Pljačkaški, partokratski sistem, u kome partije na razne načine izvlače ogroman novac građana Srbije, dok svi ostali propadaju, nije nikakva novost koju je otkrio pokret Dosta je bilo i Saša Radulović. Pet meseci provedenih u Ministarstvu privrede samo je omogućilo da Saša Radulović dođe do preciznijih i konkretnih podataka o mehanizmima pljačkanja države.
Jedan od njih je i čuvena priča o tome kako je Aleksandar Vučić, tada PPV u Vladi, tražio od Saše Radulovića da pusti kredit od 150 miliona dinara Čedomiru Jovanoviću. O tome je na isti način uvek govorio i sam učesnik Saša Radulović i profesor Dušan Pavlović, potpredsednik pokreta Dosta je bilo, koji je bio u Radulovićevom timu u ministarstvu i zabeležio poučnu anegdotu o pokušaju korupcije. Jedno od mnogih, najranijih svedočenja profesora Pavlovića o tome može da se čuje, recimo, na snimku emisije “Kažiprst” od 11. marta 2014. godine.
Članica Predsedništva LDP Judita Popović izabrala je smešan način da “opere” svog lidera u tekstu u listu Danas. Ne može se prizemnim uvredama na račun pokreta Dosta je bilo zamaskirati ništa od saradnje LDP-a i Čedomira Jovanovića sa SNS-om, kao ni dilovi kojima su prekrajali izbornu volju birača na Vračaru, otvoreno se nudeći mandataru za parče vlasti.
Umesto odgovora na besmislice Judite Popović, evo još jednom priče o tome kako je Vučić tražio kredit za Čedomira Jovanovića:
Iz Fonda za razvoj je bačeno dve milijarde našeg novca. Prvi potez Saše Radulovića kad je postao ministar privrede bilo je uvođenje reda u sve agencije koje su pod ingerencijama ministarstva. Od Fonda za razvoj je zatražio popis svih kredita i otkrio da je iz Fonda dato 20.000 kredita i da o njima vodi računa nesrazmerno malo ljudi – 61 zaposlenih računajući i portira, kafe-kuvaricu, vozača.
Sistem je bio napravljen tako da se krediti ne kontrolišu, posebno da se ne vodi računa o tome da li se vraćaju na vreme. Sistem radi tako da se samo mali deo novca, milion evra, daje malim, porodičnim firmama koje ga i vraćaju, a ostalih 99 miliona ide određenim firmama koje su partijski povezane sa vrhovima vladajućih stranaka i koje su taj kredit dogovorile pre nego što je izašao konkurs za dodelu kredita.
Iz tih kredita tipično se odvaja 30 odsto novca za one koji su obezbedili kredit. I to je partijski reket. On se isplati svima, osim državi i građanima, jer sistem radi tako da u prvoj godini svi vraćaju predviđenu ratu od 20 odsto, u drugoj godini samo polovina plaća dospele rate, a u trećoj to više niko ne radi, nego izvuče novac iz firme i pusti je da završi u stečaju.
Saša Radulović je zaustavio sve kredite iz Fonda za razvoj jer je hteo da uvede red, sistem u kome bi se krediti isplaćivali na pravim konkursima i vraćali u potpunosti, na zakonit način. Čim je zaustavio koruptivno izvlačenje državnog novca u partijske džepove, pozvao ga je Aleksandar Vučić i rekao: Ajde pusti Čedi, trebaće ti”. Čedomir Jovanović je za svoju firmu koja je zakupila Fidelinku tražio kredit od 200 miliona dinara. Odobreno mu je 150. To je zaustavljeno kao i svi drugi krediti iz Fonda za razvoj, dok se ne uvede red.
Vučić je tražio od Radulovića da pusti kredit za Čedomira Jovanovića, bez obzira što su svi ostali krediti bili stopirani, rečima: “Pusti to, trebaće ti”. A onda je usledila čuvena konverzacija koju već i vrapci znaju. Radulović je pitao “Što će mi trebati”. Vučić odgovorio “Šta ima veze, šta te košta”. Pre izlaska iz Vučićevog kabineta Radulović je zaključio ovu diskusiju rečima: “Mene ne košta ništa, nisu moje pare, ali su pare poreskih obveznika, a ja sam tu da vodim računa o tom novcu. Znači, ne može”.
Saša Radulović je mnogo puta objašnjavao kako se finansira partokratija i parazitski sistem koji godišnje građane Srbije koštaju preko tri milijarde evra. Fond za razvoj i krediti koji su iz pomenutog fonda isplaćivani ljudima bliskim vlastima je samo jedan primer. Ovo je porazna i poučna anegdota koju Vučić nikada nije demantovao. Nije je demantovao ni potpredsednik pokreta Dušan Pavlović, nego je, na protiv, na isti način o tome puno puta pričao na tribinama i pre nego što je završio i objavio svoju knjigu “Mašina za rasipanje para”.
Inače, Jovanovićeva firma je, kao što znamo, posle završila u stečaju, a njen vlasnik je, u klasičnoj stečajnoj prevari, sve poslove prebacio na svoju novu firmu, i ostavio poverioce i zaposlene, među kojima je i sama Fidelinka, u stečaju.
dostajebilo.rs
Sve poznato, jasno da se radi o malverzacijama i pljački i, još jasnije, da se neprestano ponavlja. Nije jasno samo, uz pomoć kog čarobnog štapića Srbi očekuju da im svane bolje sutra? I kako ja da verujem u budućnost, ako su mi akteri ovih priča „krojači sudbine“? Koliko vekova patnje i bede Srbi mogu da podnesu i koliko bede je potebno da ih pokrene da počnu da cene sebe i da se razljute?