Pokojni Andrić ili Nobelovac po drugi put među južnim Slovenima

0
47
Mikica Ilić (Izvor: Lična arhiva)

Ponovo čitam „Na Drini ćupriju“. Rabota uzaludna i suvišna, baš kao i sve drugo što bi čovek radio na ovom Božjem dunjaluku.

Ne mogu a da ne primetim ono što već svi znaju: da je kojim slučajem Andrić danas živ, optužili bi ga da je srpski nacionalista. Ili bi ga osudili bez optužnice, svejedno.

Ako bi se uopšte i branio, u šta sumnjam, svaka njegova odbrana bila bi uzaludna. I to što je po rođenju Hrvat, a po opredeljenju Jugosloven; i to što je po veroispovesti ateista, a po ideologiji mladobosanac, komunista i konformista, sve bi to palo u vodu pred jednim jedinim argumentom optužnice. Kriv je zato što je po peru bio Srbin.

Andrić je pisao o Srbima u Bosni koji ne siluju već su silovani, koji ne pljačkaju već su opljačkani, koji ne ubijaju već su ubijani. Sud javnosti mu ne bi uzeo za olakšavajuću okolnost činjenicu da nije poznavao silovatelje, pljačkaše i ubice koji su 90-tih godina XX veka sebe nazivali velikim Srbima. Ne bi mu vredelo ni to što je najbolje od svih južnoslovenskih pisaca opisao bosanske franjevce, jevrejske trgovce i turske gazije. Ništa mu ne bi pomoglo, jer je Andrićeva sudbina da posthumno bude „srpski nacionalista“.

Ivo Andrić (Foto: My Cup of Tea)

Kod nas se sve tumači sa naknadnom pameću. Valjda zato što nemamo prethodne pameti.

Andrić je srpski pisac, i to je njegov najveći problem koji danas ima, iako je odavno mrtav (ako mrtav čovek uopšte može da ima problema?). Andrić je srpski pisac ne samo zato što je pisao o Srbima, već i zato što je pisao na srpskom jeziku, ekavicom. Šta mu je to trebalo, rekao bi neko sa naknadnom pameću minulih ratova.

Primera Andrićevog „srbovanja i političke nekorektnosti“ u romanu „Na Drini ćuprija“ je podosta. Navešćemo samo nekoliko.

Srpski seljak Radisav obnoć ruši ono što se obdan sagradi na ćupriji. Andrić ga u svom romanu veliča kao malog, velikog čoveka i junaka. Sadašnjim aršinima mereno, Radisav je najobičniji nazadnjak i mračnjak koji se protivi izgradnji ćuprije na Drini. On je protiv mosta koji spaja obale i ljude, on je protiv simbola prosperiteta i boljitka. Radisav je, takoreći, protiv integracija. Jer šta je ćuprija u ono vreme bila nego faktor integracija. Kao Šengenski ugovor danas. Dakle, Radisav je par excellence negativac. I pored svega toga, Andrić veliča njegovu srpsku destruktivnu pamet koja se protivi svakom boljitku i prosperitetu, pa makar i kad ih „dobronamerni“ strani faktor silom nameće.

Posle čuvenog nabijanja na kolac, jedan od Andrićevih Srba hoće da podmiti dželata Merdžana da mu preda Radisavljevo mrtvo telo, kako bi ga dostojno sahranili. Merdžan je, gle čuda, Ciganin! I drugi dželati – pomoćnici su sve sami Cigani (a ne Romi!), jer je to jedno zanimanje nedostojno časnog čoveka. Iz toga proizilazi da se svi Cigani bave zanimanjima nedostojnim čoveka, tj. da Cigani i nisu ljudi. Eto političke nekorektnosti.

Da Vas podsetimo:  NOVO JE ČESTO I STARO U NOVOJ AMBALAŽI...

Andrićev Srbin dok nudi mito, seljački rezonuje: „Ciganin je, stvorenje bez krsta i duše, pa nit možeš da ga kumiš ni bratimiš, ni ičim na zemlji ili na nebu zakuneš.“ Samo možeš da mu platiš. Dakle, Andrić je rasista, jer je napisao da su svi dželati Cigani koji su podmitljivi i bez duše. Nema veze što je Andrić verovatno pronašao u istorijskoj građi da su Turci zaista koristili Cigane za ovakve prljave rabote. Nema veze, jer nisi smeo tako nešto da napišeš, gospodine Andriću. To je politički nekorektno!

Kada je Višegrad poplavila ćudljiva Drina, meštani beže od povodnja u kuće na brdu, iznad grada. Tamo smeštaju svoju čeljad po principu: hrišćanska nejač po hrišćanskim kućama, a muslimanska nejač po muslimanskim kućama. Dakle, Andrić je šovinista i verski netolerantan mračnjak. Nije za zajednički suživot, integraciju i versku toleranciju. On razdvaja žene, decu i starce po verskoj pripadnosti.

Osim toga, Andrić naziva Bošnjake „Turcima“. Danas je to pogrdno. Ili možda nije? Pojedini Andrićevi junaci Bošnjake zovu „poturicama“, dok neki drugi junaci Srbe zovu „Vlasima“ i „vlaškom stokom“. Ponekad i „vlaškim kopilanima“.

S druge strane, Andrić piše za neko bošnjačko naselje da se „gotovo celo njihovo selo za poslednjih četrdeset godina isturčilo“. On ne kaže da su to bili bogumili koji su primili islam, već decidno tvrdi da su se „isturčili“, odnosno da su to bili hrišćani koji su primili islam. Današnja bošnjačka istoriografija govori drugačije. Dakle, Andrić je verski fanatik, koji ne priznaje slobodu izbora veroispovesti. Nema veze što je pisac u istorijskim izvorima verovatno pronašao da su pojedini Srbi i Hrvati prelazili u muslimansku veroispovest, jer im je tako bilo lakše da žive u turskoj provinciji i da napreduju u službi. Kao što se danas ljudi učlanjuju u političke stranke. Nebitna su istorijska fakta, jer je politički nekorektno nekome govoriti da je bio ovo, pre nego što je postao ono. Valjda on najbolje zna šta je bio, i šta će biti. To je njegovo demokratsko pravo.

Zanimljivo je da su pojedini Andrićevi posleratni izdavači morali da se pravdaju pred čitaocima zbog piščevog „govora mržnje“. U romanu „Na Drini ćuprija“, u izdanju sarajevske Svjetlosti iz 1963. godine, u rečniku turskih reči i provincijalizama, stoji objašnjenje: „Naziv Turci i turski upotrebljeni su često u toku pričanja i za bosanski muslimanski svet, naravno ne u rasnom i etničkom smislu nego kao pogrešni ali od davnina uobičajeni naziv.“ Da li je danas ovaj naziv još uvek pogrešan? I da li je uobičajen? To više niko ne zna. A nekada se znalo.

Da Vas podsetimo:  DA NE POČNE SA TAKMIČARSKIM IGRANJEM TENISA?

Dalje, Andrić piše da „domaći Turci“ neće da služe u austrijskoj vojsci. Oni „nisu hteli da obuku kaursko odelo i meću na sebe kaiše koji su se ukrštali na grudima i tako stvarali mrski simbol krsta“. Znači, i „domaći Turci“ su verski netolerantni.

Ivo Andrić (Foto: Keystone/Getty)

Za travničkog vezira Tahir-pašu Stamboliju, Turci vele da je „nikakva vjera“, poturčenjak, ali u duši Vlah ko što je nekada i bio. Zato je imao običaj da svoje seize doziva zvoncetom, kao što se danas doziva osoblje u kakvom hotelu. Turci su govorili da vlaško kopile udara u zvono kao vlaški pop, i da ga pogana krv vuče da zvoni. Znači da su ponekad pravi Turci bili netolerantni prema istovernoj braći „domaćim Turcima“, odnosno Bošnjacima. Ili to sve, može biti, Andrić izmišlja.

Osim toga, „domaći Turci“ se pred naletom hrišćanske vojske sele iz Srbije u Bosnu, pa iz Bosne u Sandžak, i dalje u Tursku, jer „nisu hteli da vek provode u zemlji gde zvono kuca“. Oni nisu znali da su sve seobe uzaludne. Što bi rekao Basara, bili smo pod Turcima, a kad su oni otišli, mi smo postali Turci.

Andrić je navijački nastrojen prema ustanicima koji podižu Prvi srpski ustanak. On likuje zajedno sa Srbima kasablijama zbog prvobitnih vojnih uspeha raje protiv turskih okupatora i zavojevača. I priziva ustanak u Bosni. Da li su Turci uopšte bili okupatori i zavojevači u Bosni i Hercegovini? Ili su to bili Austrijanci? Ili, možda, sami Srbi koji su se lažno predstavljali kao borci protiv okupatora? Sa današnjom pameću to je sasvim neizvesno. U ono vreme je cela stvar bila mnogo jasnija.

Andrić veliča srpske pobede u Balkanskim ratovima u kojima je sahranjena moćna Turska imperija. Da li su to bile pobede koje treba slaviti? Neki bi danas rekli da su Srbija i Crna Gora okupirale Sandžak, Kosovo, južnu Srbiju, Makedoniju, odakle su proterani siroti Turci koji nisu bili nikakvi okupatori, već svoji na svome.

Foto: Snimak ekrana

Andrić blagonaklono gleda na srpske mladiće koji su u bunama, ustancima i ratovima bežali iz Bosne u Srbiju, da bi se kao dobrovoljci borili protiv Turaka ili Austrijanaca. Danas bi to bili dezerteri, a ne dobrovoljci. Zapravo, u naše doba su čak i bosanski sportisti koji nastupaju za Srbiju ili Hrvatsku, a ne za BiH, izdajnici svoje rodne grude. Da ne govorim o vojnim obveznicima.

Da Vas podsetimo:  NEČIJE PRAVO, NUŽNO OGRANIČAVA PRAVO DRUGIH...

Kod Andrića nadmeni činovnici Austro-Ugarske gledaju sa prezirom na malu bosansku kasabu. I za samog pisca je višegradska kasaba tokom XIX veka „zaostala orijentalska sredina“. Domaće stanovništvo bez razlike je prosto i uskogrudo, jer gleda na austrijske pridošlice sa podozrenjem. A kako bi stanovništvo jedne države trebalo da gleda na vojne i civilne predstavnike vlasti druge države koja ih je anektirala? Onako kako mi danas gledamo na Brisel?

Andrić bi danas kao mladobosanac bio proglašen za teroristu. On veliča Sarajevski atentat, za koji sada neki vele da je podli teroristički akt (ili, možda, herojski čin?). Andrić pravda zaverenike i ubice (ili, možda, borce za slobodu?), ne nazivajući ih Apisovim pulenima i podlim zlikovcima. To je danas nedopustivo.

U devetnaestom poglavlju romana Andrić predstavlja svoj mladobosanski politički manifest, usmeren na ujedinjenje svih južnih Slovena i uništenje „ujedinjene“ srednje Evrope i Balkana pod Habsburškim žezlom. Andrić kritikuje austrijsku vlast u Bosni koja je u ono vreme bila faktor objedinjavanja mnogih evropskih naroda. Da li bi danas Andrić bio protiv evro-atlantskih integracija južnih Slovena? Da li bi on danas bio evroskeptik, kao što je onomad bio K&K skeptik?

Sve ovo danas, sa naknadnom pameću, posle Srebrenice i Vukovara zvuči drugačije, ali u kakvoj je vezi strašni zločin u Srebrenici i Andrićeva simpatija prema „sirotinji raji“ koja se bori da istera turske i austrijske okupatore (da li su Turci i Austrijanci bili okupatori?) iz Srbije i Bosne. Zar nije pet stotina godina pod Turcima (da li je bilo baš pet stotina?) prethodilo zločinima iz 90-tih? (da li je 90-tih bilo zločina?)?

Srećan je Andrić što je na vreme umro (da li je umro ili je još živ?). Sve na ovom svetu treba uraditi na vreme. Na vreme se treba roditi, na vreme oženiti, izroditi decu, završiti sve poslove, i, na kraju, na vreme umreti. Onaj ko živi predugo, osuđen je bez krivice. Osuđen je na dugo pamćenje, od čega nema gore kazne.

Na kraju bih još dodao da je cilj ovog teksta bio da se malo našalim. Da ne kažem, da se sprdam i ismejavam sa našom zajedničkom mukom.

Ko je sve ovo ozbiljno shvatio – ima problem. Nerešiv problem. Rođen je na Balkanu. A tu se ne može ništa! (Ili, ipak, može?)

autor:Mikica Ilić

Autor je književnik iz Sremske Mitrovice

https://stanjestvari.com/

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime