Poetika međunožja i imunitet naroda

0
1083

Nije teško uočiti da medijski činovi poput objavljivanja nečijeg međunožja na naslovnim stranama mejnstrim štampanih medija imaju manipulativnu svrhu „otupljivanja čula“ šire publike i skretanja pažnje sa realnih društvenih problema. Oku javnosti se izlažu tela ličnosti koje već učestvuju u javnoj sferi, što neposredno doprinosi njenom deformisanju od prostora široke javne komunikacije, a time i potencijalnog društvenog dijaloga, u prostor konzumentske samoizolovanosti. Pažnja posmatrača se, dakle, usmerava isključivo na pasivnu potrošnju gotovih sadržaja, čime je unapred onemogućena svaka produktivna društvena interakcija, pa ishod svakog pokušaja komunikacije može biti samo ravodušnost ili konflikt.

POREDAK OKRENUT NAGLAVAČKE

Narušavanje estetske projemčivosti populacije, koja se od aktivnog kontakta sa umešno izvedenim materijalizacijama skladnih formi – između ostalog i postupcima ovakve „poetike međunožja“ – usmerava ka pasivnoj potrošnji sadržaja lišenih svog čulima nedostupnog izvorišta, projektovano vodi ne toliko iskrivljenom, koliko inverznom poimanju stvarnosti.

Ovakav receptivno-estetskom pasivizacijom destabilizovan odnos pojedinca sa društvenom realnošću nema za posledicu samo olakšanu političku manipulaciju, nego daje osnov za složenu kulturno-identitetsku operaciju, kojom se idejno-vrednosni mehanizmi zajednice ne grade na njihovom negiranju ili iskrivljavanju, nego na inverziji. Jednom rečju, poredak vrednosti je očuvan, samo što je postavljen „naglavačke“; ono što je nekada bilo društveno prihvatljivo i poželjno sada nije, i obrnuto.

Naravno, ovde se radi o dugotrajnim procesima, koji se mogu pratiti vekovima unazad, ali njihov sadašnji lik je izrazito medijski definisan. Medijski aspekt tekućeg procesa refeudalizacije, kao još jednog pokušaja odbrane kapitalizma, počiva na relativizaciji, osporavanju i inverziji estetskih, etičkih i idejnih formi i obrazaca koji su karakterisali ono što se poslednja dva veka zvalo građanskim društvom.

Postupci kojima se protagonisti ovog procesa koriste ozbiljno su osmišljeni: ako su medijsku hegemoniju anglosaksonskog sveta do sada uglavnom omogućavali rezultati istraživanja Edvarda Bernajsa i Instituta Tavistok, sada se zasnivaju na istraživanjima Instituta Analitika i srodnih ekspertskih i medijskih grupa koji su otišli korak dalje u proučavanju mogućnosti medijske manipulacije planetarnim auditorijumom, prilagođenim novim okolnostima, odnosno novom – delom prinudnom – fazom kapitalizma.

Da Vas podsetimo:  Godišnjica prve ljudske žrtve od covid-19: 4.900 života kasnije

Aktuelna srpska vlast svoje održanje velikim delom duguje dobrom poznavanju ovakvih medijskih mehanizama, koji nalaze plodno tlo u društvenim grupama kod kojih preovladava resantiman prema poretku u kom su se osećali isključenim. Svako ko bi želeo da konkuriše aktuelnoj vlasti morao bi da ima na umu kako medijske i bezbednosne kompetencije dela vladajućih elita, tako i osećanja i interese ne tako malobrojnih društvenih činilaca koji u sve većoj meri – a to je proces koji karakteriše ceo „prošireni Zapad“ – dobijaju svojstva političkog subjekta. A njih forme i obrasci legitimizovani u okvirima kulture „građanskog društva“ nikako nisu u mogućnosti da instrumentalno (a ne represivno!) integrišu. (Za razumevanje ove „nemoći“ preporučujem francuski igrani film „Radionica“/L’atelier Lorana Kantea, u ovom smislu korisniji od mase studija i analitičkih članaka).

,,NAROD TO VOLI“

Uobičajen argument medijskih protagonista „poetike međunožja“ jeste da „narod to voli“, čemu se suprotstavlja velika i gotovo instinktivna uznemirenost široke javnosti pred njenim agresivnim javnim prisustvom. Odbrana se zasniva i na pozivanjima na slobodu štampe i na manjak ovlašćenja institucija, pa i samog Ministarstva kulture i informisanja da reaguje i eventualno ograniči ovakav način medijske manipulacije. Takođe, oni koji ukazuju na opasnost od ovakvog delovanja medija optuživani su za našoj kulturi nesvojstven moralizam.

Međutim, važno je shvatatiti da ukidanje etičke i moralne argumentacije u prilog društvene kontrole „eksplicitnih“ sadržaja krije iste opasnosti kao i negiranje prava na zaštitu nacionalnog i kulturnog identiteta i integriteta, ali i principa socijalne pravde. Društveni pritisak prema svakome radom da se suprotstavi promociji međunožja ove ili one pevaljke, ili neartikulisanim zvucima koji pod imenom muzike emituju fenomeni kakav su Džala Brat i Buba Koreli, identičan je pritisku na onoga ko smatra da Srbija i srpski narod imaju pravo na svoj glas u međunarodnim i „regionalnim“ odnosima ili da nije svako pozivanje na socijalnu pravdu jednako povratku u „samoupravni socijalizam“.

Da Vas podsetimo:  Zašto ćutiš Srbijo?

Identitet naroda je njegov imunitet. A imuniteta ne može biti bez slobode pojednica, društvene pravde i istorijski generisanog idejno-vrednosnog sistema na kom jedna zajednica počiva upravo kao zajednica, a ne slučajno formirani skup individua koji dele neki zajednički prostor i vreme.

Naravno, u svakom od ovih slučajeva odgovor bi morao da bude stvaralački, a ne restriktivan. Drugim rečima, ne treba da počiva (samo) na represivnim mehanizmima zabrane i ograničavanja, nego na aktivnom i produktivnom odnosu usmerenom ka razumevanju smisla uočenih pojava i njihovih posledica, kao i njihovom stvaralačkom prevazilaženju. A to, naravno, kako god to nekome danas zvučalo, mora da podrazumeva i svest o tome šta se ne sme i, što je najvažnije, zbog čega se ne sme.

Na toj svesti, više nego na bilo čemu drugom, zasnivaće se budućnost našeg društva, kao na svesti o smislu našeg zajedničkog postojanja u ovom prolaznom svetu.

Vladimir Kolarić je teoretičar umetnosti i kulture, docent na Visokoj školi za komunikacije i autor knjige „Hrišćanstvo i film“. Ekskluzivno za Novi Standard.

Vladimir Kolarić
Izvor: Novi Standard

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime