Pogled na postizbornu situaciju

0
888

protest-beograd-opozicija-izbori-2-700x488Reč „destabilizacija“ je prva koja pada na pamet da opiše postizborno stanje u Srbiji, i reč koja se često koristi od izborne noći između 24. i 25. aprila 2016.

Ipak, destabilizacija ove faze petooktobarske Srbije je vrebala ispod površine još od 10.12.2012. odnosno početka primene Sporazuma o „integrisanom upravljanju granicom“ (Integrated Border Management – IBM) između AP Kosovo i Metohija i ostatka Srbije. A temelji države, odnosno sadašnjeg ustavno-pravnog poretka, su dubinski uzdrmani parafiranjem Prvog sporazuma o principima koji regulišu normalizaciju odnosa, tzv. Briselskog sporazuma o KiM 19.4.2013. Taj sporazum, kao i prethodni delo još uvek aktuelne vladajuće većine, omogućio je ukidanje državnih institucija na teritoriji naše južne pokrajine i faktičko priznanje nelegalnog „ustavnog poretka“ secesionističke kvazi-države „Kosovo“ i guranje građana Republike Srbije koji žive na KiM pod njegove ingerencije, a izvan pravnog poretka sopstvene zemlje.

Nastavak destabilizacije je pravno legitimisan od strane Ustavnog suda Srbije kada se sud proglasio „nenadležnim“ za ocenu ustavnosti tzv. Briselskog sporazuma, na osnovu argumenta da je reč o „političkom“ a ne pravnom pitanju. Uprkos tome, predstavnici države Srbije su donosili i nastavljaju da donose pravne odluke zasnovane na ovom „političkom“ sporazumu, ukidajući policijske i pravosudne organe na KiM, raspuštajući organe lokalne vlasti, prekidajući radne odnose zaposlenih u tim institucijama države Srbije. Zanimljivo, a u svakom slučaju indikativno – Ustavni sud je ovu odluku doneo baš na drugu godišnjicu početka primene Sporazuma o integrisanom upravljanju granicom, 10.12.2014. čime je uspostavljen i simbolički kontinuitet rušenja ustavno-pravnog poretka od strane sadašnje još uvek vladajuće većine.

A onda je vodeća stranka vladajuće većine, SNS, rešila, kako se ispostavilo, da uzdrma i sopstvene – i, posledično, državne temelje raspisivanjem upravo održanih prevremenih parlamentarnih izbora, koji su joj doneli ne samo manji broj poslanika i veću zavisnost od drugih, već i osporavanje legitimiteta njene izborne pobede. Efekat bumeranga? Samonametnuto prokletstvo? Božija kazna? Osveta „karme“? Kako god. Faktičko stanje je takvo kakvo je – i nije počelo 24. aprila, već u decembru 2012.

Sada imamo i otvoreno uplitanje zapadnog faktora u (post)izbornu kombinatoriku. Počelo je (polu)tajnom posetom američkog ambasadora sedištu DS u izbornoj noći, posle koje je, samo par sati kasnije, u istim prostorijama usledilo formiranje zajedničkog pravnog tima nove „udružene opozicije“ (Rašković-Obradović, Tadić-Jovanović-Čanak, Pajtić, Radulović).

Da Vas podsetimo:  Većina plata ispod proseka, A EVO KO ZARAĐUJE NAJVIŠE!

Sledeći ključni događaj u tom nizu je bio izjava lidera koalicije DSS-Dveri na konferenciji za štampu 27. aprila da će protestovati ako ostanu ispod cenzusa, što je već unelo mogućnost uličnog komponenta i (dodatnu) dozu proizvoljnosti u post-izborni proces, i otvorilo vrata izjavama poput one koje je istog dana izrekao Vojislav Šešelj – da će na ulicu izvesti „desetine hiljada besnih četnika“ ako Vučić „popusti pod ucenama i pritiscima Zapada“ i dozvoli ulazak „dosmanlija i lažnih patriota“ u Skupštinu. (Šta će sutra, ili na nekim budućim izborima, sprečiti nekog drugog ko je na ivici cenzusa da slično izjavi, a nekog trećeg da slično reaguje?)

Zatim 29. aprila, na zajedničkoj konferenciji za štampu, Pajtić i Sanda Rašković iznose da „imaju informacije“ (za sada ne i formalne dokaze) da je na izborima „pokradeno 300.000 glasova“, a Pajtić pozvao pristalice DS da na ponovljenim izborima 4. maja glasaju za DSS-Dveri. Kao i u slučaju sa formiranjem „zajedničkog pravnog tima“ u prostorijama DS, ovaj Pajtićev poziv se teško može zamisliti bez zelenog svetla, ili bar blagonaklonosti već pomenutog Pajtićevog gosta u izbornoj noći. Kao, uostalom, i miting „udružene opozicije“ koji je usledio sledećeg dana, na Veliku subotu, ispred zgrade RIK-a.

Na tom mitingu, između ostalog, Boško Obradović poziva da „idemo dalje do pobede opozicije u Srbiji i do rušenja režima Aleksandra Vučića“, a sledeći govornik, Bojan Pajtić, završava svoj govor rečima: „Dole Vučić!“ Dakle, tri jasne evroatlantske opcije, predvođene Tadićem-Jovanovićem, Radulovićem i Pajtićem se udružuju sa četvrtom koja to formalno nije, DSS-Dveri, da bi pomogli prvenstveno ovoj poslednjoj – ali i Čedi-Tadiću-Čanku – da pređe cenzus. A zatim, svi zajedno, da rade na „pobedi opozicije“ i „rušenju režima“. S obzirom da je jedan od lidera DSS-Dveri jasno rekao da je njegova koalicija deo „opozicije“ koja se većinski sastoji od evroatlantista, jasno je onda da su i DSS-Dveri, odlukom vrha (sigurno ne i većine članstva), pristali da budu deo zajedničkog poduhvata u većinskom evroatlantskom vlasništvu.

Da Vas podsetimo:  Srbija, država koja to odavno nije i kako da je ponovo uspostavimo

Ako DSS-Dveri pređu cenzus, to će biti zahvaljujući konkretnoj pomoći evroatlantističkog DS-a i njihovih glasača, a i moralno-propagandnoj pomoći ostalih evroatlantski orijentisanih stranaka, čime će ovo „bratstvo“, bar na najvišem nivou, biti dodatno učvršćeno. Ne samo to, nego su evroatlantistički orijentisane stranke u budućem skupštinskom sazivu dobile važnu legitimizaciju od strane predstavnika jedne deklarisane patriotske opcije (ne i druge, SRS). Ako, pak, ne pređu cenzus, optužbe o pokradenim izborima će dobiti na snazi, i ostati u opticaju.

U svakom slučaju, novi skupštinski saziv biće raznolikiji nego prethodni, a Skupština može postati poprište sve žešćih političkih obračuna. Osim što će mu biti spočitavana „krađa 300.000 glasova“, Vučić će biti stalna meta vraćenih-u-život Tadića-Jovanovića-Čanka, Pajtića i „nove nade“ Radulovića, koji je očigledno jedan od zapadnih favorita za zamenu Vučića i koji će biti bitan nosilac delegitimizacije, pa čak i satanizacije Vučića na ličnoj osnovi. Osim, naravno, ako Vučić, kako mnogi sasvim osnovano očekuju ili strahuju, potpuno, odnosno sasvim ogoljeno, ne legne na evroatlantističku rudu i javno se odrekne deklarisane „politike balansiranja“, tj. otvoreno ne okrene leđa Rusiji. Međutim, to bi teško prošlo bez potresa u njegovoj stranci, a i u širem društvu, jer bi onda sve maske pale i latentne ili zamišljene dvosmislenosti nestale.

Najveća dilema za one koji bi da brane zemlju od spolja indukovane destabilizacije je u tome što nema čvrste institucionalne okosnice okupljanja.

Vučić, najblaže rečeno, jednostavno ne uliva poverenje najborbenijem delu patriotski-suverenistički opredeljene javnosti, koja ga, argumentovano (prvenstveno, ali ne isključivo, zbog Briselskog, NATO i MMF sporazuma i „bezalternativne“ EU-integracione politike) smatra izdajnikom/zapadnim agentom/konvertitom. Ta antipatija bi mogla da se ublaži jedino jasnim koracima ka Rusiji (a i Kini, čemu najavljena poseta kineskog predsednika može da doprinese), npr. ozbiljnom kupovinom oružja/odbrambenih sistema, državnim podsticajem izvoza u Rusiji, ili nekim drugim potezima koje bi zvanična Rusija javno prepoznala i pozdravila. Ako bi to uradio, ova javnost bi čak i tolerisala dalje „balansiranje“ sa Zapadom. Što, opet, ne znači da bi bila spremna da gine za njega.

Da Vas podsetimo:  Ko je kriv što srpskim rekama plutaju fekalije, flaše i hemikalije?!

Tomislav Nikolić za sada nije pokazao nikakvu spremnost, volju niti nezavisnost za takvu jednu ulogu – što ne treba da čudi s obzirom da je reč o očiglednom zapadnom dužniku, šta god njegova povremena pro-ruska retorika govorila. Dok ne dokaže suprotno, delima a ne samo rečima – na njega se ne može računati.

Šešelj poslovično deli patriotsko-suverenističku javnost, tako da sam SRS, u svom tradicionalnom izdanju, ne može da predstavlja tu okosnicu odbrane zemlje od spolja indukovane destabilizacije, i morao bi da bude u stanju da još nekom pruži ruku.

SPS je pod velikim pritiskom da pređe u opoziciju, i čini se da Zapad tu, bar na vrhu, drži jače karte nego Istok. A Dačić je previše puta promenio/izdao stranu da bi ga iko smatrao pouzdanim saveznikom u odsudnim trenucima.

Biće još vremena za razmatranje opcija, uključujući i eventualno nekih novih. Ali ono što je sigurno u ovom trenutku je – lopta je, formalno, i dalje prvenstveno u Vučićevim rukama – pa čak i pod uslovom da je on sam 100% u tuđim, odnosno zapadnim (tj. globalističkim) rukama, kako mnogi, sa vrlo jakim argumentima, tvrde. Ne ulazeći u verovatnoću bilo koje od sledećih varijanti, na njemu je da, u nastupajućem ne tako dugom vremenskom periodu, povuče formalne poteze koji će ili 1. dokazati da je 100% izdajnik, 2. ili naznačiti da se, zarad sopstvenog opstanka, bar delimično „otrgao“ od onih kojima duguje (do)sadašnju vlast, 3. ili pokazati, i to tako da kritična masa to jasno razume, da je na prvo mesto stavio državu i narod, pa i po cenu sopstvene glave.

U svakom slučaju, posle 24. aprila ništa više nije isto. Duh se ne može vratiti u bocu. Osnovi dubinske destabilizacije su tu. Osim evroatlantističkih snaga, najveću odgovornost snosi sadašnja vlast, pa posle nje oni koji su se (ne)svesno upleli u evroatlantsko kolo. Idemo dalje.

Aleksandar Pavić

Fond strateške kulture

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime