Prostor nekadašnjeg Novopazarskog sandžaka u Prvom svetskom ratu su najvećim delom okupirale austrougarske trupe krajem novembra 1915.godine, a posle slavne Mojkovačke bitke i ostali deo. Teške borbe su vođene i na planini Javoru između Ivanjice i Sjenice. Tu je bila glavna tačka odbrane dok se veliki deo srpske vojske organizovano ne povuče ka Limskoj dolini i dalje do albanskog primorija. Jedan deo muslimanske čaršije u Sjenici, Novoj Varoši, Pljevljima, Novom Pazaru, Bijelom Polju je tada austrougarsku vojsku dočekao kao oslobodioce od navodne okupacije Srbije i Crne Gore posle Prvog balkanskog rata 1912.godine.
Okupator je odmah smenio sva lokalna rukovodstva i imenovao sebi odane muslimane na sve funkcije i rukovodna radna mesta osim u seoskim opštinama gde je živelo srpsko pravoslavno stanovništvo. Ukinuta je ćirilica i uvedena latinica. Izvršen je popis inteligencije od 18 do 55 godina starosti. Popisane su i sva obradiva zemlja i šume. Svi učitelji Srbi su otpušteni, a na njihovo mesto u školama dovedeni okupatorski oficiri i podoficiri koji su znali hrvatski jezik. Zabranjeno je Srbima nošenje šajkača i opanaka šiljkana, kao i grupno kretanje i masovno okupljanje. Sprovođene su pljačkaške rekvizicije i nastao je period čistog ekonomskog terora. Zavedena je strahovlada, posebno prema srpskom stanovništvu. Nastalo je hapšenje i interniranje u logore najuglednijih ljudi. Otpočela su i ubijanja onih od kojih je okupatorska vlast najviše zazirala i koji su mogli svojim autoritetom da deluju u narodu.
Austrougarske okupatorske vlasti su programirano i izuzetno forsirano radile na stvaranju i izazivanju nezadovoljstva kod muslimana prema Srbima pravoslavcima i Srbiji i Crnoj Gori kao navodnim okupatorima. Vratili su čipčijske odnose iz doba tursko-osmanske okupacije pa su se bivši age i begovi ponovo pojavili kod svojih ranijih čipčija zahtevajući da im se donose nekadašnja davanja (tzv.hak). Također su okupatori preko jednog dela uleme, trgovaca i bivših aga i begova uspeli da nametnu kod muslimanskog sveta ubeđenje da su Srbija i Crna Gora okupirale nekadašnji Novopazarski sandžak 1912.godine. Tada taj sandžak nije ni postojao već su postojali Pljevaljski i Sjenički sandžak. Svojom beskrupuloznom propagandom i raznim metodama širenja straha od Srba i Srbije uspevala je okupatorska vlast da se kod većine muslimana pojavi animozitet i prava srbofobija. Širena je i lažna nada u povratak na ono „pusto tursko“, odnosno u povratak tursko-osmanske vlasti.
Toj arogantnoj i prema Srbima i Srbiji neprijateljski raspoloženoj Monarhiji su Srbi muslimani i Albanci bili samo pogodan predmet za manipulisanje kako bi uz njihovu podršku ostvarila prodor do Mitrovice, Vardarske doline i dalje do Soluna. Iako već odavno nema Austrougarske i Osmanske Imperije aktuelna zbivanja na Balkanu pokazuju da se i dalje radi o istim dalekosežim planovima nekih zemalja zapadne Alijanse. Kao da su još aktuelni Istočno pitanje, Drang nach Osten, ali i neotomanizacija Balkana.
Još za vreme Aneksione krize 1908/1909.godine u austrougarskim političkim i vojnim krugovima se ozbiljno razmatrala mogućnost vojnog zaposedanja već odavno nekadašnjeg prostora Novopazarskog sandžaka i njegovog pripajanja Bosni i Hercegovini, zapravo Austro-Ugraskoj. Tadašnjim trenutnim razrešenjem te krize nisu prestali i imperijalni palnovi prema srpskim etničkim i državnim teritorijama. To se ubrzo pokazalo za vreme Balkanskih ratova kada je Habzburška Monarhija bila spremna da vojnički napadne Srbiju. Ta prilika joj se pružila 1914.godine, ali će Srbiju okupirati tek krajem 1915.godine. U cilju separiranja i amputacije Stare Raške od Srbije i Crne Gore okupator će raditi uz podršku najčešće bogato podmićene uleme, trgovaca i razvlašćenih aga i begova na odvajanju nekadašnjeg prostora Novopazarskog sandžaka od Srbije i Crne Gore koje su ga bile oslobodile od Osmanlija 1912.godine. Kraljevine Srbija i Crna Gora su tu oslobođenu teritoriju međudržavnim ugovorom podelile što je dobilo i međunarodnu verifikaciju prilikom sklapanja mirovnih ugovora u Londonu i Bukureštu 1913.godine.
Kako su ratne godine odmicale sve se očiglednije bližio kraj Centralnih sila (Trojni savez). Počele su da se pojavljuju i separatne mirovne inicijative. U opcijama su postojale i težnje za „ mir bez aneksija“. Ti mirovni nagoveštaji su kod pristalica okupatora i po raznim osnovama eksponiranim ljudima iz muslimanske populacije izazivali strah od odgovornosti, jer su te mirovne inicijative jasno stavljale do znanja da se teritorije Srbije i Crne Gore i drugih srpskih zemalja neće više cepati, odnosno separirati i odvajati klinovima, tampon zonama i koridorima. Sve se odlučnije išlo ka ujedinjenju i stvaranju jedinstvene države Južnih Slovena. Bilo je i drugih ideja o novoj konstrukciji i preraspodeli teritorija posle raspada Austro-Ugarske“.
Zbog straha od posledica i neminovne „poratne odgovornosti“ zbog saradnje sa okupatorom, pa i mnogih kriminalnih i zločinačkih aktivnosti veliki broj muslimanskih prvaka organizovano je radio na odvajanju bivšeg Novopazarskog sandžaka ili Raške oblasti od Srbije i Crne Gore. Njihova najveća želja bila je da se taj prostor pripoji Bosni i Hercegovini. Njihova politička opredeljenja su bila pod snažnim uticajem uleme, aga i begova. Rad u tom pravcu je postojao i ranije, zapravo već od aneksije Bosne i Hercegovine 1908.godine i Balkanskih ratova 1912-1913.godine. U gorem slučaju razmišljalo se i o pridobijanju „samouprave za Sandžak“. Austrougarska je te želje i ideje zdušno podržavala, jer je znala da će to uvek unositi nepoverenje, razdor i sukobe između muslimana i pravoslavnih i time onemogućavati konsolidaciju i sadašnjeg i nekog budućeg novog stanja. Sve se to uklapalo u njene osvajačke planove i namere za političku, ekonomsku i bezbedonosnu nestabilnost u našim zemljama, pa i u celom regionu Balkana. Istine radi, mora se reći da su svemu tome delom doprineli i oni nestručni, kratkovidi, mitu i korupciji i nekom revanšizmu skloni činovnici tek uspostavljene administracije Kraljevina Srbije i Crne Gore posle 1912.godine.
Kada je okupator svojim razornim propagandnim delovanjem uspešno pripremio politički teren organizovao je konferenciju gradonačelnika i drugih muslimanskih predstavnika u Sjenici 1917.godine. Konferencija je održana 13.i 14.avgusta, po nekim izvorima i 15.avgusta. Zasedanje je održano u glavnoj gradskoj džamiji Sultan Valide. Konferenciji je prisustvovalo 25 predstavnika muslimana iz srezova koji su pripadali nekadašnjem Novopazarskom sandžaku kao i dva austrougarska oficira kao predstavnika Krajskomande (okružne komande) iz Novog Pazara i sreske komade u Sjenici koji su pratili rad Konferencije. Konferencija i njene odluke i zaključci su bili kruna austrougarske beskrupulozne politike, propagande i taktike Divide et Impera. Odlično se znalo da će to dodatno opteretiti odnose koji su ionako bili veoma zategnuti i puni nepoverenja, pa i mržnje. Sigurno Sjenica nije slučajno izabrana za mesto održavanja Konferencije, jer je ovaj grad bio stvarni glavni grad Novopazarskog sandžaka, a od 1902.godine i Sjeničkog sandžaka. Osim toga sjenička muslimanska čaršija i muslimanski živalj na Pešteri su bili veoma naklonjeni Bosni i Hercegovini i Austrougarskoj što se odlično uklapalo u njene imperijalne planove. To potvrđuje i poverljivi izveštaj austrougarskog majora Rupčića iz pribojskog garnizona od 14.novembra 1916.godine, a koji se u potpunosti može da odnosi i na stanje u tadašnjem sjeničkom srezu i celoj Staroj Raškoj. Između ostalog on piše: „Muslimanski deo stanovništva u velikoj većini je nama naklonjen. Iz nekih spontanih izjava ovdašnjih muslimana može se zaključiti da u slučaju anektiranja Sandžaka (tj.vraćanja Srbiji i Crnoj Gori) moraju se iseliti, jer su se politički kompromitovali“. Muslimanski prvaci su se i obratili za podršku okupatoru. O tome istoričar Mustafa Memić kaže: „ Težeći tom osnovnom cilju oni se nisu libili da taj svoj cilj ostvare i putem onih koji su i njihov matični narod okupirali“. I istoričar Ejup Mušović je napisao sledeće: „Bilo je to ponovno oživljavanje ideje Habzburga iz druge polovine XIX veka o Sandžaku kako bi ga se domogli da bi preko njega mogli da prodru prema istoku i tako onemogućili ujedinjenje Srbije i Crne Gore“.
Kako je već rečeno, Konferencija je održana od 13. do 15.avgusta 1917.godine. U Sjenicu su došli predstavnici (gradonačelnici) svih srezova sa prostora nekadašnjeg Novopazarskog sandžaka koje su postavile austrougarske okupacione vlasti pa su, prema tome, i bili njihovi saradnici. To su bili gradonačelnici Novog Pazara, Sjenice, Nove Varoši, Prijepolja, Priboja, Pljevalja, Bijelog Polja, Berana, Rožaja, Berana (Budimlja), Tutina (Štavica) i Šahovića (Donji Kolašin). Osim gradonačelnika Konferenciji je prisustvovalo i drugih muslimanskih predstavnika. Prisustvovali su i austrougarski obaveštajni oficiri iz Okružnih ili oblasnih komandi Novi Pazar i Mitrovica i Sreske komande u Sjenici. Konferencijom je predsedavao titularni paša Izet Mahmed-paša Bajrović, gradonačelnik Pljevalja. Mehmed-paša je bio poznat kao veliki austrofil i najveći liferant austrougarskim garnizonima u Pljevljima, Priboju i Prijepolju do aneksije Bosne i Hercegovine i povlačenja austrougarske vojske 1908.godine iz Pljevaljskog sandžaka. Njegov rođeni brat major Omer-beg Bajrović je bio veliki pobornik srpske nacionalne ideje kod naših muslimana. Omer-beg je bio i veliki dobrotvor. Omer-bega su okupatori na prevaru sproveli u Sarajevo gde je u tamnici mučen i na svirep način umoren.
Paša Bajrović je otvorio konferenciju rečima da je „ …krajnje vreme da mi muslimani Sandžaka, koje mi predsednici opština predstavljamo,… drukčije razmišljamo nego što to žele i traže naši paraziti vlade Srbije i Crne Gore“.
I – Priključenje Bosni i Hercegovini je naša nepokolebljiva želja i jedino razumno rešenje našeg pitanja.
II – Ako se iz razumljivih razloga ili nepredviđenih razloga naši zahtevi, na koje imamo pravo, se ne mogu ispuniti zahtevamo samoupravljanje Sandžaka.
III – Ako i ova naša želja nije ostvariva, i mi sve nade izgubimo da će se sve naše želje ispuniti, onda smo prisiljeni da se iselimo iz ovih krajeva.
Već 1.septembra 1917.godine austrougarska vojna uprava za Srbiju u svom pismu istoj takvoj upravi u Crnoj Gori, kao i Zemaljskoj vladi u Sarajevu, piše da „…iako se u toj Rezoluciji navedena pitanja trenutno sigurno ne mogu rešiti, ipak ona predstavlja važan dokument za buduće pregovore o zaključenju mira“.
Najverovatnije je ova Rezolucija i stav austrougarskih okupacionih vlasti poslužiti i kasnijoj tzv.partizanskoj autonomiji iz 1943-1945.godine. Takvi zahtevi u duhu te Rezolucije su postavljani i u devedesetim godinama 20.veka, ali je kao recidiv i dalje aktuelan zahtev Bošnjačkog nacionalnog veća (BNV) iz Novog Pazara.
Iste ili slične političke snage su pokretači zahteva za specijalnim statusom, autonomijom ili posebnom regijom Sandžak. Ti zahtevi su formulisani u Memorandumu o specijalnom statusu Sandžaka iz 1993.godine. Kasnije su neki zahtevi malo drugačije formulisani pa je Bošnjačko nacionalno veće Sandžaka donelo Memorandum o autonomiji Sandžaka i posebnim odnosima sa Bosnom i Hercegovinom.
Salih Selimović,
redovni član Matice srpske i
akademik Srpske razvojne akademije
