„U početku beše reč…“
Pa hajde onda da se pomoću reči vratimo na početak ove prilično zapletene priče, i pokušamo da je bar malo raspletemo.
Po predanju ikona koju danas zovemo „Bogorodica trojeručica“ je bila porodična ikona Jovana Damaskina. Po istom tom predanju ikonopisao ju je apostol Luka lično, na drvetu od stola na kome su obedovali Bogorodica i njen sin. Luka je bio prijatelj i pratilac apostola Pavla, što znači da je ujedno bio i savremenik Isusa i njegove majke. A sve to govori da je ova ikona stara dve hiljade godina. „Parče daske sa astala“ sa izbledelim bojama na sebi je opstalo dva milenijuma?! Prilično veliko čudo, zar ne?
Trenutno postoji više stotina ikona koje je navodno ikonopisao apostol Luka, a kao manje ili više „pouzdano njegove“, priznato je svega nekoliko desetina. Nekako se čini da čim se neka ikona bar malo izdvoji po svojoj lepoti ili „čudesima“, odmah je pripišu apostolu Luki. Luka je izgleda bio duboko zaglavljen u svom „ateljeu“. Kako li je od tolike masovne proizvodnje ikona uopšte stigao da napiše jevanjđelje i propoveda hrišćanstvo po čitavom Balkanu i šire?
Inače…
– Najstariji manastir na svetu, manastir Svete Katarine na Sinaju, po logici stvari poseduje i najstarije ikone. Posebno zato što je u vreme carigradskog ikonoborstva bio pod „zaštitom“ Arapa. Najdrevnije ikone u njemu a među njima i prvi poznati prikaz Isusa „Hrist Pantokrator“, datiraju iz 6. veka. Ni sami vatikanski trezori krcasti otetim svetskim nasleđem se ne mogu pohvaliti mnogo starijim, a posebno ne lepšim ikonopisima.
– Za najstariju ikonu u Hilandaru se smatra „Bogorodica Odigitrija“ rađena u tehnici mozaika, nastala u kasnom 12. veku. Dakle zvanično najstarija hilandarska ikona je u stvari mlađa od svoje „igumanije“ tj. Bogorodice Trojeručice za gotovo hiljadu i trista godina. Pa kako je to moguće?!
Ali da ipak ostavimo po strani ovo sasvim legitimno kalendarsko-matematičko pitanje. Pretpostavimo da je Trojeručica zaista stvorena u Isusovo doba i da ju je zaista ikonopisao Sveti Luka. Sveti Jovan Damaskin (jedan od najobraozovanijih ljudi svog vremena) koji je živeo u osmom veku, je sigurno znao kakvu svetinju poseduje u svome domu. To su morali znati i svi pređašni i kasniji vlasnici. Pa kako se onda moglo desiti da takva ikona postane „litijska“, tj. da na obe svoje strane ima ikonopis? Kako se dakle moglo dogoditi da je na poleđini Trojeručice, neko kasnije u vizantijskom stilu predstavio Svetog Nikolu i time neprocenjivu „apostolsku“ relikviju pretvorio u najobičniji „dvostrani litijski transparent“?
Ja zaista ne razumem hrišćanske crkve (samim tim ni srpsku) i njihov osećaj za lepo, dobro i istinito, u današnjim i davno prošlim vremenima. Posebno ne razumem hrišćansku crkvenu „istorijsku matematiku“, ali se njome neću baviti, jer popovi (bilo koje konfesije!) na takva pitanja imaju „neoborive“ odgovore i argumente. Ono što zapravo želim da kažem je sledeće:
– Nekada su neki poznati i nepoznati a pre svega talentovani ljudi, stvorili neku predivnu baštinu čovečanstva. I onda su, stoleće ili milenijum kasnije, neki „vrli“ popovi i vlastodršci dali sebi za pravo da tu baštinu preprave, prilagode svojim potrebama i promene do neprepoznatljivosti. Uporedimo za trenutak sudbine crkve Odžaklije u kojoj je „Trojeručica“ (kopija sa Vračara!) ovih dana bila izložena, i same originalne ikone. Na prvi pogled se čini da su u pitanju neuporedivi primeri, ali u suštini to je u potpunosti ista priča i isti motiv.
– Najmiliji verski hram većine Leskovčana, crkva Odžaklija, je prilikom poslednje restauracije arhitektonski naružena do bola zatvaranjem i skrivanjem njene skromne i jednostavne lepote u staklene portale i „roštilje“ za sveće. Odžaklija dakle danas ima roštilje koji u krajnjoj liniji crkvi donose profit, ali svoj jedinstveni odžak više nema?! Da kojim slučajem nekadašnji Leskovčani iz groba ustanu, krstili bi se u neverici i levom i desnom.
– Ikona Presvete Bogorodice u svetu poznatija kao „Bogorodica Trojeručica hilandarska“ koja stoluje na mestu igumanskog prestola najpoznatijeg srpskog manastira, u suštini nimalo više ne podseća na ikonu ispod koje se po predanju sa odsečenom desnom rukom molio Jovan Damaskin. Kad bi mučeni Jovan sutradan vaskrsnuo i pogledao najveću dragocenost svoga doma, od šoka i muke ostao bi iznova bez desnice ruke.
„Njegovu“ predivnu ikonu je neko 1862. sakrio ispod pozlaćenog i posrebrenog okova, i gomile dragih i poludragih kamenčića. Na samom okovu, ispod Isusovih stopala ispisano je ime majstora koji je okov načinio, kao i imena članova mnogobrojne porodice darodavca. Prekrasna ikona majke božje i njenog čeda, je tom prilikom nakinđurena ko vlaška mlada, a svetosavsko religijsko blago je postalo „reklamni bilbord“ iz 19. veka
I baš takav „pinkastičan“ prikaz Trojeručice je kanonizovan (proglašen svetim) od strane SPC, a svetlost i toplina kičice nepoznatog umetnika (najverovatnije vizantijskog iz 13. veka) je sakrivena ispod kičerajskog blještavila skupih metala i raznobojnih „đinđuva“. Tom prilikom je promenjena i zavetna treća ruka koju je po predanju u znak zahvalnosti zakovao Jovan Damaskin, kao i njen oblik i položaj na ikoni. Prvobitno je ta treća ruka imala mnogo otmenije linije sa odvojenim palcem, i nalazila se ispod Bogorodičine leve ruke. Danas umesto nje vidimo prilično nezgrapnu srebrnu šaku u uglu ikone, na sasvim suprotnoj strani. Ko zna zašto i ko zna zbog čega? Verovatno je nekome u datom momentu bio takav ćef jer ne zaboravimo, i sama biblija je redakcijska tvorevina. A kad nešto ima redakciju, sasvim je logično da je dozvoljena i revizija. Pa makar ta revizija bila potpuno glupa i apsolutno bezrazložna.
– Zamislite da npr. Vermerova „Devojka sa bisernom minđušom“ bude „kanonizovana“. Zamislite da je okuju u pozlatu i srebrninu, i da joj na uvo prikače biser iz filipinskog mora. Milina božja! Zar ne?
– Po mom dubokom uverenju, zasnovanom na mišljenjima obrazovanijih od mene, apostol i jevanđelista Luka je „slikao“ rečima a ne kičicom. Još dublje sam ubeđen da izraz „po predanju“ u suštini znači istorija za naivne. A kanonizacija u slučaju ikona između ostalog znači i da su te brendirane kopije po svojoj „čudesnosti“ jednake originalu, kao i da ih može imati svako ko je spreman da preskupo plati.
SPC je do sada kanonizovala ukupno 6 ikona koje prikazuju Bogorodicu, i sve do jedne su okovane, a samim tim i tehnološki pogodnije za „štancovanje“. Uzgred, Vlada Republike Srbije (na svome sajtu!), replike ovih 6 ikona naziva „originalnim kopijama“. Ja zaista nisam dovoljno pametan da bih shvatio šta tačno označava termin „originalna kopija“? Teši me pomalo činjenica da to nikada nije shvatio ni legendarni Čarli Čaplin koji je jednom anonimno učestvovao na takmičenju za svog sopstvenog dvojnika i tom prilikom osvojio treće mesto.
Trojeručicu hilandarsku nisam video nikada. Njenu vračarsku kopiju sam video pre četvrt veka. Neki, iskreno verni, koji su videli obe ikone, rekli su mi još odavno da se zemlja i nebesa ne mogu porediti. Baš kao što ni svetlost i blještavilo nisu sinonimi za isti pojam.
„Svetlost“ je Svetu goru napuštala samo dva puta. Drugi i poslednji put pre trideset godina. Grci, a sa njima i moja majka, i danas pamte dan kada je Bogorodica hodala ulicama Soluna. A kada je prvi put napustila Atos 1347. zajedno sa Dušanom je stigla u Skoplje. Nakon skoro šest decenija provedenih na dvoru Nemanjića i u Studenici, vratila se svojoj kući u Hilandar. Na magarcu.
Već 6 vekova Srbiju videla nije, niti je Srbija videla Nju! Za tih 6 vekova Srbiju su predvodili mnogi „nosači samara“ koji bi umeli da je vrate nazad na goru atonsku. Ali nijedan istinski „Silni“ koji bi znao da je ponovo povede i dovede u, „tamo daleko, daleko od mora„!
P.S.
Fotografija prikazuje igumaniju manastira Hilandara, ikonu Presvete Bogorodice Trojeručice hilandarske, bez metalnog okova. (Ispod Bogorodičine leve ruke je jasno vidljiv obris prvobitne treće ruke.)
