Pobede i porazi Dragana Đilasa

0
1123

ĐilasSvaka pobeda Dragana Đilasa na glasanjima na Glavnom odboru DS-a otvara sve veću i razorniju krizu u ovoj političkoj organizaciji. Tako dolazimo do svojevrsnog paradoksa da predsednik ove stranke pobeđuje na unutarstranačkim izborima, a da sama stranka ide iz poraza u poraz na lokalnim i parlamentarnim izborima, pri čemu izostaje njena toliko puta najavljivana konsolidacija. Ona se mogla obaviti jedino kroz dalekosežnu i duboku reformu stranke, koja je i ovog puta izostala, bez obzira na to što je očigledno da je DS, nakon parlamentarnih izbora, i dalje zaglibljena u svojoj nemogućnosti i nespremnosti da učini radikalniji prekid sa dosadašnjim anahronim i oligarhijskim načinom funkcionisanja.

Evropske vrednosti, za koje se toliko zalažu predstavnici DS i sam Dragan Đilas, sadržane su u nepisanom pravilu da istaknuti politički funkcioneri nakon izgubljenih izbora automatski podnose neopozive ostavke. Zato je i zahtev da se snosi personalna odgovornost za izborni debakl deo političke normalnosti o kojoj se često govori kao glavnom cilju u funkcionisanju našeg političkog života. Ostavka predsednika DS Dragana Đilasa trebalo je da otvori prostor za afirmaciju novih ljudi koji nisu politički potrošeni u našim političkim borbama i mogu da započnu neophodnu, pre svega moralnu obnovu unutar ove stranke. Zato bi i zahtev za usvajanje principa neposrednih izbora na svim stranačkim nivoima (podržan i od demokratske omladine) i na kojima bi se mogao konačno čuti pravi glas članstva predstavljao početni korak u radikalnoj reformi stranke.

I ova sednica Glavnog odbora je pokazala da kooptirana stranačka oligarhija pokušava da na sve načine konsoliduje ne stranku, već svoje redove i očuva politički i kadrovski lobistički uticaj, bez obzira na to što snosi glavnu krivicu za politički debakl i veliku političku marginalizaciju. Zato stranački funkcioneri, koji uporno podržavaju neodrživ status kvo koji personifikuje Dragan Đilas, ne mogu da se pozivaju na podršku i volju članstva jer ona nigde nije testirana i ispoljena na demokratski način. Njihova argumentacija je tim upitnija jer na ovoj sednici, na kojoj se glasalo javno, nije prisustvovala gotovo polovina članova ovog stranačkog organa, što dovoljno govori o stepenu rasula u stranci.

Da Vas podsetimo:  TUŽAN PRIZOR ISPRED IZLOGA OBUĆARA U BEOGRADU

Predsednik DS Dragan Đilas nije ovaj najgori rezultat u istoriji stranke okarakterisao kao katastrofalan, već je pokušao da težak politički debakl protumači kao šansu DS da bude jedina prava opozicija. To je izuzetno ambiciozan i pretenciozan zadatak za predsednika jedne stranke koja je u velikoj idejnoj i političkoj konfuziji i kojoj nedostaje moralni integritet da bude delatna opozicija. On je pri tome vodio potpuno pogrešno koncipiranu izbornu kampanju, baziranu na postizanju što boljeg rezultata u izborima za gradonačelnika Beograda, što bi povratilo njegov ozbiljno narušen politički legitimitet i uticaj, ali je na taj način od DS načinio regionalnu beogradsku stranku.

Njegov rezultat na gradskim izborima je u pravom smislu katastrofalan i dovoljan razlog za ostavku jer je, kao jedan od najboljih gradonačelnika u istoriji Beograda, osvojio tek 16 posto glasova. Bez obzira na to što je taj rezultat omogućio DS da jedva pređe cenzus i ostane parlamentarna stranka, on je pokazao i da DS više ne postoji van beogradskog užeg urbanog jezgra, pri čemu su rezultati u Vojvodini tek poražavajući. I kako onda ovako dezorijentisana, demoralisana i demotivisana DS može pretendovati da bude jedina opozicija kada nema snage, a ni ozbiljne političke volje i namere da demokratizuje i reformiše svoje sopstvene redove.

Predsednik Političkog saveta Dragoljub Mićunović tvrdi da je DS neophodan stub političkog života, demokratski korektiv u društvu i odbrani demokratskih vrednosti. On navodi da je na sednici Glavnog odbora bilo kritičkih tonova, ali nijednog zahteva za Đilasovu smenu. Ljudi su, kako kaže, tražili duboke reforme u stranci koje će biti predložene na radnoj skupštini, koja će doneti izmene statuta i ojačati demokratsku praksu odlučivanja. Predsednik Političkog saveta DS ne nalazi za shodno da progovori o svojoj odgovornosti što već nema jasno razrađenog predloga za reformu stranke i za modernizaciju stranačkog programa, ali je zato važno da istakne da nije bilo nijednog člana odbora koji je tražio ostavku predsednika DS.

Da Vas podsetimo:  Ibar – najtužnija srpska reka (VIDEO)

Rezultat glasanja na Glavnom odboru jasno ukazuje da „reforme“ u DS treba da predlože i iznesu upravo oni predstavnici stranačke oligarhije koji se uporno protive osnovnom principu demokratije – neposrednim izborima, na kojima učestvuju svi članovi stranke, i konceptu “jedan član – jedan glas”. Pri tome, zaboravlja se da je pre nekoliko godina upravo Dragan Đilas izabran na neposrednim izborima kao jedini kandidat za predsednika Gradskog odbora Beograda. Možda bi on i sada prihvatio princip neposrednih izbora ako bi ostao jedini kandidata za predsednika DS, što se lako može i desiti na sledećoj delegatskoj izbornoj skupštini. Demokratski princip gubi svaki smisao ako nema univerzalno značenje i nije podložan zahtevima i uticaju klijentelističkih unutarpartijskih kalkulacija. Zato ne čudi što istaknuti partijski funkcioneri govore kako su neposredni izbori skupi, teški za organizovanje, a upravo u tome i jeste suština otpora njihovom organizovanju. Oni bi konačno pokazali koliko ima mrtvih duša u stranci i koliko zaista ima članova stranke, što bi onemogućilo dosadašnje manipulacije, dirigovano glasanje i projektovanje očekivanih izbornih rezultata.

Govoriti i dalje kako DS ima dvesta hiljada članova pokazuje koliko sadašnje rukovodstvo stranke nije spremno da se na radikalan način suoči sa katastrofalnim izbornim rezultatima i realnim stanjem u stranci. Zato bi se neposrednim izborima, koje ne bi kontrolisale postojeće stranačke oligarhije i interesni politički lobiji, stvorili uslovi za stvarnu, moralnu i kadrovsku obnovu DS, a samim tim i otvorila mogućnost da ona može delovati i kao snažna opozicija, koja ima pre svega moralni dignitet i integritet.

Laslo Vegel je u zapisima veoma dobro opisao sutuaciju u kojoj se našla ne samo Demokratska stranka kada je prestala da deluje kao opozicija i počela da vrši vlast. „Nisam iznenađen, jer opozicija je sama sebi zabijala golove, sama je urušavala sebe. U stranačkim kancelarijama ljudi se bogate, goje, ulenje, vlast nagriza njihov moralni kapital, a ideje polako uvenu. Nema više pozvanosti, svesti, postoje samo partijski zadaci. Bilo je previše onih koji su verovali da se duša stranke može sačuvati bez ideja. Možda njena pesnica, ali ne i duša. Bilo je previše narcizma, preteranog samopouzdanja, previše kompromisa, premalo doslednosti, previše karijerista. Gubitnici mogu da se uteše činjenicom da većina karijerista već ranije pohrlila u tabor pobednika. Jedino me zanima šta bi na sve to rekao Đinđić? Ne bi me čudilo ako bi nagrdio svoje naslednike jer su olako, neodgovorno protraćili pobunjeničku ideju. Nekadašnji pobunjenici su postali funkcioneri“.

Da Vas podsetimo:  Grb Beograda star je skoro vek, a postoji još od despota Stefana

Jedno je sasvim jasno – posle ovakvog iskustva i vladavine DS ne postoje njeni sigurni birači jer tek predstoji teška i dugotrajna opoziciona politička borba za vraćanje poverenja i, što je najvažnije, obnavljanje moralnog kredibiliteta i sposobnosti da se obrazuje prihvatljiva politička i socijalna alternativa.

Marinko M. Vučinić

NSPM

like-button.net here

wordpress-themes.org here

(NSPM)

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime