Između 27.000 i 40.000 ljudi godišnje odlazi iz Srbije. Za poslom i boljim životom. To su procene evropskih institucija za postpandemijske godine. Korona virus samo je privremeno zaustavio odliv radne snage iz naše zemlje, ali kada se situacija smirila, a vanredna stanja širom Evrope ukinuta, nekoliko desetina hiljada ljudi iz Srbije dobilo prvu boravišnu vizu u nekoj od zemalja EU.
Trećina je, nezvanično, krenula put Nemačke. A u njoj je, opet nezvanično, pola miliona Srba. Nemačka je oduvek bila jedna od omiljenih gastarbajterskih destinacija – relativno je blizu, a i plata je za naše prilike dobra. Ali i Nemačka je sada u nebranom grožđu, suočava se sa 1,7 miliona praznih radnih mesta, jer su zbog krize u Ukrajini bili primorani da otpuštaju radnike koji su u međuvremenu otišli dalje (najčešće u skandinavske zemlje).
Nemačke vlasti su odmah potom počele da misle o budućnosti. Plašeći se da bi za pola veka mogli da imaju više od 90 miliona stanovnika i sve više penzionera, a sve manje zaposlenih rešili su da olabave proceduru za strane državljane.
Da im olakšaju ulazak i ostanak u zemlji. To se naravno odnosi na mlade i kvalifikovane radnike, one sa diplomama onih profesija koje su njima potrebne, a koji imaju osnovno znanje jezika. Za deo Srbije koji je mlad i obrazovan i želi da ode to je sjajna vest, za Srbiju generalno i ne baš. Već je dosta onih sa znanjem i veštinama otišlo. Toliko da je sve manje lekara koji nas leče, sve je manje vozača, dobrih majstora. Manje je svih koji nešto znaju.
Država se dosetila pre koju godinu da organizuje tim stručnjaka koji će se time baviti. Pratiti migracije i sprečiti egzodus. Napravljena je strategija, usvojen akcioni plan i eno ga na sajtu Ministarstva rada – spisak urađenih stvari, obavljenih dijaloga, sastanaka, formiranih novih radnih grupa.
To je na papiru, a u praksi ljudi i dalje odlaze. Jer nema pravih mera države, većih povećanja plata, nema dobrih radnih mesta koja bi ih zadržala. A ako nema tih mera, onda ni one koje se ulažu u podizanje nataliteta i povećanja prava roditelja, ne mogu da daju prave rezultate. Lepo je dati majkama malo duže porodiljsko odsustvo i platiti 100 odsto trudničko bolovanje preduzetnicama. Zaista pohvalno. Ali sutra će te žene morati da se vrate na posao, a tamo će ih sačekati plate koje prkose inflaciji.
Sačekaće ih godinama iste plate, koje samo na papiru rastu, a u stvarnosti su tri do pet puta puta manje nego u razvijenim državama. Mnogima dovoljan razlog da odu.
autor:Ljiljana Bukvić
Ta brojka od oko pola miliona Srba koji žive u Nemačkoj je samo delimično tačna. Poznato je da je od masovnog početka dolaska Srba u Nemačku, krajem šezdesetih godina i početkom sedamdesetih prošlog veka, najmanje oko 300.000 Srba, ali i to su podaci koji se teško proveravaju, pogotovo podaci o broju mladih koji su rođeni u Nemačkoj, i onih koji su na lične zahteve dobili nemačko državljanstvo uz obligatorni otpust iz srpskog državljanstva. Oni se nigde više u nemačkim statistikama ne vode kao Srbi, u najboljem slučaju tu i tamo se mogu naći podaci koliko njih se vode kao „Nemci migrantskog porekla“. I -to je to. Tako da Srba i današnjih Nemaca srpskog porekla, ima daleko više od pomenutih samo oko 500.000 -neki sociolozi, pošto su bivši „Gastarbeiter-i i njihovi potomci kao i potomci potmaka u Nemačkoj izrodili nove generacije ljudi srpskog porekla, smatraju da je Srba -znači punopravnih srpskih državljana, i naturalizovanih Nemaca srpskog porekla i potomaka obe grupacije, možda čak 800.000 do 1.000.000 ljudi! I te brojke se mogu teško proveriti- tim pre što to nemačku stranu nikada nije interesovalo, a još manje nekadašnju jugoslovensku, a danas srpsku državu -koliko joj je građana „u poslednjih 60, 70 godina „pobeglo“ iz srpskog u npr. nemačko državljanstvo! I pored te brojnosti, nažalost, za razliku od npr. Turaka, Nemci srpskog porekla ili „pravi“ Srbi sa nemačkim državljanstvom, nazovite ih kako vam je milo, ne učestvuju u političkom životu Nemačke, skoro da ih nema u političkim partijama, ili i ako ih ima, kao npr. svojevremeno „naš“ Dejan Perc iz Štutgarta, Savetnik u Skupštini grada Štutgarta, koga je Socijalistička partija Nemačke na prošlim izborima kandidovala za Savezni parlament u Berlinu -Bundestag, iako u Štutgartu živi oko 25-35.000 Srba sa nemačkim pasošima, nije prošao. Pobedio ga je Nemac turskog pprekla Cem Ezdemir iz stranke Zelenih jer gro nekadašnjih Srba, sada Nemaca, nije izašlo na glasnaje ili ga nije glasao! Tako, i pored pomenute brojnosti Srba, oni na nemačku saveznu ali ni na pokrajinsku politiku nemaju skoro nikakav upliv- na pr. nemaju mogućnost da na bilo koji način zastupaju interese države Srbije u Nemačkoj. Doduše, iz razgovora sa dosta mladih „Nemaca“ srpskog porekla jasno mi je i zašto je to tako. Jedan Milivoje Đ. mi reče nedavno- citat- „za koga da lobiram u Nemačkoj, za najvećeg diktatora u Evropi, dokazanog šefa mafije, za koruptnog Aleksandra Vučića? E, to ne ide“! Slično govore i drugi mladi „srpski Nemci“ uz opasku -ako u Srbiji na vlast dođu prave demokratske snage, neki bi i pokušali lobiranje u korist postojbine svojih očeva i dedova, za Srbiju!