Pre mnogo godina, još u vreme socijalističkog samoupravljanja, u jednoj berbernici (koje su posle kafane bile najznačajnije obrazovno-političke institucije, ne znam kako je u današnjim „frizerskim salonima“) vodio se sledeći dijalog. Jedan od prisutnih građana, mislim da je to morao biti neki visoki opštinski funkcioner, hvalio se kako nikad u životu nije primio mito. Na to mu je brica šeretski dobacio: „Šteta, tako biste učinili makar nešto pametno“.
Tog davnog događaja prisetio sam se ovih dana kada je premijer Vučić, u sklopu novog paketa mera za podsticaj privrede, najavio i pojačanu borbu protiv sive ekonomije. Štaviše, borba protiv sive ekonomije navedena je u tom setu mera kao prva po redu, što govori o značaju koji joj se pridaje. To bi, generalno, bilo u skladu sa prilično rasprostranjenom predstavom da je baš ona ako ne najveći, onda svakako jedan od glavnih domaćih ekonomskih problema, te da bi se njenim smanjivanjem postigli značajni rezultati, s jedne strane na planu razvoja regularne privrede, a sa druge u pogledu povećanja budžetskih prihoda.
Među merama za borbu protiv sive ekonomije, da podsetim, dve su glavne: jedna je podsticajna – ona kojom se država obavezuje da će platiti 70 odsto poreza i doprinosa za svakog novozaposlenog radnika – dok je druga represivna – uskoro će privredna policija biti pojačana sa 400 novih policajaca. Ako je za utehu – ne novozaposlenih, nego „prekomandovanih“ iz drugih delova državnog aparata.
U načelu ni jedna ni druga mera nisu sporne. Kao ni čitava „borba protiv sive ekonomije“. Ono što je „sporno“, tj. što je predmet ovog teksta, jesu njeni metodi i njihovi dometi. Kada je, recimo, o prvoj meri reč, ilustrativna može da bude još jedna anegdota iz (ličnog) života. Nedavno mi je u poseti bila bratanica koja živi u Nemačkoj. Ona je zapravo u Nemačkoj i rođena, tamo je završila fakultet (menadžment-marketing), ali pošto u toj struci nema posla, privremeno (već par godina) radi kao konobarica u restoranu. Restoran, pak, nije nekakva prčvarnica na periferiji, nego tako reći elitni, u centru velikog grada, na ekskluzivnom mestu – u pozorištu. Ali – radi na crno. Gazda joj samo petinu plate isplaćuje na račun, ostalo na ruke. (I) to se, dakle, dešava u Nemačkoj, pojmu uređene zemlje.
Da se vratim sad na onu pričicu s početka, zašto mi je ona pala na pamet u „aktuelnom trenutku“. Ukratko, zato što pokazuje – to sam naravno tek mnogo nakon opisanog događaja shvatio – koliki je značaj (dobre) države. Ako je, naime, država glupa, rigidna, antiposlovno nastrojena, tada nešto što je i zakonski i moralno kažnjivo može imati društveno korisne efekte.
Siva ekonomija je složen fenomen i ovde ne može da se uđe u sve njene uzroke, finese i oblike, ali jedno je sigurno – taj problem ne može da reši represija, tj. policija. Kao ni privremene mere (poput jednokratnog oprosta dažbina), nego trajni i stabilno povoljni uslovi poslovanja. Već sam pisao o mukama malog srpskog preduzetnika („Ogledalo privrednika pokornog“), a u tom tekstu nabrojana je možda tek jedna desetina prepreka koje (običan) čovek mora da savlada ako hoće da se bavi biznisom.
Siva ekonomija u Srbiji nije ekscesna nego sistemska, nije nastala zato što se toleriše kriminal nego zato što se ne toleriše normalno poslovanje; u nju se manje dobrovoljno ide (mada naravno i toga ima) radi brze i lake zarade, u nju se beži da bi se opstalo i preživelo ubitačno poslovno okruženje.
U tom smislu, ako se želi dugoročno uspešna borba protiv sive ekonomije i njeno svođenje na meru u razvijenim zemljama, trebalo bi preduzeti tri stvari. Prvo, dovršiti svojevremeno gromoglasnu najavljenu, a već zaboravljenu giljotinu propisa. Drugo, uspostaviti privrednu regulativu koja biznis neće tretirati kao kriminal. I, treće, izgraditi državnu (i lokalnu) administraciju, uključujući i policiju koja privrednike neće tretirati kao prevarante i špekulante, nego kao dobrotvore i donatore.
