Tekst Nikole Janića nastao pre dve decenije. Još jedan tekst vredan podsećanja na pisaanja Janića.
Danima gledam i slušam Aleksandra Vučića koji govori o njegovom razmišljanju i stavovima u vezi predloga Engleske rezolucije o navodnom genocidu u Srebrenici. Mnogo priča na privatnoj televiziji Pink, koja se transformisala u Vučićev informativni kanal, na kome može da priča šta hoće, kad hoće i koliko hoće.
Na konferencijama za štampu, bez da mu je neko od novinara postavio pitanje o njegovoj ličnoj pameti, ponavlja često da je on ”možda glup, ali ne toliko koliko neki misle da jeste”. Možda ga je ipak neki muški ili ženski novinar koji, kako narod kaže, ima m…, odnosno ima ono što je ”Informer” ne tako davno na naslovnoj stranici tvrdio ”da ih Vučić ima”, upitao nešto o pameti i o gluposti. Na tim konferencijama (uglavnom u celini emitovanih na Pinku) gledaoci najčešće nisu mogli da čuju pitanja novinara, već samo Vučićeve odgovore. Nije profesionalno ni pametno od Pinka (ako nije planski režirano) da se na toliko konferencija ponavlja isti amaterizam, odnosno da Vučić odgovora na pitanja koja gledaoci ne čuju. Ali nećemo sada o tome.
Ovih dana je pitanje ”života i smrti”, kako za Republiku Srpsku tako, delimično, i za Srbiju i sav srpski narod ma gde on živeo: da li se u Srebrenici desio zločin ili ”genocid” i da li će Vučić otići 11. jula u Srebrenicu ili ne? To je i uslovilo potrebu da po ko zna koji put pogledam neke ”stare” televizijske emisije i pročitam ponovo mnoge članke o poslednjem ratu u Bosni. Jedan od tih tekstova prenosim u celini:
”Uprkos tvrdnjama muslimanske propagande da je samo na njihovoj strani u bosanskom ratu poginulo 200.000 ljudi, mnogo je verovatnije da je na sve tri strane poginulo između 25.000 do 60.000, piše jučerašnji „New York Times“.
Brojku od 200.000 koja se ne menja već dve godine, lansirala je zamenik ministra informacija u muslimanskoj vladi Senada Kreso 1993. godine, a novinari i dobar deo međunarodne javnosti su je nekritički prihvatili, piše u magazinu George Kenney.
Kenney, koji je 1992. podneo ostavku na mesto u Stejt departmentu nezadovoljan politikom Bušove vlade prema Bosni (tražio je intervenciju protiv Srba) doživeo je pre godinu dana potpuno „preobraženje“ i sa nekoliko tekstova pobio svetske i svoje ranije zablude o suštini sukoba u Bosni. Kenney ističe da je Silajdžić, kao „vešt političar“, iskoristio naduvane brojke, koje su delimično širile i humanitarne organizacije u Bosni, da bi lansirao tezu o navodnom genocidu. Kenney demantuje tvrdnju muslimanske propagande da se u Bosni vršio „genocid“ i ističe da bi trebalo da svaki dan pogine 200 ljudi da bi se došlo do cifre od 200.000 što nikako nije bio slučaj. „Ni međunarodni komitet Crvenog Krsta, ni zapadne vlade nisu našle dokaze o sistematskom ubijanju“.
Crveni Krst je, po njegovim rečima, potvrdio manje od 20.000 žrtava na sve tri strane. Iskusni analitičari procenjuju da nije bilo više od 35.000, a Kenny dopušta da, u najgorem slučaju, nije bilo više od 60.000.
Igra brojkama je veoma opasna, jer stvara pogrešnu sliku o konfliktu u Bosni i njegovoj suštini, kaže Kenney. „Moj utisak je da su horska upozorenja o genocidu postepeno preuzeli oni, koji su želeli da nateraju SAD da unilateralno ukine embargo na oružje muslimanima“. Takve iskrivljene tvrdnje su u dobroj meri uspele da se ukorene u svesti prosečnog Amerikanca i „već je možda prekasno da se promeni takva opcija“.
U Bosni treba utvrditi stvaran broj žrtava, ali pitanje je ko to može da uradi, kaže Kenney. Po njegovim rečima, Stejt Department svakako ne može. „Voren Kristofer je pokleknuo pod pritiskom intervencionista, optužujući Srbe za genocid. Pošto se svrstao na jednu stranu, od Stejt Departmenta teško može da se očekuje pouzdana istraga.“
„Sve dok se svet bude olako razbacivao rečima, kao što je „genocid“, sadašnja tragedija vrteće se u krug do beskraja“, zaključuje Kenney.
Ovaj tekst, sa naslovom ”U Bosni poginulo između 25.000 i 60.000” objavljen je u ”New York Times-u”, 25. aprila 1995. Posle dvadeset godina je izgleda namera da se predlogom Rezolucije o Srebrenici, zatvori “krug” o kome je Kenney pisao. Moćni i nemoralni su rešili da to učine kako njima treba i odgovara i da onima koji mogu da misle zabrane da negiraju “genocid” u Srebrenici, odnosno da zločin ne smeju da nazivaju zločinom, kada govore o dešavanjima (selektivnim) oko Srebrenice.
Ako se ovakav predlog Rezolucije usvoji, u školskim udžbenicima će buduće generacije da uče novu, izmenjenu istoriju Evrope. Istina o genocidu nad milionima Jevreja počinjenim od nacističke Nemačke, biće sve manje u školskom gradivu, jer je namera da se nemački genocid zameni “istinom o genocidu” koji su počinili Srbi. Zato ni u jednom udžbeniku neće pisati da su ubijeni i poginuli u šumama oko Srebrenice bili do zuba naoružani muslimanski mudžahedini i bošnjaci, koji su na području Srebrenice i okolnim srpskim selima klali, silovali i ubili hiljade srpskih civila, među kojima veliki broj žena i dece.
Tragično je da tokom dve decenije, među Srbima koji su imali i onima koji zadnje tri godine imaju i legitimitet i mogućnost da to pokrenu, nikome nije ni palo napamet (a posebno da se toga nije setio ni premijer Srbije) da dokazima, svedočenjima i dokumentima ospori brojku od oko 7 do 8 hiljada ubijenih. Govorima o “ubijenim” muslimanima u Srebrenici stvoren je u zapadnoj i muslimanskoj javnosti utisak da su svi bili nenaoružani i streljani. Istina je da je bilo streljanja i ubijanja i da je to zločin koji treba kazniti i da se o tome ne treba ćutati. Ali isto toliko je i istina, greh i sramota, da se prećutkuje da je među Srebreničkim muslimanima bilo desetostruko više onih koji su, sa oružjem u rukama poginuli u sukobima sa srpskim borcima, u zasedama i u međumuslimanskim obračunima tokom bežanja, ili u pokušajima njihovih proboja ka Tuzli.
U arhivama mnogih zemalja postoje i dalje dostupni dokumenti i dostupni svedoci, koji dokazuju istinu koja je suprotna onome kako je predstavljaju muslimani , Englezi, Amerika… ne samo o Srebrenici već i o mnogim drugim dešavanjima i zločinima počinjenim tokom građanskog rata u bišoj Jugoslaviji. Dok su političari regiona, Evrope i Amerike, koji govore o potrebi pomirenja naroda na prostorima bivše Jugoslavije, godinama pomagali jedni drugima u modifikovanju, konstruisanju i iznošenju mnogih neistina o Srbiji i Republici Srpskoj… Srbija je, dobrim delom i Republika Srpska, ćutala i ćuti.
Ovim pisanjem ne negiram da sa srpske strane nisu činjeni zločini, jer sam lično video neoborive dokaze o njima. Ali za pomirenje, o kome svi govore i svi ga (navodno) žele, neophodno je da i Bošnjaci i Hrvati i Albanci, i zapadne i muslimanske zemlje i njihove vlade i mediji konačno prihvate istinu: u građanskom ratu u bivšoj Jugoslaviji pripadnici gore navedenih naroda počinili su bezbroj monstruznih zločina nad srpskim civilima. Bez znanja američkih ili nemačkih zvaničnika i vojnih predstavnika, ali istovremeno na pojedinim lokacijama, davanja njihove saglasnosti i logističke podrške za progon srpskog stanovništva po cenu terorisanja i ubistva srpskih civila.
Zato me interesuje (a verujem i većinu građana Srbije), dokle će gospodaVučić i Nikolić da nastave sa njihovim praznim pričama o potrebi izmene negativnog, planski stvaranog imidža o srpskom narodu i Srbiji? Ova gospoda znaju da Srbija, po pitanju iznošenja istine o dešavanjima u ratu i neophodnosti promene negativnog i neosnovanog imidža o nama i našoj matici, stoji na mestu gde je stajala kada su oni prvi put progovorili, i bezbroj puta (po potrebi) ponavljali, da “Srbija mora i treba…”.
Da li vi gospodine predsedniče i premijeru (ili neko?) ćutite u čekanju predloga neke buduće rezolucije o genocidu koji je Srbija izvršila nad albanskim narodom na Kosovu? Da li ćete tada, pred kamerama vaših televizija, da tvrdite da ste nemoćni da nešto promenite, a da je sve što radite u interesu Srbije. Zaboravili ste staru narodnu, ”gvožđe se kuje dok je vruće”, a ne kada je oblikovan i prekaljen čelik. Ili ste pasivni zato što vam ne smeta ni mogućnost da se u školama zemalja Evropske unije ponovo pojave udžbenici u kojima će srpski narod da se opisuje hrvatskim poslovicama da sa ”Srbinom možeš da jedeš i piješ, ali ne da mu okreneš leđa”? Ili da su Srbi narod koji ima ”čudan nagon da seče uši i noseve”, a svi, i oni i mi i Evropa, znamo da su u Bosni srpskim civilima sečene glave i nabijane na kolac, ili gažene čizmama mudžahedina iz neke arapske zemlje, koji je došao u Bosnu sa ubeđenjem da je Bosna samo muslimanska zemlja.
Sve gore napisano znaju Vučićevi prijatelji. I kolege iz regiona i njegovi savetnici iz zemalja Evrope, plaćeni parama srpskih poreznika. Da li je moguće da ga svi, bez izuzetaka, savetuju da ode u Srebrenicu, gde niko ne sme da govori o zločinu, nego samo o „genocidu“?
Zar Vučiću niko od njih nije rekao, ako mu lična pamet ne dozvoljava da to sam shvati, da bi njegov odlazak u Srebrenicu, u godini kada se predlažu rezolucije u kojima se desetine puta ponavlja termin „genocid“, istovremeno značio da Srbija prihvata da su Srbi i Srbija počinili genocid nad muslimanskim civilima, a ne da je zločin izvršen kao odmazda nad ratnicima, očivadioca Nasera Orića, kako je sam Vučić rekao.
Ali i pored svih tih silnih savetnika (koje već dugo ne pominje) Vučić reče:
”Spreman sam da odem u Srebrenicu i da sagnem glavu pred nevinim muslimanskim žrtvama. Sve što budem radio i rešio biće u interesu Srbije”…
Da li će da shvati i prihvati da je primarni interes Srbije da njen premijer poštuje druge narode i njihove žrtve, isto koliko drugi poštuju Srbiju i Srbe, i žive i mrtve!
Nikola Janić
