Od sve čeljadi u svojoj kući, pa i u komšiluku i u zaseoku pod Bistrovinom, mali Zoran najviše je voleo strica Miroslava. Možda zbog toga što ga je stric više puta odbranio od jednog velikog prgavog pevca koji je redom napadao u kljucao svu decu u komšiluku.
Kad je stric Miroslav trebalo da ide u vojsku, mali Zoran neutešno je plakao danima. Nije mogao ni da zamisli kako će živeti bez strica. A, i ko će ga braniti od petla.
Tako sve dok ga, veče uoči polaska u vojsku, na dugi put, stric Miroslav nije pozvao u brvnaru pokrivenu crnom taktom, u pristranku ispod velike jabuke kožare.
– Večeras ćemo nas dvojica da se pobratimimo, a pobratimi ne plaču. Evo, ti daj meni tvoju kapu, ja ću tebi moju i tako ćemo postati pobratimi – rekao mu je stric Miroslav.
Tako su i učinili. Zoran je te večeri, sav srećan, otišao kući sa velikom stričevom šajkačom na glavi a stric Miroslav u zeleni vojnički drveni kofer spakovao je i malu Zoranovu kapu.
Dok je Miroslav bio u vojsci, pune dve godine, Zoran se od stričeve šajkače koja mu je padala preko ušiju nije razdvajao, čak je sa kapom i spavao, ma koliko ga roditelji od toga odgovarali. Odreći se kape za njega je značilo odreći se pobratima, a to se ne radi. Ni po cenu glave.
I posle, kad se pobratim vratio iz JNA, Zoran je nosio stričevu šajkaču sve dok i sam nije krenuo u vojnu školu.
A stric Miroslav? On se posle pobratimio redom sa svom decom u komšiluku i sada ima najviše pobratima u Srbiji. Sad i on decu pod Bistrovinom, a i deca njega, odavno već veliki ljudi, zovu ni striče ni sinovče nego – „Pobro“.
Danas su i Miroslav i Zoran ostarili a još jedan drugog zovu nikako drugačije do – „Pobro“…
Tako je to nekad bilo pod Bistrovinom, u vreme kad je ljudima malo trebalo za sreću.
Moglo bi se reći i da je ova priča bajka, a – nije. Živa istina. Eno živih Miroslava i njegovog sinovca.
A, eno i Bistrovine da posvedoči.
Zoran Šaponjić
Iskra.co
