Autor: Miroslav Mladenović Mirac
Posmatram ovu pametnu decu kako se već tri meseca bore pokušavajući da stvore jedan novi svet po meri vrednosti obrazovanog čoveka koji stvara uslove onim, manje svesnima, da žive životom dostojnog čoveka.
Oni nisu epigoni koji oponašaju bilo kakve epigoneprošlosti. Za njih je naša slavna prošlost nešto pred čime se divi, ali isto tako imaju istančeno razvijenu svest za osudom onog dela skorije istorije koji nas je bacio na zapećak života. Oni smetaju vladajućoj kriminalnoj kasti čiji misaoni tok ne iskače od dnevnog rituala zarad zadovoljavanja osnovnih bioloških potreba.
Deco moja, prosvetni radnici.
Obraćam se vama a ne studentima jer sam star, i ma koliko se trudio da ispratim ovu mladu generaciju, ipak postoji crv sumnje da nešto ne pogrešim jer otišao sam u penziju kada su oni tek polazili u školu.
Na vama se teret rđavog društva lomi. Radili ste i radite u staroj tradicionalnoj školi autoritativnog tipa u kojoj je većina nastavnika bila takva-autoritativna. Direktore su najčešće postavljali nego što ste imali slobodu da ih birate. Autoritet je nametnut a nije stvaran. Kako među vama tako i među decom.
A kako se danas autoritet među decom gradi?
Da li štapom i kanapom uz pomoć kojih radite ili onom šargarepom na kraju od motke koju vam s vreme na vreme izbace da gricnete?
Žao mi je što moram da priznam ali dotaklo se dno.
Kad sam bio mlad i poletan nastavnik, odupirao sam se poslušnom vaspitavanju ličnosti učenika u školi: učenik je bio prisutan da bi nastavnika slušao, a nastavnici da bi, isto tako, slušali direktora. Rečeno narodskim jezikom: svaki pop je bio tu zbog slušanja, a ne propovedi. A tamo gde se bilo prisutno radi slušanja, učenje i razvoj mišljenja je bilo u drugom planu.
Ja sam predavao matematiku i pred sobom sam imao cilj da razvijem radoznalost učenika, jer je to ključna stvar da bi se usvojilo znanje. Znanje se silom ne gura. Za seoskog nastavnika, osim šture literature i cilja ispred sebe, drugog načina nije bilo osim osluškivanja dece i posmatranje njihovog razvoja na svaki moj pokušaj kreativnosti.
Hteo sam da matematika za njih bude igra. Da budući zidari i tesari shvate čemu služi Pitagorina teorema, a da oni nadareni, u matematici vidi strast. To su bila seljačka deca bez materijalnih uslova i najveća mi je radost što sam kod nekih tu strast, uprkos nedaćama, i usadio tako da su postali obrazovani ljudi,
Nažalost mala sredina, veliki problemi. Budala, ludak, zanesenjak, zamlata, moralno politički nepodobna ličnost…bili su samo neki od epiteta kojim su me kitili.
Draga deco, gledam vas danas i srce mi je puno.
Znam koliko je teško odupreti se partijskim direktorima osobito kad si mlad, bez posla i ucenjen jer sam i sam bio izgubio posao. Gledam i prepoznajem decu, sadašnje prosvetne radnike, kakvim sam i sam kao nastavnik žudio da ih stvorim.
Vi sa svojim đacima i studentima stvarate demokratsku školu baziranu na svesti o obrazovanju kroz razumevanje okolnosti u kojim se naša deca nalaze jer mi nismo uspeli da izvršimo reformu po meri savremenog sveta. Gledam vas i prepoznajem demokratski tip nastavnika za kakvog sam se u toku svoje karijere borio. Koje krasi ljudskost, toplina, vizionarstvo, hrabrost da se stane ispred dece, da se autoritet gradi upijanjem, i ne samo znanja nastavnika, već i modela njegovog ponašanja. Nadam se da će ova nova deca, učeći od vas, da jednom zauvek uklone iz obrazovanja nametnuti autoritet, a prepoznati i negovati radom stvoreni ili njihovom ličnošću upijeni.
U poslednjoj godini mog rada stiže meni mlad direktor. Godina rada u prosveti nula i bez elementarnog vaspitanja, ulazi kod mene u učionicu bez kucanja, valjda da me nešto proverava. Izbacio sam ga iz učionice jer sam imao novu nastavnu jedinicu. Rekoh deci, tako izgledaju oni zapošljeni bez znanja kad im se suprotstaviš.
Podviju rep i čekaju te na krivinu.
Ali ja sam svoje krivine prošao.
Penzionisani profesor iz Vlasotinca, učenik iz Leskovca
Podelite:
