Šta je to što Ruse i Srbe zbližava i čini ih sličnima? Evo malog spiska naših zajedničkih pozitivnih i „manje pozitivnih” crta.
„Isti otac!”, „Toliko liči na majku/babu/brata…” – to su fraze kojima ljudi često opisuju nekoga. Ako biste ih pitali da objasne u čemu se sastoji ta sličnost, oni bi se najverovatnije zbunili i pokušali bi da u trenutku pronađu kakve-takve zajedničke crte ljudi koje porede. Uzrok zbunjenosti je u tome što se zaključak o sličnosti ili razlici obično izvodi na osnovu opšteg utiska o nečijem izgledu ili ponašanju, a ne na osnovu detaljnog poređenja očiju, intonacije, karakternih osobina, oblika nosa…
Isto važi i za poređenje čitavih naroda. Lako je reći da Srbi i Rusi imaju dosta sličnosti. Daleko je teže objasniti (samom sebi i drugima) u čemu se sastoji ta sličnost. A i zašto bi se to radilo? Zar nije dovoljan unutrašnji osećaj da smo mi bratski narodi? Praksa pokazuje da nije dovoljno. Radi uspešne saradnje u svim sferama – od biznisa do ličnih odnosa – bolje je znati u čemu ličimo jedni na druge kao blizanci, a po čemu se razlikujemo kao dan i noć. Podstaknut ljubavlju prema teškim zadacima, autor ovih redova će na sopstvenu odgovornost pokušati da izdvoji i opiše slične osobine kod Srba i Rusa, a vi, dragi čitaoče, možete osporiti svaku tačku ponaosob (samo ne zaboravite da ovo nisu rezultati psihološkog istraživanja, nego obična zapažanja samog autora i njegovih poznanika).
Prekaljeni teškom prošlošću
Naši narodi su tokom svoje istorije bili na velikim iskušenjima. Turski i mongolsko-tatarski jaram, Prvi i Drugi svetski rat, nekoliko transformacija države sa promenom vladavine i političkih režima, gubitak dela teritorije i višegodišnji period ekonomske recesije. Sve te nevolje i patnje su ostavile neizbrisiv trag u ruskim i srpskim srcima i doprinele formiranju stabilnog karaktera kod predstavnika naših naroda. Kao što je poznato, čelik se kali u vatri. Neće biti preterano ako kažemo da je Rusima i Srbima, u celini gledano, svojstveno junaštvo i volja da dođu do pobede, kao i spremnost da se žrtvuju za dobrobit otadžbine. I naravno, pažljiv odnos prema sopstvenoj istoriji i poštovanje uspomene na pretke.
Ljubimac naših naroda Fjodor Dostojevski (o njemu malo kasnije) govorio je da se sreća kupuje stradanjem. Čini se da Srbi i Rusi ka svojoj sreći idu upravo tim putem (istina, najčešće ne idu njime po svojoj volji).
Kult moći
Gorepomenuta teška istorija verovatno je doprinela razvoju kulta moći kod Srba i Rusa. To se pre svega tiče predstava o dobrom vladaru. I u Rusiji i u Srbiji se smatra da šef države treba da bude jaka ličnost, čvrst i ozbiljan… Ukratko, treba da bude kao Vladimir Putin. I armija treba da bude moćna, i zato mnogi u Rusiji smatraju da je ispravno što se na nju troši značajan deo budžeta. Ni Srbima ratobornost nije strana (uvek sa oslanjanjem na Rusiju). Često se može čuti ili pročitati kako Srbi čekaju da im Rusija pokloni (ili proda) nekoliko protivvazdušnih raketnih sistema S-300. To je razumljivo, jer ako je neko stalno izložen napadima, on se i nehotice navikava na neprekidno jačanje svoje odbrane.
Treba dodati da moć kao obavezna osobina ne važi samo za predsednika i armiju. Srpkinje i Ruskinje ne vole „šonje”. Muškarac mora biti pravi epski junak (ili bar deseti deo epskog junaka).
Sklonost ka teorijama zavere i traženju krivaca
Omiljeno rusko pitanje je „Ko je kriv?” Nikome, naravno, ne odgovara da okrivi samoga sebe, i zato Rusi čak i za sopstvene greške ponekad okrive nekog drugog – rodbinu, kolege, komšije, vlast, opoziciju, Amerikance, Evropljane… Nije bitno koga. Traženje krivaca za sve nevolje u kombinaciji sa interesovanjem za istoriju (što ne podrazumeva i dobro poznavanje istorije) pogodno je tlo za nicanje svakojakih teorija zavere, koje su popularne i kod Srba.
Tu se može ubrojati i ljubav prema mitovima. Među Rusima i Srbima ima dosta običnih ljudi, ali i naučnika koji vole da tumače istorijske događaje i činjenice isključivo u svoju korist, a ponekad i da izmišljaju alternativnu istoriju. I to se može objasniti teškom prošlošću, a često i neprijatnom sadašnjošću, po principu: „Ako sada stvari stoje loše, neka bar u prošlosti mi budemo najstariji, najveći i najpravičniji narod”.
Diskusije i televizor
U jednom šaljivom spisku osobenosti Srbije i Srba piše: „Srbija je zemlja gde oćoraviš od televizora”. Isto se može reći i za Rusiju. Veliki broj njenih građana (možda izuzev omladine) gleda televizor gotovo svakog dana. Penzioneri i nezaposleni sede ispred televizora od jutra do sutra. Eto zbog čega u Rusiji, kao i u Srbiji, svaka baka koja sedi ispred ulaza u zgradu zna sve najnovije vesti i „razume se” u visoku politiku, ekonomiju, međuljudske odnose, sport, džet-set… Čovek obično želi da podeli sa nekim stečeno znanje, i zbog toga su i Srbin i Rus uvek spremni da razmotre situaciju u zemlji i svetu. Ponekad se takve diskusije završavaju velikom svađom, pokvarenim prijateljstvom ili „cepanjem” porodice na dva nepomirljiva tabora, na primer na nacionaliste i zapadnjake (u Srbiji), odnosno na „vatnike” i „liberaste” (u Rusiji). Svi ti okršaji deluju prilično apsurdno, ali ruski i srpski „eksperti foteljaši” se strastveno upuštaju u njih, jer zahvaljujući televizoru oni „sve znaju bolje od svih”.
Ljubav prema ruskoj kulturi
Bez preterivanja se može reći da Ruse i Srbe povezuje ruska kultura (posebno književnost). Svi smo se mi svojevremeno zajedno sa Raskoljnikovom pitali „jesam li ja drhtava tvar ili imam pravo”, gledali smo u nebo iznad Austerlica zajedno sa Andrejem Bolkonskim i zamirali od oduševljenja na prvom balu Nataše Rostove, pisali smo pisma Onjeginu zajedno sa Tatjanom i u višnjiku tugovali za vremenom koje odlazi. Srbi poznaju i vole ruske pisce, mislioce, kompozitore, slikare, reditelje i druge kulturne radnike. Pojedini Srbi pričaju kako su počeli da uče ruski jezik čitajući dela ruske klasične književnosti, jer su želeli da čitaju Tolstoja i Dostojevskog u originalu.
Sa druge strane, očigledno je da Rusi vole i čuvaju svoje kulturno nasleđe. Da biste se u to uverili biće dovoljno, na primer, da posetite akciju „Noć muzeja” koja se organizuje svake godine. Te noći muzeje posećuje ogroman broj ljudi svih uzrasta. Uostalom, kulturne ustanove su pune posetilaca u svako vreme. Šteta je samo što Rusi ne poznaju dovoljno srpsku kulturu.
Privrženost tradicionalnim porodičnim vrednostima i pravoslavna vera
Rusi i Srbi su većinom konzervativni. Porodica ima veliki značaj u njihovom životu, i to porodica patrijarhalnog tipa (čak i ako je glavna uloga muškarca samo privid, a za sve se pita žena). Usamljenost u zrelom dobu se tretira kao odstupanje od norme („ako nije oženjen/udata, to znači da sa njim/njom nešto nije u redu”). U srpskom i ruskom društvu je, u celini gledano, formiran negativan odnos prema ljudima netradicionalne seksualne orijentacije.
Velika pažnja se posvećuje deci. Roditelji ulažu napore i novac u njihovo obrazovanje i vaspitanje. Polazi se od toga da deca kada odrastu treba da se brinu o starim roditeljima (što nije uvek slučaj).
Takav odnos prema porodici se u velikoj meri zasniva na pravoslavnim kanonima. Rusi i Srbi većinom i dalje ispovedaju pravoslavnu veru, i na neki način se trude da žive u skladu sa njenim odredbama. Pravoslavlje kao kohezioni faktor igra važnu ulogu u jačanju odnosa naših naroda.
Rusi i Srbi vole dobro da se odmore i obeležavaju praznike „kako dolikuje”. Od građanskih praznika u Rusiji se posebno burno proslavlja Nova godina. Pored toga, Rusi prave i velike svadbe. Ranije je proslava trajala dva dana, a pozivani su čak i veoma daleki rođaci. Nove generacije polako odustaju od takve prakse (uglavnom iz finansijskih razloga).
Predstavnici naših naroda vole dobar zalogaj, i zato na prazničnoj trpezi obično ima mnogo specijaliteta (posebno ako se ne praznuje u restoranu, nego u kući). Ali u tome mi Rusi nikada ne možemo nadmašiti Srbe. Toliko hrane koliko sam videla na slavi i rođendanu u Srbiji nisam videla ni na jednoj ruskoj gozbi.
www.patriot.rs/ Ruska reč
