Podvlačenje crte

Sredinom šezdesetih godina prošlog veka, 20 godina nakon završetka II svetskog rata, Engleska, Francuska i ostale savezničke zemlje uveliko su sa Nemačkom gradile jaku Evropu. I sve te države imale su normalne diplomatske, ekonomske, kulturne i ostale odnose. Po završetku rata i po okončanju sudskih procesa o ratnim zločinima ljudi su podvukli crtu i nastavili da žive svoje živote, zagledani u budućnost. To ih je dovelo u poziciju da su postale najrazvijenije zemlje Evrope.

Raspad SFRJ

Nakon pada Berlinskog zida, poslednjeg bedema komunizma, sve ozbiljne evropske države počele su da menjaju unutrašnju i spoljnu politiku, svesne istorijske promene i potrebe da se prestrojavanjem stvori drugačije društveno uređenje. Tu potrebu osetile su i bivše republike SFRJ, bilo zbog toga što su imale pametno rukovodstvo, ili zbog toga što im je to bilo došapnuto od strane moćnijih saveznika. Slovenija, Hrvatska, Bosna i Makedonija potražile su izlaz iz veštačke tvorevine u kojoj smo gajili veštačke vrednosti, dok su Srbi – kako oni u Srbiji, tako i oni u Crnoj Gori – grčevito pokušavali da na silu održe zajednicu, i da ne dozvole (miran) razlaz.

Posledica neumeća da se prepozna trenutak kada je bilo neophodno podvlačenje crte i okončanje jednog istorijskog i razvojnog perioda države, i kada je bilo neophodno promeniti politiku, jesu ratovi u kojima Srbija, zajedno sa Crnom Gorom, nije učestvovala, ali su ipak mnoge srpske majke zakukale, i svoje sinove dočekale u crnini. Ono što se u celoj Evropi odigralo mirno i bez većih turbulencija, na ovim prostorima obavljeno je uz krvavi bratoubilački pir nekolicine ludaka, manijakalno željnih vlasti.

Nakon okončanja ratnih dejstava na prostoru nekadašnje SFRJ bilo je logično očekivati da se podvuče crta, da se prebroje žrtve, da se prizna njihovo postojanje i da se prihvati sopstvena krivica za ludilo u koje smo ne svojom voljom uvučeni, i da se nastavi dalje sa životima. Umesto toga, 22 godine posle potpisivanja mira u Dejtonu, Srbi, Hrvati i muslimani i dalje prebrojavaju ko je kome bio veći dželat, raspravljaju ko je imao veće krvnike i čiji su logori odneli više života. Tapkamo u mestu dok okruženje krupnim koracima grabi napred.

Rušenje Miloševića i propala revolucija

Kada je 5. oktobra 2000. godine vrlo sumnjivom revolucijom sa vlasti skinut režim Slobodana Miloševića, i nakon što je on već sledećeg dana priznao poraz (koji je, što je najcrnje, bio i ostao vrlo upitan), trebalo je podvući crtu i demontirati sistem. Trebalo je izvršiti kompletnu lustraciju, izvršiti korenitu promenu pre svega u službama bezbednosti, koje su preko 50 godina bile osovina komunističkog režima, izgraditi novi sistem zasnovan na poštovanju ljudskih prava i redefinisati državnu politiku.

Umesto toga, radeći jedni drugima iza leđa, lideri DOS-a nastavili su da se oslanjaju na ministarstva sile i tajne službe, boreći se za prevlast u njima, prepuštajući diplomatiju, ekonomiju i privredu uopšte potpunim diletantima. Tu borbu glavom je platio jedan srpski premijer, ali cenu te borbe plaćamo i mi danas, jer smo u situaciji da Srbijom i dalje vladaju isti oni komunisti koji su bili Miloševićeva desna ruka. Nismo umeli da podvučemo crtu i da krenemo dalje, već se i dalje batrgamo u sopstvenom izmetu i ne umemo da pronađemo način da se izvučemo iz blata.

Raspad EU

Gotovo sve stranke na ovim prostorima, uz izuzetak desno i izrazito nacionalno orijentisanih partija sa relativno malom podrškom u narodu, potenciraju Evropsku uniju, naglašavajući da ta zajednica nema alternativu i predstavljajući članstvo u njoj kao najveći državni prioritet. U vremenu kada je Velika Britanija već istupila iz EU, kada isto to najavljuje još nekoliko velikih i razvijenih zemalja članica, i kada je i najvećem laiku jasno da se Evropska unija raspada, naši politikanti se grčevito drže tog kursa, ne shvatajući da je odavno trebalo redefinisati politiku.

Umesto da podvučemo crtu i da se okrenemo nacionalnim interesima, jer Srbiji je mesto svakako u Evropi, kako geografski tako i zbog činjenice da smo zemlja koja može da se podiči državnošću koja je stara vekovima, mi i dalje uništavamo zemlju pokušavajući da se dodvorimo umirućem gigantu. Donosimo nakaradne zakone, za koje je jedino važno da su usklađeni sa standardima EU, usvajamo razne doktrine i promene sistema vrednosti bez obzira na činjenicu da se pristojnom svetu od mnogih tih pojava okreće želudac, pretvaramo sopstvene građane i njihovu decu u robove stranih investitora i banaka. O uništavanju privrede, zdravstva, školstva, vojske i policije ne treba ni trošiti reči, tu je obavljeno sve što je moglo da se obavi.

Finalno podvlačenje crte

Budući da je sasvim jasno da aktuelno državno rukovodstvo, a u njega spadaju predstavnici pozicije i onoga što se pogrešno naziva opozicijom, poslednjih 30 godina radi na uništavanju naših života i budućnosti, zaključak je očigledan. Svaki građanin prosto mora da prelomi u sebi, i da podvuče crtu i kaže kako dalje ovako ne može. Potrebno je bojkotovati i državu, i političare, i izbore i ceo sistem, sve dok se ne dovede do njegovog urušavanja. Najjednostavniji način za to je građanska neposlušnost i odbijanje da se plati bilo koja obaveza prema državi. Taj parazitski aparat funkcioniše zahvaljujući novcu, i kada se zavrne slavina on će prosto morati da se sruši.

Treba obustaviti sve. Ne odlaziti na posao, ne slati decu u škole, ne odlaziti na fakultete. Jednostavno se udružiti i solidarnošću učiniti da se zlo koje nam je nad glavama stropošta u ambis. I onda treba formirati prelaznu vladu, sa zadatkom da se uspostave nove institucije sistema i da se raspišu lokalni, parlamentarni i predsednički izbori. I što je najvažnije, doživotno zabraniti bavljenje politikom svim sadašnjim učesnicima političkog života. Onda se možemo nadati da nećemo odmah po završetku školovanja ispraćati decu u inostranstvo, nadajući se da će bar biti Interneta, pa da ćemo moći da budemo u kontaktu sa njima preko skajpa ili fejsbuka.

Ništa to nije preterano komplikovano, još je manje nemoguće. Potrebno je da se probudimo, i da počnemo da mislimo svojom glavom. I da podvučemo crtu.

Peđa B. Đurović

www.kolumnista.com