Politički dogovor o Srbiji na Zapadu

0
58
Foto: Unsplash

Po završetku ovogodišnjih izbornih radnji bilo je jasno da će podela na vlast i opoziciju ustupiti mesto jednoj strateški važnijoj političkoj podeli. Srbija je podeljena na one koji svoju zemlju nedvosmisleno vide na Zapadu i one koji je tamo ne vide. Priroda ove podele tematski je mnogo šira od trenutnih utisaka o dinamici evropskih integracija ili uvođenju sankcija Rusiji.

Uz sve svoje nedostatke koji se tiču starih boljki u vezi sa izbornim sistemom, skupština danas jasnije održava stanje našeg društva. Pa i naših podela. Značajan deo ovakve skupštine morao bi jasno da prepozna novu političku realnost. U novom kontekstu za ostvarenje i očuvanje najvažnijih nacionalnih interesa Srbije presudno će biti važno pronaći modalitete produbljivanja odnosa Srbije sa ključnim zapadnim partnerima.

Dogovor unutar zakonodavnog tela o Srbiji na Zapadu postao bi putokaz i za odluke nove vlade Srbije kako da usmeri svoju politiku. Ovim bi se stvorile političke osnove za istorijski odgovor na pitanje ne nužno kuda, već preciznije – kako dalje na Zapad? Ovakva orijentacija, koja može da poprimi jasniji oblik kroz recimo rezoluciju Narodne skupštine, definisala bi okvire politike koja će u novim okolnostima najbolje da prepozna načine ostvarenja domaćih interesa.

Politički dogovor o Srbiji na Zapadu u osnovi je dogovor o političkoj budućnosti Srbije i njenih interesa u promenjenom svetu. Ovakav dogovor trebalo bi u skupštini da usvoje buduća vladajuća većina i onaj deo opozicije koji podržava opisano usmerenje zemlje. Njegovo prihvatanje i budući postupci vlade trebalo bi lekovito da deluju i na samo društvo da se lakše racionalno suoči sa činjenicama kako najdelotvornije da se zaštite naši interesi.

Ako je neko imao zablude da će se glave i cevi u Ukrajini brzo ohladiti, ovih prvih šest meseci agonije ruske agresije, odlučnog ukrajinskog otpora i savezničke solidarnosti, to svakako negiraju. Nema kredibilnog predviđanja koliko ovaj sukob jačeg ili slabijeg intenziteta može da potraje.

Da Vas podsetimo:  Pismo sa Kosova ili tužna realnost Srba južno od Ibra

Da li se Srbiji ispati da čeka i šta bi se time postiglo? Koliko bismo čekanjem samo gubili nove mogućnosti, a koliko bismo jednom snažnom i aktivnom politikom mogli da dobijemo za sebe? Ako već kao društvo polako uviđamo nemogućnost uticaja na objektivnu stvarnost u kojoj ni ruski ministar, ni ruska nafta ne mogu da dođu do Srbije, zašto da ne uposlimo sposobnosti da takve nove okolnosti mnogo više upotrebimo u svoju korist?

Nema dileme da Srbija jeste odabrala stranu. Koliko god je značajan deo domaće javnosti (još uvek) pošteđen suočavanja sa neminovnošću pripadanja toj strani koju i sami svakodnevno žive, ekonomska, politička, kulturna i svaka druga isprepletanost Srbije sa Zapadom oblikuje neumoljivu i samoočiglednu društvenu stvarnost.

U pomenutim novim okolnostima, naš stari kontinent postaće (ponovo) mnogo vezaniji i zavisniji od Amerike. Ovo će se najdirektnije odraziti na polju energetike, odbrane i bezbednosti. EU će biti usklađenija sa Vašingtonom. Bilo bi neodgovorno neprepoznati ovu evro-atlantsku renesansu u Evropi.

Odgovori na suštinsko pitanje – kako dalje na Zapad – neminovno moraju da uzmu u obzir da Rusija doživljava istorijsko povlačenje iz našeg regiona. Ruski uticaj u Srbiji i regionu i do sada je imao veoma zamagljene i klimave domete. U narednoj fazi, i to već na kraći rok, prisustvovaćemo svojevrsnoj simulaciji uticaja koja će se putem propagandnih kanala sve više deformisati u komičnu ljušturu nekadašnje kakve-takve ozbiljnosti.

Na tragu naglog jačanja američkog faktora u Evropi, SAD će, sa druge strane, neupitno da ubrzaju mere koje će, po njihovoj proceni, dugoročnije da obezbede stabilizaciju, ujednačavanje i ekonomsko osnaživanje regiona.

Vašington će, što već vidimo na primeru dijaloga sa Prištinom, znatno jače da se angažuje u ključnim oblastima našeg regiona. Ovo potvrđuju i nacrti dva važna zakona koji se nalaze u američkom kongresu – svojevrsni razvojni paket koji se pre svega tiče ekonomskog prosperiteta i demokratskih institucija, odnosno drugi koji se fokusira na bezbednosnu saradnju u našem regionu. Prvi nudi razvoj i povezivanje, dok drugi računa na bezbednosno zbližavanje. Oba računaju na to da se jasno dogovorimo ko su nam istinski partneri sa kojima sarađujemo i na koje se međusobno oslanjamo.

Da Vas podsetimo:  Rusija ponovo proizvodi „moskvič“

Niko Srbiji, naravno, neće ograničavati da razvija i produbljuje saradnju i sa drugim važnim igračima. U današnje vreme improvizacije i pragmatizma to rade mnogi. Pogledajte kakva očekivanja Evropljani imaju od Afrike po pitanju energenata. Treba pažljivo pratiti i na šta je sve Amerika spremna po pitanju iranskog nuklearnog sporazuma ili kako se menja odnos prema Venecueli.

U odnosu sa Kinom verovatno će biti postavljene neke crvene linije sa Zapada i one će se uglavnom ticati naoružanja. Upravo zbog istorijskog povlačenja Rusije i energetskih izazova koji nas čekaju u bližoj budućnosti, odnosi koje Srbija ima i sa ostalim relevantnim država za nas i naš region (UAE, Egipat, Turska, Izrael) mogu da budu od izuzetnog značaja u narednom periodu. Na ovom polju imamo dobru osnovu. Svakako ne treba smetnuti sa uma gde ipak leži najveća politička moć relevantna za ostvarenje naših interesa.

Bezuslovno oslanjanje na sistem UN-a i očekivanje da će Savet bezbednosti široko da uređuje odnose u situaciji kada on gubi efektivnu moć, predstavlja neku vrstu autistične spoljne politike. Ključni zapadni partneri neće čekati na Savet bezbednosti, na primer, po pitanju vojne misije u Bosni ili situacije na Kosovu.

Ukoliko će Rusija da zloupotrebljava svoju poziciju u tom sistemu, Zapad će brzo i lako da pronađe načine da zadovolji svoje interese. Možemo to pasivno da gledamo i da gunđamo, a možemo i da budemo aktivni partneri u realizaciji aktivnosti koje su nam od najvišeg nacionalnog interesa.

Srbija se ugleda na Zapad, ali za njim i dalje mnogo zaostaje. Svake godine naši preduzimljivi i sposobni ljudi masovno odlaze u dalju izgradnju tog Zapada. Imperativ spoljne politike Srbije mora da bude produbljivanje partnerstava sa Zapadom kako više ne bismo toliko zaostajali za svojim uzorima.

Da Vas podsetimo:  Građani Austrije danas biraju novog predsednika

Sve ovo zavisi od poverenja. Poverenje je temelj održivog partnerstva. Politički dogovor o Srbiji na Zapadu i postupci koji bi iz toga proizašli, mogu da budu jedan od važnijih faktora u jačanju takvog poverenja. Pored prihvatanja vrednosti ovakvog dogovora, potrebno je u domaćoj javnosti iznova ojačavati uverenja da u spoljnoj politici ne postoje nikakvi prijatelji, već konkretni interesi koje treba zadovoljiti.

autor:Miloš Nikolić

izvor:https://talas.rs/

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime