Poglavlje trijespet, pa opet

Ne znam nijednog svog vršnjaka koji Zabavnik nije čitao od poslednje strane i Mikija Mausa, pa onda prelazio na treću i Paju Patka, pa tek onda kud koji… Slično je bilo i sa dnevnom štampom; prvo smo čitali u kakvoj su formi Džaja i Moca, pa tek onda šta je rekao drug Tito.

Ovih dana svedočimo da će taj stil čitanja preći i na naredne generacije i postati stil naših evroatlantskih integracija, odnosno protagonista našeg „evropskog puta“.

Upravo se nalazimo u euforiji proslavljanja još jednog velikog uspeha. Nakon uspeha kao što su: Mercedes, Mubadala, FAP, Boing, kanal Solun-Beograd-Sirijus, Weißenstadt am Wasser…, otvorili smo i poglavlje. I to ne bilo koje poglavlje, prvo, drugo.. peto, nego baš 35. Ma šta otvorili, proslavili njegovo otvaranje. Otvorili smo ga kao što se otvara „šampanjac“, uz pevanje i pucanje pampura. A šta je to poglavlje 35?

U našoj javnosti evroporomoteri koje plaćamo iz budžeta razbacuju se brojevima poglavlja koja treba da otvorimo unapred sigurni da nemamo pojma šta koje poglavlje sadrži: 24, 31, 12, 35, samo fali da neko poviče: – TOMBOLA, pa da uđemo u EU. Šta označavaju brojevi evropske tombole?

Januara 2014. delegacija EU u Srbiji objavila je publikaciju “35 Steps towards the European Union”. U brošuri za koju je uvodnu reč napisao naš prijatelj, ma šta prijatelj – rođak maltene (brat od tetke), Majkl Devenport, šef Delegacije EU u Beogradu, navodi se kroz koje teme u pregovorima o pristupanju EU Srbija treba da prođe, odnosno koje ispite da položi, da bi ušla u obećani raj.

I pogađamo, tih poglavlja kako glasi i ime brošure, ima tačno 35. I ne krećemo mi od, kako bi neko mogao da pretpostavi prvog poglavlja, koje se odnosi na slobodan protok roba, ni od petnaestog, koje se tiče energije, već onako „mikimausovski“ od poglavlja 35. A poglavlje 35. se zove, verovali ili ne (a to je i rubrika na drugoj strani Zabavnika), Other issues, ili što bi se narodski reklo od tačke – Razno!?

Tačka „Razno“, je kod nas uobičajena na sastancima kad se nešto zaboravi, kad se predloži tema manjeg značaja (polutke preko sindikata i sl.) i uglavnom se o njoj i ne raspravlja. Ova naša evropska tačka „razno“ nije nimalo beznačajna. Štaviše, ona je ključna. Ona je „razno“ samo zato što sadrži zahteve koji se nisu postavljali drugim zemljama članicama.

Evropska tačka „razno“ odnosi se na legalizaciju samoproklamovane nezavisnosti Kosova. Drugim rečima, od Srbije se traži da bude saučesnik sopstvenog ubistva. Naravno uvijeno je to u oblandu „normalizacije odnosa Srbije i Kosova (zvezdica šta to beše, pa 1244?), ali suština je ta.

Doduše, naši zvaničnici se ubiše da nam objasne kako ne treba da verujemo sopstvenim očima i razumu, već njima, jer će oni, kako to inače Srbi rade u vicevima, da nadmudre Amerikance, Engleze i Francuze, pa ako treba i ostalih 25 EU nacija.

Srećom, u pomoć našem zdravom razumu pritekao je jedan naš odlazeći prijatelj, ma šta prijatelj, maltene kum, Majkl Kirbi, koji nam je jasno poručio da je cilj SAD članstvo Kosova u UN. A kako to, moliću fino, Kosovo može da bude član UN? Kao lovačko društvo? Kao udruženje građana? Ne, može samo kao država, a Srbija ako želi da postane član EU, mora to da dozvoli. I to je kostur, a sve one fraze kojima se promovišu iluzije, primerene su iluzionistima u cirkusu, ali ne i ozbiljnim poltičarima.

Pojedini naši političari i njihovi analitičari pokušavaju da nas anesteziraju izjavama kako neće biti nikavih „dodatnih uslova“. A šta bi to trebalo dodatno da uradimo a što već nismo, ili što već radimo kako bismo poduprli kosovsku nezavisnost? Da doniramo po bubreg? Hoće li SAD i vodeće EU države povući svoja priznanja Kosova? Teško!

Štaviše, poglavlje 35 je i nepovoljnije nego što se to sada čini. Ono se završava definisanjem jednog vrlo oštrog, grubog i krutog kriterijuma. Naime, završava se sledećim mehanizmom: „Ako proces normalizacije odnosa sa Kosovom značajno zaostaje za pregovorima uopšte, zbog propusta Srbije da deluje dobronamerno u primeni dogovora postignutih između Srbije i Kosova, Komisija će na sopstvenu inicijativu, ili na zahtev treće zemlje članice, predlagati otvaranja ili zatvaranja drugih poglavlja“…. Dakle ono doniranje bubrega iz prethodnog pasusa ne mora da bude figurativno.

Dovoljno je da Hrvatska na primer, kao zemlja članica, i prilično okrutna prema nama, pogotovu „kad joj se može“, uloži nekakav prigovor, pa da se naše mrcvarenje produžuje unedogled. Ili da se Kosovo(*) obrati Hrvatskoj da nas malo čačka, pa da se naše putovanje ka evropskom raju prekine i da krene nanovo, uz još teže uslove.

Kada smo već kod Hrvatske, a da ne zaboravimo i neke druge susede (Mađare, Bugare….), kad progutamo ovu žabu oličenu u poglavlju 35, tek nas čekaju poglavlja 22 i 31, gde će se razmatrati regionalna i spoljna politika. Hoće li naši susedi propustiti šansu da se „očešu“? Neće. Naprotiv, tražiće šta im se prohte, jer nezadovoljstvo jedne države članice automatski suspenduje evropski put Srbije.

Na ovom mestu ne želimo da se bavimo i pratećim operacijama na unutrašnjepolitičkom planu, a koje bi pratile naš evropski put, kao što je to promena Ustava, na primer, a za šta u parlamentu postoji apsolutna većina (250:0). Sumnjam da je takve većine bilo i prilikom donošenja Kardeljevog Ustava 1974. godine. Ne želimo da se bavimo ni zabrinjavajućom nesposobnošću ustavobraniteljskih snaga (stranaka, pokreta, pojedinaca), koje ne mogu da se ujedine ni oko prostog pitanja, treba li Srbija kao država da postoji, ili je dovoljno da bude geografski pojam u EU, i to teritorijano nedefinisan?! Time neka se bave oni sami. Naše je da ih pozovemo da se urazume.

I eto tako krećemo se sigurno ka Evropi. Doduše, otpozadi, što bi se reklo u narodu „guzičke“, ali se krećemo. Kao što smo nekad čitali Zabavnik. Pa pošto ulazimo u novu, 2016. godinu, mogli bismo je nazvati i godinom Mikija Mausa, kao što će je Kinezi nazvati godinom majmuna. A i Kinezi nam se nešto najavljuju ovih dana. Možda ste nešto povezali, ali ja ništa nisam rekao, osim:

Mnogo sreće u 2016! A biće nam potrebno.

Aleksandar B. Đikić

NSPM