Morali ste i da trujete?

Nikad vam to nećemo zaboraviti! Nikad i ne možemo, jer još uvek živimo traume tih dana. Nemojte nas dirati. Zaboravite nas kao da ne postojimo, jer tako i živimo zbog vas! Vodite ove vaše obožavatelje obolele od Stokholmskog sindroma, plaćane iz vaših džepova i zadojene vašom zlobom! Vodite ih u vaše zemlje da vam sa zadovoljstvom i ljubavlju čiste obuću i peru veš dok ih udarate po ušima. Nama nije potreban niti jedan od tih koji svojim postupcima kao da Srbiju bombarduju po ko zna koji put.

Kako vam glava dozvoljava da nas se uopšte setite? Otkud vam drskosti da nam ime izgovorite? Odakle vam srca da ovde dođete i govorite o tome kako ste Srbe ubijali zbog Srba? Gde vam je stid pogani belosvetska, pa nam sad nudite da vam se pridružimo?

A gde je nama, narode srpski, glava? Nismo li mi samo gori od njih prihvatimo li njihove priče i upute? Sećaš li se te večeri? Sećaš li se Srbine bombi? Sećaš li se uništenih bolnica, škola i fabrika? Sećaš li se memle iz skloništa? Sećaš li se paralizujućeg straha kada čuješ sirenu? Sećaš li se kasetnih bombi? Sećaš li se delova tela razbacanih okolo? Sećaš li se vatrenih lopti i plamenova? Sećaš li se svojih članova porodice obolelih i uvelih? Sećaš li se zastava koje su se okupile protiv tvoje? Sećaš li se krika i neizvesnosti? Sećaš li se mirisa paljevine i nagorelog mesa? Sećaš li se Srbije pre tih prokletih bombi? Sećaš li se potmulih detonacija u daljini koje postaju sve oštrije i sve su bliže? Sećaš li se razloga bombardovanja? Sećaš li se tog vremena kad si živeo kao krtica, slep i pod zemljom? Znaš li da su te na taj način, pod zemljom, držali kao sahranjenog tri meseca? Sećaš li se lica ljudi koji su poginuli? Sećaš li se dece koja su sahranjena? Sećaš li se suza i grcanja? Sećaš li se roditelja i ostalih ljudi koji su te tešili? Sećaš li se okupljanja oko televizora kako bi se čulo bez koga i čega smo tog dana ostali? Sećaš li se straha za svoju decu? Sećaš li se kako si sebe ubeđivao da si siguran, a nikad nesigurniji nisi bio? Sećaš li se kako to izgleda kad je tvoj život u tuđim rukama? Sećaš li se poziva koji su stizali mladićima tražeći od njih da idu na Kosovo? Setiš li se 24. marta svake godine? Setiš li se da ti je neko bezrazložno napao zemlju? Sećaš li se da si ti građanin te zemlje, a ne onih koje su tvoju zemlju bombardovale? Sećaš li se priče o nekoj Srbiji pre bombardovanja? Sećaš li se sebe više Srbine? Sećaš li se ko si? Sećaš li se odakle si? Sećaš li se roditelja? Sećaš li se dedova? Sećaš li se zastave i grba? Sećaš li se svog imena? Sećaš li se Boga?

Ako se ičega sećaš Srbine, pogni glavu, zapali sveću i budi pametan da ti se taj pakao ne ponovi! Ko se ne seća tih stvari, neka ide u NATO! A vi svetski humanitarci, kada vas neko pohvali za tu „intervenciju“ i uruči vam orden za istu, ubedićete me da imate nešto ljudsko u sebi samo ako briznete u plač i od stida umrete tog trenutka opravdavši tako barem jedan život koji ste tada ugasili.

Danas, sedamnaest godina kasnije, ja i dalje verujem u svoju zemlju i u Boga. Svakog 24. marta, bez želje za osvetom, već samo za pravdom, teši me pomisao na to da Gospod naš sve gleda i što će presuditi pravedno kad-tad. Vama koji ste nas bombardovali iz milosrđa, ostaje samo da se nadate da On neće milosrđe shvatiti kao vi i vaš anđeo.

Milan Ružić

Iskra.co