Pobunjenici i saradnici u srpskoj opoziciji

0
557
Foto: YouTube Screenshot

Neke ozbiljne šanse da pobedi Aleksandra Vučića na izborima u 2022. imao bi samo taj u opoziciji ko je u stanju da objedini dva oprečna nastupa – a to je da bude istovremeno i saradnička i radikalna opozicija. Iskustvo pokazuje da je to jedini način da se vlast navede na nepopravljivu grešku – da izabere pogrešnog neprijatelja. Kako podseća Ivica Dačić, u politici je neprijatelj isto tako važan kao i saveznik, ako ne i važniji.

Srpska napredna stranka je došla na vlast zahvaljujući tome što su Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić uspešno odigrali ulogu opozicije koja je istovremeno i saradnička i radikalna. I za njih se pre 2012. tvrdilo da mogu da dobiju samo onoliko vlasti koliko tadašnji predsednik Boris Tadić bude hteo da im da. Mnogo se pisalo i pričalo o “velikoj koaliciji” DS i SNS, koja će “počistiti” male stranke, te napraviti dvopartijski sistem kao republikanci i demokrate u Americi. Umesto dvopartizma imamo vraćanje na jednopartijski sistem i opoziciju koja ne može da dovede do smene vlasti. I neće moći dokle god se njena poruka kreće tako da se od pristalica traži da “prepoznaju” ko su Vučićevi saradnici a ko pravi pobunjenici protiv njega.

Izbori 21. juna bili su kraj te opozicione poruke, iz dva razloga. Prvi je da ni vodeća bojkot opozicija (Dragan Đilas, Vuk Jeremić, Boško Obradović, Zoran Lutovac i Radomir Lazović) kao ni saradnička koja je učestvujući ostala ispod cenzusa (Sergej Trifunović, Miloš Jovanović, Saša Radulović, Bojan Đurić) nije pokušala zaista da obori izbore. Stvar je ostala na žalbi Trifunovićeve i više drugih manjih lista, da je glasanje članova Republičke izborne komisije putem mejla bilo neverodostojno, kao i da je neodređen broj članova RIK bilo korona pozitivno. Slučaj “mađarskog glasanja u Vranju”, te Radulovićeve žalbe Upravnom sudu na pojedine zapisnike biračkih odbora, odmah su pali u zaborav.

Da Vas podsetimo:  Umrli su kao Srbi a probudili se kao Bošnjaci
Foto: YouTube Screenshot

Bojkot se sveo na neizlazak na glasanje i na puko ignorisanje izbornog postupka, čime je opozicija samo iskazala ono što su ljudi već znali, a to je da izbori nisu pošteni. Zagovarati da će sledeći put doći do pobune, je stvar izneverene poruke – zašto bi birači trebalo i dalje da veruju da će bojkotaši povesti pobunu?
Sigurno je i da su i Đilas i Jeremić svesni da tu izneverenu poruku treba osvežiti, svako na svoj način. Tako da je kraj njihovog saveza, u produženoj agoniji raspada Saveza za Srbiju, konačan. Nije do udruživanja u UOPS nego do poruke koju “vernost bojkotu” radi buduće “pobune” više ne može da održi.

Umesto “pobune” ići će se sve više na “pobedu”, na izborima 2022. sa mogućom varijacijom “na izborima ili bez njih”.

Da li se iz bojkota jednih izbora može povesti pobednička kampanja za druge, to ćemo imati priliku sada da utvrdimo. Dosad je pobednička kampanja izvirala, odnosno iznicala sa lokala. Prvo su budući predsednički kandidati i opozicija pobeđivali po opštinama, a posle na “velikim izborima”. Svima je poznato uspeh Miloševićeve opozicija 1996/97, dok se uglavnom ne vidi da je trećeplasirani na predsedničkim izborima 2017. Luka Maksimović, prvo uzeo lokalne glasove u Mladenovcu 2016.

Sada sličnu šansu ima Miloš Jovanović iz Demokratske stranke Srbije, ali on dosad nije uspevao dobro da iskoristi svoju komotnu i skoro idealnu poziciju da je istovremeno i saradnik i radikalni protivnik. Saradnik u otklonu prema delu opozicije i radikalni protivnik vlasti po pitanju Kosova. Sa tom prednošću jeste zaista umeće ne preskočiti cenzus. Od oko 90.000 potrebnih glasova, Jovanović je imao “samo” 15-tak hiljada manje, to je jedno dobro televizijsko gostovanje, a pozivan je na najgledanije TV stanice.

Da Vas podsetimo:  Uspelo Vučićevo lobiranje za Porfirija
Dragan Đilas / Foto: YouTube Screenshot

Sa druge strane, Đilas i Jeremić imaće priliku kroz razgovore o izbornim uslovima sa SNS-om na kojima će učestvovati i evroposlanici, da odaberu da li će i oni ipak biti malo saradnici, ili ostaju radikalni pobunjenici. I jedan i drugi, bili su toliko izloženi negativnoj kampanji naprednjaka, da su im šanse da se lično kandiduju i osvoje značajni broj glasova, nepostojeće. Što ne znači da jedan od njih ili obojica, to na kraju neće i pokušati da provere u stvarnosti, barem na nekom izbornom nivou – za Beograd, za predsednika, za premijera i parlament. Bili izbori spojeni ili ne, moguće da će pokušati da sebe stave u “tim” sa drugim kandidatima koje odaberu ili im se sami nametnu.

To što je Đilas odabrao, sem Zorana Lutovca i dela DS, da zasad nastupa sa Pokretom slobodnih građana Pavla Grbovića, ne znači da će to biti i kandidati za kampanju, ali vodi ka tome. Udruženje PSG time je jedno peti put dobilo priliku za “jačanje” na opozicionoj sceni. Prvi put kada ga je osnovao Saša Janković pokušavajući da “materijalizuje” u političku snagu svojih 600.000 glasova na predsedničkim izborima 2017. i odbijajući logičan potez da se učani u DS kod Dragana Šutanovca i postane potpredsednik ili lider. Kao novoj i neukaljanoj političkoj ličnosti, nisu mu bile potrebne stare i kompromitovane stranke.

Drugi put 2018. kada je PSG na Đilasovoj listi osvojio na beogradskim izborima desetak odborničkih mesta koji su se izdvojili u posebnu grupu, da bi Janković počeo svake subote da zakazuje protestna okupljanja ispred Predsedništva Srbije. Jedan od malobrojnih sigurnih demonstranata bio je i mladi Grbović. To je prestalo kada su počeli vikend protesti Jedan od pet miliona, a Janković se povukao, da bi lider PSG postao glumac Sergej Trifunović. Treći pokušaj da se PSG nametne preko Trifunovića kao važan deo demonstracija Đilas je takođe pomagao i vozeći lično glumca na događaje. Četvrti pokušaj jačanja PSG desio se kada je Trifunović ipak odlučio da ne bojkotuje izbore, nego da izađe, pa se potom po lokalnim televizijama ispovedao kako mu je bilo teško sa Đilasom i drugima u SZS. Sadašnji peti pokušaj “dizanja” PSG, se pravda time što pojedini u ovom udruženju poput Natana Albaharija, imaju dobre veze sa liberalima i zelenima u Evropskom parlamentu. DS ih tradicionalno i dugo ima sa socijalistima i demokratama. Time su “pokrivene” dve najveće opozicione grupe u EP, čiju bi podršku Đilas mogao da prikazuje, ili da lakše do nje dođe.

Da Vas podsetimo:  Zakon o rodnoj ravnopravnosti: „prvi put i novčane kazne za nepoštovanje propisa”

Jasmina Lukač
Izvor: Demostat

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime