POKOJNIK
O pokojniku sve najlepše.
Fraza!
Glupost!
Kako o pokojniku koji je bio gad i zlikovac, da govorimo sve najlepše?
Naročito ako je pokojnik bio javna ličnost.
I ako je svojim radom bio na strani Zla.
Sluga Zla.
Koji se borio za sebe, umesto za opšte Dobro.
Svi mi, koji smo javne ličnosti, dolazimo na sud istorije.
Kad tad.
I tu dobijamo konačnu ocenu.
Kojom se meri naš javni doprinos opštem Dobru.
Zajednici.
I to je jedina i prava ocena našeg života.
Sve ostalo pokriva zaborav.
Kada umre neka baraba iz javnog života, koji je bio verni sluga totalitarnog režima, onda se naša malograđanerska javnost razbrabonja o njemu kao da nas je napustio neko ko je napravio neko veliko delo za zajednicu.
I kome trebamo da budem zahvalni.
Zaboravlja se da je taj loš čovek bio na strani zla.
Da je radio po nalogu totalitarnog režima.
Da je bio plaćenik, ljigavac, poltron i dupljak.
Veličanje takvog čoveka je pokriće za one koji su isti kao on.
Koji su ostali iza njega.
I koji ga javno brane, ne zbog toga što zaista to misle o njemu što su rekli na sahrani, nego zbog sebe.
Ti skotovi sve rade samo zbog sebe.
Kao što je i pokojnik radio.
Cena našeg javnog rada je da se o nama kritički govori.
Nema sakrivanja iza glupih fraza i floskula.
Nema sakrivanja iza čini smrti.
Neko se vreme se može ćutati iz znaka pristojnosti.
Nakon toga mora se otvoreno da kaže istina o javnom radu pokojnika.
Ima onih koji traže da se o pokojniku više uopšte ne govori.
Ni posle čitave decenije od njegovog odlaska.
Traže zaštitu za njega kao da je svetac.
To nije dobro za zajednicu.
To je istorijski neodrživo.
Svi oni koji su upravljali našim životima, koji su donosili odluke u ime naroda, koji su javno iznoslili svoje stavove i javno nastupali moraju da prođu istorijski sud odgovornosti.
Niko ne sme da bude pošteđen.
Moj javni nastup je uvek direktan i otvoren.
Govorim i pišem ono što zaista mislim.
Nemam nikakve zadnje misli.
Nemam nikakve skrivene kalkulacije.
Nikada nisam napisao naručen tekst.
Ne znam da pišem naručene tekstove.
Ponižavajuće je da mislim tuđom glavom.
Prema pripadnicima snaga Zla sam nemilosrdan.
Izlazim im na crtu.
Pozivam ih u ring.
Gde su reflektori upaljeni.
Napadam ih onda kada su najjači.
Tada to jedino ima smisla.
Kada mnogi ne smeju.
Kada ih se plaše.
Sve priče nakon toga, nemaju više tu snagu.
Postaju – blebetanje!
Kada padnu sa vlasti su mi potpuno neinteresantni.
Neka ih sudski procesuiraju.
Kada se upokoje, ostaje ocena njihovog javnog delovanja.
Pominjem ih samo u kontektu otkrivanja zabranjene istorijske istine.
Koju njihovi sledbenici hoće da nam podvale.
Koja se krije od građana i koja građanima treba da bude saopštena.
Samo zbog toga.
I ništa više.
Javne ličnosti moraju da budu izložene kritičkom sudu javnosti.
Ko vremenom opstane, ko taj kritički sud izdrži, znači da je vredeo.
Koga generacije iza nas budu pomiali po dobrome, taj je pravi.
Večan i neprolazan.
Svi ostali su nebitni.
Nestaju u zaboravu.
Najčešće dok ih još sahranjuju.
Branko Dragas
www.dragas.biz
POTPISUJEM.