Političarim, dakle, postojim

1
257
Vesna Knežević / Foto: Printscreen

Kako god da se završe neredi u Beogradu i drugim srpskim gradovima, nema razloga za radost.

Budući da taj lični i iskustveni refleks duboke sumnjičavosti prema lekovitim potencijalima revolucije mnogima nije jasan, odgovoriću na početku jednim primerom iz literature.

U romanu “Očevi i oci”, Slobodan Selenić piše o Stevanu, Srbinu koji u engleskom Bristolu studira pravo i onda se krajem 20-tih godina vraća u Beograd kao doktor nauka, gde postaje profesor na univerzitetu.

Kako je obrazovan, odmeren u ophođenju, pravnik, iz dobre porodice vojvođanskih Srba, dakle habsburških Srba „iz preka”, sve bi ga srpske političke partije htele kod sebe.

Stevan međutim odbija ponude da se politički aktivira, bez obzira s koje strane ga mole, iz vladine ili opozicione. Njegovo objašnjenje u off-u: „U Srbiji su gadosti ravnomerno raspoređene između pozicije i opozicije”.

Selenić tu upotrebljava jednu strašnu reč, koja i dan danas visi iznad Srbije kao Damoklov mač: Političarenje.

Političarenje znači delovanje na javnoj sceni ne da se nešto promeni, već da se zamagli; ne da se nekuda vodi, već da se svađa bez nekog određenog cilja opšteg dobra.

Srpskim političkim partijama nije do politike, već do političarenja, kaže Stevan.

Kad god se pogleda kroz srpsku istoriju, uvek dve ljute strane, „mi” i „oni”. Svaka generacija mora da na svojim leđima oseti prokletstvo koje prati srpske neutralce. Nema sredine, moraš da se odlučiš za koga si.

Samo po sebi, to čak i nije tako strašno, politika je briga o opštim interesima, moderni čovek nije spužva, od njega se očekuje da ima mišljenje o javnim poslovima.

Loše je međutim što se te dve strane konstantno nalaze u strastvenom revolucionarnom raspoloženju, stalno na ulicama, na barikadama, po šumama i ideološkim kružocima.

Da Vas podsetimo:  Oluja 1995 – genocid bez kazne

Političari se ili obožavaju, ili ubijaju; provokacija i slavodobitnost vladaju javnim prostorom.

Nacionalno biće se stalno ljušti kao luk, trebe se nepodobni, odbacuju neprilagođeni, stigmatizuju neutralni, prozapadni, pro-latiničari, pro-čudni i neprilagođeni, oni koji ne mrze Hrvate, koji ne cupkaju uz turski melos ili ne idu na more u Grčku, oni koji se u šopingu u stranoj zemlji ne dovikuju s dva kraja robne kuće.

Srpsko političko biće je spremno na unutrašnje obračune do poslednje kapi vlastite krvi!

Posledice neproduktivnog „političarenja” nad vlastitim mesom: Jedan knez je brutalno sasečen u Košutnjaku u devetnaestom veku, jedan kralj gurnut s balkona u dvadesetom, jedan premijer ustreljen u sred grada u dvadeset i prvom.

Između se često i rado išlo na ulicu, šifra 27. mart 1941. I drugi narodi su povremeno autodestruktivni, nije to naravno ništa specifično srpsko, ali taj tvrdoglavi refleks auto-demontaže koji preživljava sisteme, vlade, ideologije, dekade i vekove, prepoznajem samo u srpskom političkom biću.

Srpska nacija mora smognuti snage da iskorači iz te istorijski naplavljene mustre nasilja.

Za početak je dovoljno da izađe na izbore umesto da ih bojkotuje i onda se prepusti besu jer su pobedili oni koji nisu bojkotovali izbore.

„Narod” još nikad i nigde nije pobedio na ulici. Ako i jeste, istorijski primeri nas uče da je ta pobeda brzo bila zaposedana od najmračnijih političkih snaga, od njih temeljno aproprisana i transformisana u smrtonosno oružje.

Dovoljno je spomenuti Francusku ili Oktobarsku revoluciju, ili, bliže kući, antifašističku borbu u bivšoj Jugoslaviji.

Rešenje je u tehničkom smislu vrlo jednostavno.

Nekoliko mirnih transfera državne vlasti u Srbiji, i prokletstvo „političarenja” je slomljeno. Ko dobije izbore, vlada do kraja legislativnog perioda. Ko izgubi izbore, sprema se za nove. Ko bojkotuje izbore, gubi pravo da viče nepravda.

Da Vas podsetimo:  Čuvari vjere i starih običaja

Ako se pobednik inauguriše na ulici, Srbija će sutra dobiti isto što je i imala – dve ljuto zaraćene strane.

„Problem Milošević” je mogao biti rešavan samo kroz revoluciju. Ali i ona je bila u legalističkom okviru, jer je do nereda došlo nakon što je Milošević odbio da prizna rezultate izbore.

„Problem Vučić” jasno leži u okviru demokratskih ciljeva i sredstava. I država i elektorat imaju obavezu svrsishodne upotrebe vlastite sile.

A političke stranke? One imaju obavezu da konačno pređu na odgovornu politiku i napuste političarenje.

Istorijska karma revolucionalnih smena vlasti u Srbiji mora biti razbijena. U suprotnom, nacija će uvek stajati na nekom početku.

U ljubavi je početak možda najlepši, ali u državnoj politici on je kletva.

Vesna Knežević
Izvor: RTS

1 KOMENTAR

  1. Ово је пример доброг писања о правим темама. Зато не чуди што нема коментара.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime