Hoće li više taj „pokret“? Ili možda isti takav generički pokret sa sličnim imenom i istim ljudima već vlada Srbijom?
Postmoderni i kameleonski karakter sadašnje vlasti ne bi trebalo da previše iznenadi – temeljne identitetske transformacije su usled nagomilavanja problema – prvenstveno socijalnih – i posledičnog nagomilavanja socijalnog resantimana nužne svakih desetak godina, možda čak i nešto češće. Presvlačenje, drugim rečim, nije rezervisano samo za iritantne aparatčike koji su usavršili tehniku prešaltavanja, već je pre neizbežni strukturni politički fenomen – ako išta znači i ako ukazuje na eventualno stanje u vladajućoj stranci, mnogi delovi sadašnjeg aparata vlasti vagaju i odmeravaju pa čak zavidno gledaju i u najnovije društvene pokrete, pažljivo mapirajući eventualne prečice.
I izgleda da je u pitanju relativno uspešna strategija: svaka takva transformacija obezbedila je politički comeback ili ovakvu ili onakvu stabilizaciju (stranke, neke manje ili više formalne organizacije ili političko ekonomskog sistema u celini). Pa je tako prošlo 17 godina od prethodne velike transformacije – kada su se ludaci nacije transformisali u ludake privatizacije – i izgleda da je vreme za novu: inicijativni odbor „Pokreta za narod i državu“ sastao se pre samo nekoliko dana i najavljeno je konačno formiranje pokreta za – kad drugde? – Vidovdan.
Šta zapravo znači ova transformacija, nije za sada baš najjasnije, ali se iz folklorne opreme solidno ispraćene u medijima možda može ponešto naslutiti. Jer, i ako je samo do folklora – već su ga izdali: ukoliko uzmemo datum prijave organizacije u Agenciju za privredne registre, ona je nastala pre par dana – 28. marta – tačno tri meseca pre najavljenog sudbonosnog datuma.
A kako smo videli na sajtu Agencije za privredne registre na kojem stoji samo jedan dokument – statut – pokret nastaje „radi ostvarivanja ciljeva u oblasti savremenog razvoja i prosperiteta države odnosno Republike Srbije i jačanje svesti o narodu i državi“, u statutu još stoji i da su ciljevi udruženja „podizanje svesti o značaju države i narodne suverenosti; zalaganje za prosperitet, napredak i modernu državnu organizaciju i promocija i afirmacija mogućnosti za doprinos razvoju narodne svesti“, da će zarad ostvarivanja svojih ciljeva prikupljati i obrađivati naučnu i stručnu literaturu, te da će da „organizuje, samo ili u zajednici sa drugim organizacijama, stručne skupove, tribine, savetovanja, seminare i druge oblike edukacije“, a najavljuju se i „volonterske akcije“.
Poprilično, dakle, generički, isto toliko besmisleno i isprazno – čisti skup opštih i banalnih mesta. A od generičkog sadržaja i ne treba očekivati mnogo više od generičkih politika – tako je, tumačimo procenjujući ovaj besmisleni tekst, svoje mesto u novom pokretu po svemu sudeći našao i neki od savremenih Ai jezičkih modela uz pomoć kojeg je ova papazjanija dobijena. No, razočarani smo. Jer veštačka je inteligencija poprilično bila i nepotrebna za ovo: potencijalna lakoća generisanja programa i statuta reflektuje ne samo usavršeni jezički model koji je korišćen, već ponajpre generičku prirodu političke taktike.
Opet, u skladu sa opštim mestima koje statut solidno zahvata pokret najavljuje da kani da okupi „rodoljublje i pamet“. Nije naravno najjasnije šta će se desiti kada ove dve stvari dođu u koliziju, a baš ove karakteristike odveć često dolaze u koliziju, kao na primer u slučaju jednog od viđenijih članova novonajavljenog pokreta čijem se patriotizmu iskazanom u nastupu na jednoj od televizija ovih dana publika opravdano smeje.1
Kod skrupula i viđenijih članova kad smo – dodajmo da je pokret uspeo da napibirči i nekakvu podršku akademskih otpadaka kojom se naokolo silno hvali. Zarad mentalne stabilnosti spiskove akademaca koji ovu ideju podržavaju nismo proučavali, ali pretpostavljamo ko bi mogao da se tamo nađe, što je solidan pokazatelj podmićivačkog i/ili ucenjivačkog kapaciteta vladajuće kaste koji je očitovan u nezdravo visokoj koncentraciji akademskog šljama koji se okupio na inicijalnom odboru te dao i akademskiji legitimitet, pa tako pretpostavljamo da se ova formacija sakupila po kriterijumu odlučnog i izrazito oštrog prećutkivanja svih redom poteza vlasti koji su doprinosili zakopavanju akademskih institucija, da ne pominjemo ostale političko ekonomske brljotine u poslednjih koliko već godina. Specijalizovana jedinica tako po potrebi pruža usluge prećutkivanja, legitimizacije osetljivih projekata, pacifikacije javnog mnjenja, političkog uvlačenja u dupe a ovog puta usluge logistike za olakšavanje prešaltavanja u neki novi „pokret“.
Ali ne baš i najuspešnije: pomenusmo jednog pripadnika koji ovih dana bruka sopstvenu profesiju, akademiju, fakultet na kojem je studirao i onaj na kojem radi te uveliko služi kao izvor podsmeha. Akademski kredencijali na stranu, poznavanje istorije je očigledno tanko, pa izgleda da nije svestan gde završavaju isluženi podržavaoci režima u poslednje vreme. Pa kada smo već pomenuli „akademski šljam“ te njime operisali koliko pre samo nekoliko nedelja, može biti i da smo ga definitivno i identifikovali te da su sami napravili „the spisak“.
No, finansijski i medijski kapaciteti su zavidni pa izgleda da vladajuće stranka ima kapacitet da se u isto vreme može transformisati u čak nekoliko novih iteracija – pomenuti „pokret za narod i državu“ ali i neki centar za društvenu stabilnost: neko potpuno sakriven (a zapravo potpuno jasan) sa reklame na youtubu najavljuje „nešto potpuno novo“. Iz iskustva sa dosadašnjom medijskom strategijom, „nešto potpuno novo“ je zapravo nešto potpuno staro i utoliko ne bi trebalo ni da začudi da su mediji pronašli da se na istoj adresi na kojoj je prijavljen novi „Pokret za narod i državu“, nalaze prijavljeni i „Pokret za Srbiju”, „Pokret za Srbiju budućnosti“ i „Pokret za budućnost Srbije“.
Ali tek iz rakursa finansijskih malverzacija stvar postaje nešto jasnija pozadina kompleksne operacije: u pitanju je nešto što liči na finansijsku manipulaciju, poput prakse kompanija i banaka koje se formiraju da bi se u njima koncentrisao krš nesolventnih finansijskih derivata da bi ostatak industrije preživeo. Tako će možda i sada – negde će da se natrpa otpadak dosadašnjih politika pa će to moći da se ratosilja, dok će otatak, sada očišćen, moći da nastavi da živi. Na kraju krajeva, valjda i samo manevrisanje podseća na finansijske malverzacije po poreskim rajevima, gde se kompanije registruju u poštanskim sandučićima ne bi li izbegle plaćanje poreza – pa tako smo dobili informaciju i da su na istoj adresi registrovani čak četiri pokreta, svi redom generičkih naziva i, pretpostavljamo, statuta.
Naravno u pitanju je i pokušaj proširenja obuhvata: ionako „catch all“ stranka (pa dolazi do potpuno sumanutih situacija: u SNS-u ima mesta i ako ste za i ako ste protiv Evropske unije, za i protiv Rusije, SAD-a, kapitalizma, socijalizma, za sve ima mesta, gotovo da u vladajućoj stranci ima mesta i za one koji su protiv nje), „pokret“ sada nudi veću upijajuću moć nego što to obećava „stranka“. S jedne strane članovima nudi opciju instant ispiranja biografija, ali s druge kani i da neke nove uključi.
Doduše, uzevši sveukupno, nije sasvim sigurno da se vladajuća strutura nalazi u palijativnom stadijumu – zapravo sasvim nasuprot tome, izgleda da je krenula u ozbiljniji i pokvarneniji napad: profesorske plate za prošli mesec su jedno, ali izmena regulative je nešto sasvim drugo. Ono što se uradilo pre nekoliko dana – promena regulative obračuna plata naučnim radnicima u akademskim institucijama, po kojoj se procentualno u platama umanjuje učešće naučnog rada na uštrb predavačkog – zapravo nije oblik jednostavnog pritiska u politički zajebanim vremenima: u pitanju je neoliberalna mera iz prve lekcije udžbenika – delegirati univerzitetskim profesorima predavanje namesto nauke zapravo ih transforsmiše u proizvođače, a njihov rad u proces industrijske proizvodnje sa merljivim autputima. Dakle, potpuno u skladu sa neoliberalnom transformacijom obrazovanja u fabrike kadrova.
Pokret je, uostalom, dobio najprazniji i najopasniji označitelj (za Narod i Državu) ukazujući da će iza eventualne transformacije stajati najčistiji oblik maskirovke, jer naravno nema tiranstva koje se nije pravdalo Narodom i Državom – pa iza svakog ovakvog sranja valja u prvom koraku očekivati solidnu količinu savremene desne demagogije dok u drugom sasvim sigurno dolaze one konkretno štetne i dobrano uvežbane prakse.
Ipak na koncu ne bi trebalo da se uspaničimo oko ovog – ipak uobičajenog – paketa praznih označitelja i poteza: nit je najavio ništa novo, a i to je najavljeno u uobičajenom obliku (i uz pomoć chat GPT-ja). Pritom, korišćeni jezik se ne da razumeti čak ni uz pomoć uvida u ustaljene šifre savremene kombinatorike u kojoj savez liberalnog tranzicionalizma i banalnog nacionalzma koji su u potpunosti uljuljkani u ovdašnje političko marketinške prakse – reči iz statuta jednostavno ne znače ništa. Tek da je u pitanju gusta mreža obmana jasno je po sebi.
E tako i ovog puta: fora sa volitilnošću dlake je u stabilnosti ćudi – klasični problem unutrašnjosti spoljašnosti, odnosno, u ovom se slučaju pojavne i vidljive komponente menjaju da bi neka dubinska unutrašnjost ostala ista. A ta ista suština će svakako ostati ista: privatizacija, deregulacija, razvaljivanje institucija od javnog interesa, učvršćivanje onih represivnog karatera – redom sve odlike tranzicije.
Zbog toga je mimikrija osnovna stilska figura koja se koristi u tranzicionom političkom igrokazu, pa će tako biti i sa najnovijom vladom i njenim mandatarom. Ne samo da je u pitanju sakrivanje mandatara iza pola sata renta na konferenciji za štampu na kojoj je njegovo ime obelodanjeno; u pitanju je i sakrivanje i prirode ključnog problema sa kojim se suočavamo – izabrati endokrinologa za mandatara daje jednu jasnu poruku: sve je savršeno, imamo samo malecki problem balansa, problem koji se rešava preciznim naicavanjem delikatne terapije, i uspostavljanjem izgubljene (hormonalne?) ravnoteže. No, znamo mi odlično da je to najveća od svih laži: nemamo problem sa delikatnim balansom, kojiće se rešiti prostim udešavanjem.
Pa usput odbacujemo i predlog koji se u opozicionim krugovima pominje poslednjih dana (a zapravo koncept koji se poteže kad ne znate šta bi ste rekli) – ekspertsku vladu. Jer je i ona mimikrija koja se nalazi u tome što vrlo verovatno identične politike koje bi takva vlada proizvodila, sakriva iza dimne zavese ekspertizma i neupitne „stručnosti“.
Još jedan problem sa identitetskim politikama – a to je suština kampanjskog rada vladajuće stranke: formiranje identiteta glasača SNS-a, dovoljne ispraznosti da može obuhvati potencijalno sve – je u tome što kad jednom vežete, teško ide proces ribrendinga.
Pritom, nalazimo se u sasvim novom trenutku – nešto novo nikako da se rodi, iako politički levijatan pokazuje ozbiljne znake i zamora materijala i inherentne krtosti materijala od kojeg je izgrađen (čiste i brutalne kombinacije korupcije, podmićivanja i prisile), pa je pitanje da li će rebrendiranje čudovišta upaliti onoliko koliko se njegovi dizajneri nadaju. Ako je nešto nasleđe studentskog pokreta 2024-2025, onda je to probuđeni senzibilitet za gaslajtovanje kao osnovnu marketinšku strategiju vladajuće stranke. Pa će, dajemo i poslednju ocenu, ovo biti uzaludan posao jer više ne možete da nas pravite ludima.
