Pojmovno, neslaganje i ispoljavanje mržnje su dve različite stvari. Zahvaljujući vrhu vlasti, od Vučića pa naniže, postali smo duboko polarizovano društvo, u kojem se neistomišljenici batinaju, pozivaju na linč i nazivaju izdajnicima srpskoga roda.
U trenucima kada je Vučiću đavo došao po svoje, posegnuo je za poslednjim oružjem svog opstanka na vlasti i to po onoj staroj narodnoj „Zavadi pa vladaj“, jer treba zabašuriti ono što je spoljnopolitička i geopolitička neminovnost, da smo mi Srbija, dakako, u novoj raspodeli svetskih geopolitičkih dešavanja, shodno teritoriji na kojoj se nalazimo, pripali ili potpali sa ove strane mnogopodignute gvozdene zavese.
Kako to narodu objasniti i na koji način saopštiti da to tako mora da bude, bez obzira svidelo se to nekom ili ne. Zima dolazi i posledice pogubne politike sedenja na dve stolice tek ćemo osetiti već ove jeseni i zime.
Vučić ono što je obećao jednostavno mora da uradi i njemu nema nazad i jedino što mu je preostalo je da se vadi, pred domaćom javnošću, retorikom koja zadovoljava neobavešteni i neprosvećeni puk i koji će svakako biti šokiran njegovim konačnim odlukama, ne razumevajući da je to neminovnost.
Između čekića i nakovnja se trenutno nalazi njegova glava, u bukvalnom smislu, jer Lukašenko mu neki dan reče „Opredeli se, čoveče, s kim si i gde si“. Naravno, on jasno zna gde je, ali kako to sažvakati i saopštiti tako a da ne izgubi veliki broj birača?
Njegova paklena igra dvostrukih standarda i aršina ovih dana dolazi do punog izražaja i događaji se smenjuju velikom brzinom iz dana u dan. S jedne strane, sa NATO-om smo u partnerstvu za mir, Ukrajincima na kvarno šaljemo oružje po diktatu Evrope, organizujemo sedmodnevnu Paradu ponosa, sjajno sarađujemo sa crnogorskim premijerom Dritanom, dok s druge strane za domaću populaciju plasiramo radikalski govor mržnje, javnu netoleranciju prema različitosti, što preko glasnogovornika njegove politike a i njega samoga.
S Hrvatima smo ponovo na krv i nož, jer ko tamo letuje je suštinski nepatriota i izdajnik srpstva i Srbije par ehcellence.
Nekako u isto vreme, Kalabića, istorijski osvedočenog koljača rehabilitujemo i svrstavamo ga u isti koš sa svim onim pobijenim bez suda, od strane komunističkog režima a složićete se, nisu i ne mogu sve rehabilitacije biti iste.
Gotovo u isti dan, iako je patrijarh Porfirije naložio da se vladike SPC uzdrže od javnog političkog delovanja, koji su van domena kanona SPC i pravoslavlja samog. Vladika Nikanor je shodno svom položaju imao pravo da iskaže crkvenu anatemu prema gej populaciji i muželožništvu, ali je otišao i korak dalje rekavši da bi sam uzeo oružje samo da ga ima i razračunao se sa onima koji skrnave sve pravoslavne i ljudske vrednosti.
Kada tako nešto izgovori, to vam je u rangu Homeinijeve fatve ili katoličke bule i to je jednostavno nemoguće prenebregnuti, čak i u narednih 50 godina. Imali smo priliku u to da se uverimo upravo tih dana, zbog napada na Ruždija, jer jednom izgovorena fatva od strane zadrtih vernika neminovno vodi ka krvoproliću, kad-tad.
Reči patrijarha Pavla „Budimo ljudi iako smo Srbi“ skrnave se na najveći mogući način upravo takvom retorikom onih koji bi trebali da budu perjanice duhovnog preobražaja našeg naroda. Svađati npr. navijače istoka i juga i prećutkivati batine i krv i jednih i drugih, samo govori o beščašću našeg vajnog rukovodstva, koje vodi ne dvostruku nego trostruku šizofrenu politiku.
Čak ni to nije dovoljno, nego smo angažovali lični Šturmabtajlung, tj. paravojne formacije u civilu, koje već uveliko biju po gradovima poput Šapca i Novog Sada. Neka nam je Bog u pomoći, kada već sami nismo kadri da izađemo iz ovog i ovolikog ludila!
Piše: Hanibal Kovač
Izvor: Danas
*Autor je novinar
* Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
