Naše glave, prepune su velikih ideja, lažnih slika i iskrivljenih činjenica. Došlo nam je do ušiju da je mudro ćutati, i mi ćutimo. Nigde se ne čujemo. Čudo je kako uopšte znamo još uvek da govorimo. Čuvamo se groma koji bi mogao da udari. Nismo znali, nismo mogli da zamislimo da je to moguće, da se može desiti.
Na kraju posle svih izgubljenih izbora, oni su ponovo na samom vrhu. Ljudi su sanjali o tome kakve stvari mogu biti. Imali su dobre namere a u stvari zataškivali istinu mireći se sa neostvarenim obećanjima koja su postala baš kao laži.
Kad nam vetar bude duvao kroz ogradu na grobu i nosio cveće iz vaza, biće stvarno kasno za bilo šta uradimo.
Znamo kod koga je nož i pogača ali treba da bar pokušamo. Sve je bolje nego da život prespavamo. Dobro ili loše, drugi će suditi. „Profesionalci“ skloni prevarnim postupcima, politički vojnici što vole da naređuju, imaju opasne i duboke zablude koje od svih takvih konačno naprave slepce. Njihove oči neće nikada gledati u naše. Čudo je da danas bilo šta vidimo. Sedeli smo skamenjeni, dok su knjige koje nismo ni dodirnuli gorele i zima polako prelazila u proleće. Gledali smo i ćutali dok su palili crkve i uništavali freske. Lepe i mirne golubove čak i mačke kolju. Stojimo na raskršću i čekamo da nas jak vetar odnese na vrh planine, da tamo plačemo sa orlovima, da nam niko ne vidi suze.
Možda smo mi stvarno budale. „Ne sumnjajte, budite sigurni.“, povikaše mnogi. Čudno je kako uopšte možemo da dišemo. Otrovani rečima, čak i ateisti misle da je zemlju u kojoj živimo Bog ostavio. Sigurno nije na našoj strani. Mora da ima svoje opravdane razloge. Srbija, dakle svi mi, imamo političare, oni su na našoj strani. Oni tako dobro govore. Rat se zbog toga uspešno odlaže. Razlozi za borbu su zaboravljeni i mi to sa ponosom treba da prihvatimo i priznamo činjenicu da nas je volja za životom napustila.
Naši ljudi na Jugu, mogu da se plaše da beže i da se kriju i to hrabro prihvate. Treba da nikada ne postavljamo pitanja, dok stranci odlučuju.
U mračnim časovima, niko pak neće misliti za nas. Moraćemo da odlučimo sami. Prijatelji sa Zapada nam govore: „Srpska država ima gangrenu i treba seći. Što pre, dok se ne proširi još više“. Hoće da glume ratne hirurge, da operišu bez anestezije.
Nismo spremni, nije čas, nemamo saveznike. Puška je uperena u grudi, i nije prazna. Neka rade šta hoće, samo da niko od naših ništa ne potpiše. Mislili smo da je trenutak nezaboravan i to nas je smirilo. Ništa nije dato zauvek, to je samo teritorija. Sa klupe u parku, na kojoj sede starci, prijatelj diže ruku, ustade i približi se. Njegova deca su davno otišla, ovde nije bilo ničega da ih drži. Miriše na težak alkohol,.. tiho promrmlja:
-A ti mali čoveče, ti se ne menjaš, ali nisi više isti. Ti si sam ali osećaš da si neko drugi, zar ne? Samo kaži da je sve dobro i da je užas mrtav. Kaži da ova politika nije labirint laži i pohlepe iz koga je svaki trag lepote proteran. Naša organizacija je umrla lako, njeno srce je imalo jak infarkt. Poslušaj me jednom: Idi kući i vodi miran život.
Autor: Nebojša Ivanović
Побогу Небојша, такав ужасан, безизлазан песимизам, одакле? Треба свако од нас појединаца да се усправи и да уради оно што може. Ми смо довели ту банду на чело Србије да влада безобручно овим народом и да се при том одлично забавља! Нисте можда Ви, нисам можда ни ја, али су други одлучили уместо нас и дали им мандат да нас већ више од двадесет година, (а ови од пре 12 година су се показали најгорима), киње, унесрећују и распродају српску имовину и државу. Треба да се ујединимо и да станемо на реп овима који су доведени да нас без свиленог шала удаве!