Ustavnim i zakonskim odredbama, ND Hrvatska je predvidela biološko istrebljenje Srba, Roma i Jevreja i uz ovako groznu činjenicu, Josip Broz Tito izdaje naredbu, da se streljaju pravoslavni Srbi 1945. u Blajburgu (četnici i civili – bežali iz Crne Gore, Hercegovine i Srbije). Srbi su streljani u većem broju nego pripadnici hrvatskog i slovenačkog naroda, a srpski državnici (nedorasli svojim obavezama) to nikad nisu spominjali – od 1945. do danas. Dozvoljavali su da godišnje podsećanje na ova streljana budu objašnjavana kao zločin nad pripadnicima Hrvata i Slovenaca, jer su izvršioci Srbi (bili ogromna većina u partizanima), ali nikad nije spominjano, da je naredbu o ovim streljanjima zarobljenih ustaša (Hrvata), domobrana (Slovenaca) i četnika (Srba) izdao Josip Broz Tito – po narodnosti Hrvat. Srpski državnici nikad nisu spominjali ni činjenicu, da srpski četnici nisu bili u redovima okupatorske nemačke vojske, kako su to bile hrvatske ustaše i slovenački domobrani.
Najviše ubijenih Srba je bilo iz Crne Gore. Crnogorski četnici, sa svojim izbeglim narodom, doživeli su pakao u vlasti partizana u Sloveniji. Među partizanima je bila i Peta udarna proleterska divizija Peke Dapčevića, iz Crne Gore. Englezi su, mada srpski saveznici u Drugom svetskom ratu, vraćali Srbe četnike iz Austrije i predavali su ih partizanima, jer su, zasigurno, znali, da će biti streljani po naredbi Hrvata, Josipa Broza Tita. I streljano je oko 30.000 Srba četnika i Srba civila u Blajburgu i okolini, što je preživeo dečak iz Crne Gore, Mihailo P. Minić, o čemu je objavio knjigu: „Rasute kosti“, Universal Slavic Printers – 2209 Caniff, Detroit 12, Michigen, USA, str. 379-380, iz koje navodimo deo:
„Pošto je engleska vojska predala četnike i slovenačke domobrane Titovoj naoružanoj vojsci, bili su strašni prizori u zatvorenim vagonima. Mnogi borci i oficiri, koji su sakrili revolvere, izvršili su samoubistvo… Komunisti, zvani partizani, izvodili su iz vagona četnike i slovenačke domobrane. Sa njih su skinuli odelo i vezali im ruke izolovanom telefonskom žicom. Odvodili su ih na gubilište, u šume kod Radlovice, odakle su, sa strelišta, pobegli Miljan Marsenić i Stevan Praščević, oba iz Andrijevice. Strašan je bio pokolj četnika na mostu na Savi – kod Radlovice. Na samom mostu, titovci su pobili vezane četnike – leševe su s mosta bacili u reku Savu. Tekla je Sava krvava i nosila je leševe. Živi svedoci ovog mučilišta su građani varošice Radlovice i Todor Miletić iz Goranskog Piva. Miletić je uspeo, da se istrgne iz žice kojom je bio vezan i da pobegne. Na mostu kod Radovlice, Todor je ostavio sina, oblivenog u krvi i izrešetanog kuršumima Titovih dželata. Druga su mučilišta: Turjak, Škofija Luka, Križna jama… U jamu kod Kočevskog Roga, komunisti zvani partizani, po ovlašćenju Tita i njegove vlade, bacili su nekoliko hiljada svučenih i vezanih mučenika… Jauk iz jame do neba se čuo… Strašno mučilište je bilo na 4 km od Ljubljane, između sela Glince i Toškog Čela. Tu su komunisti bacili u Tošku jamu nekoliko hiljada ljudi, koje su pohvatali kao razbijene četnike i vraćene od strane engleske vojske iz Austrije – u toku maja 1945… Prilikom našeg pokreta iz Celja, 9. maja 1945, jedan deo četnika i naroda, oko 2500 lica, zadržao se blizu Celja. Među njima je bio veći deo Pokrajinskog crnogorskog komiteta – sa Savom Vuletićem. S njima je bio i Mitropolit Crnogorsko-primorski, Joanikije, sa 60 sveštenika… Zatvoreni su u logoru do samoga Celja. Partizani su ih izvodili po grupama, svukli i vezali telefonskom žicom. Odveli su ih u Teharje, nedaleko od Celja, i masovno ih streljali u jednoj vrtači. Tako su u Teharju, polovinom maja 1945, partizani streljali oko 2000 četnika i naroda Crne Gore, Boke i Sandžaka. Streljano je i 60 srpskih sveštenika iz svih krajeva. Mitropolita Joanikija i Sava Vuletića, partizani su odveli u Beograd. Posle saslušanja u Beogradu, oni su poslednji put viđeni na železničkoj stanici u Mladenovcu“.[1]
[1] Mihailo P. Minić: „Rasute kosti“, Universal Slavic Printers – 2209 Caniff, Detroit 12, Michigen, USA, str. 379-380.
Milorad Buha, premijer Vlade Republike Srpske Krajine
Dipl. inž. Rajko Ležaić, predsednik Skupštine RSK
REPUBLIKA SRPSKA KRAJINA
VLADA I SKUPŠTINA U PROGONSTVU
11000, Beograd, Zmaj Jovina 15 – Tel. 34-27-044, vladaukninu@gmail.com
Br. 1790/15 – 20. maj 7523 (2015)
Hm,hmm…smrt fasizmu sloboda narodu…u pitanju su bili saradnici okupatora,otkud oni u nemackim kolonama…?
Ja za ovo prvi put cujem, zar je moguce da je u Blajburgu streljano 30000 cetnika? Tito je ipak bio zlocinac, a Kuca cveca je simbol nase sramote i glupostu i neznanja.
Хвала вам што износите истину. Велико је наше незнање.