Jedno ne mogu da poreknem Aleksandru Vučiću- zaista se samo magarac nikada ne menja, kako pokajnički kaza u intervju švajcarskom Bliku, jer čovek jeste, prema Ničeovom viđenju, „biće stvoreno da prevaziđe samog sebe!“
Međutim, ono na šta pomenuta predsednička pokajnica nije dala odgovor jeste pitanje: „a, šta je čovek koji se toliko promeni da izgubi suštinu, odnosno, šta je čovek spreman da se po tri puta dnevno promeni?!“
Ne zna, samo pitam, jer vekovima je važilo ono zlatno pravilo „vo se drži za rogove a čovek za reč“, pa šta ostaje za nama ukoliko zadatu reč pogazimo toliko puta, pravdajući to promenama, da na posletku ostanu samo tragovi koji ponajmanje podsećaju na ljudske?!
Mislim na pitanje Kosova i Metohije, naravno, jer upravo na njemu, tačnije na beskompromisnom insistiranju na opskurnom unutrašnjem dijalogu o južnoj nam pokrajini Vučić demonstrira koliko se promenio, pokušavajući da objasni kako je za Srbiju lekovito svako rešenje do kojeg se dođe, koliko god bilo valjano, iliti, ponajmanje valjano za nju?!
Kako je kao vrli političar koji je karijeru izgradio upravo na nacionalnim pitanjima, insistirajući na njima samo šmire radi, očigledno, stigao do prekretnice na kojoj se toliko promenio da sad uviđa svu zabludu u kojoj je onaj Aleksandar Vučić komotno živeo i uživao decenijama?!
Ne treba podsećati koliko mu je kosovski „mit“ bio svet, i koliko je za njega predstavljao onu luču koja ga je vodila kroz neprohodne nacionalne lagume dok je tragao za velikom Srbijom, koja je danas prihvatljiva i u okvirima dečije slagalice od nekoliko jednostavnih delova za sklapanje.
Zanimljivo bi, recimo, bilo videti „osvešćenog“ cara Lazara u osvit tog 28. juna 1389. kako pred Gazimestom sedi zamišljen i besedi Milošu Obiliću, nepopravljivom slučaju, lakom na obaraču, odnosno, sablji, da ipak valja porazmisliti o boju s Turcima jer ga je, eto, probudilo mišljenje da se samo magarac nikada ne menja?!
Za pretpostaviti je da bi sveti car pogledao u zbunjenog viteza i očinski ga prekorio: „Spusti taj buzdovan, Miloše, i sedi da porazgovaramo. Znam da će tu zvučati čudno, ali mislim da bismo ipak trebali da sednemo s Muratom za sto i porazgovaramo, bez razlike što je već krenuo u boj i što nam desetkuje vojsku, mi moramo insistirati na dijalogu! Jeste da sam do juče bio zagovornik ideje da se svaka stopa ove naše svetinje mora braniti, jer će na našoj žrtvi sutra vaskrsnuti kao slobodna, samostalna i gorda država, ali sad se nešto mislim da ipak povučemo vojsku i započnemo unutrašnji dijalog, pa kakav god ishod bio?! Izginućemo u svakom slučaju, znam, ali bolje kao diplomate koje su uz kahvu i ratluk pokušali da dođu do nekakvog političkog rešenja, negoli kao junaci posvećeni nazoru da nije važno kolika je sila protiv koje se boriš, već je važno kolika je svetinja koju braniš, razumeš?!“
Ili, recimo, da su sveti Nemanjići, onako uz porodični ručak, zaseli da malo prodiskutuju šta im valja činiti, jer ipak ne ide da se čitavog života drže istog mišljenja ko pijan- plota?
„Tata, nešto sam razmišljao, da batalimo mi gradnju ovolkih manastira..? Em nas koštaju tovare blaga, em će to sutra neko verovatno rušiti i paliti, em ispadamo smešni u očima regiona, a bogami i šire, uveliko nas svi prozivaju kako smo postali građevinska mafija, pa da mi ipak pozovemo narod na unutrašnji dijalog i pitamo trebaju li mu zaista crkva, duhovnost, prosvećenost, pismenost, napredak i ostale trice?!
Znaš, mislim da je bolje da na onom placu na Svetoj gori uradimo porodičnu vikendicu umesto onog manastira, da ne provociramo susede i ne raspirujemo nekakve mitove kojima će se sutra trovati Srblje“, verovatno bi nekako ovako Rastko Neanjić elaborirao ocu Stefanu promenu mišljenja, ne pretendujući da ikada postane Sveti Sava!
Naravno da bi za Srbiju danas bilo daleko bolje da su pomenuti znali ono što predsednik zna i govori, ali, avaj, ostali su tvrdoglavo i retrogradno pri svojem, ubeđeni da čovek može i treba da promeni toliko toga osim principa i ideala u koje veruje, no…
Upravo je tako trebalo da razmišlja i „zabludeli“ major Dragutin Gavrilović, onog jutra pred šancem na obali Dunava, umesto istorijske greške koju je napravio!
Mogao je lepo da stane pred vojnike, kao što jeste, ali ne da zagrmi već mirnim tonom da im saopšti: „Vidite, mislio sam da vam održim jedan fenomenalni motivacioni govor u slavu prestonog grada i Srbije za koje se valja žrtvovati, ali kad bolje razmislim- čemu sve?! Zato vas ja, vojnici- junaci, pozivam da izaćete iz rovova, položite oružje i da mirno i dostojanstveno krenemo put Austrougarskih položaja da se porazgovaramo s ljudima, a u međuvremenu ćemo u hodu da održimo jedan unutrašnji dijalog o sudbini Srbije, jer preko nam je potreban i verujte biće lekovit, kako god se po nas završilo! Mislim, čemu braniti nešto što će trajno biti izgubljeno samo ako mi pristanemo na to, ali ako pristanemo već sutra a najkasnije za dve do dve i po godine biće nam toliko bolje da ćemo se stideti ovog trenutka kada smo i pomislili da ima većeg dobra koje valja braniti negoli što je karijera?!“
Toliko je primera u našoj istoriji koje nazovamo svetlim i svetim, na kojima jeste utemeljena Srbija i koji su bili poštovani čak i od strane neprijatelja, ali koji bi bili daleko pamtljiviji samo da je u tim ljudima bilo mudrosti da ne budu „magarci“ već da rade na sebi i menjaju se.
Vratimo se na kraju na onu Ničeovu- jeste čovek biće stvoreno da prevaziđe samog sebe, fakat, ali šta se dogodi kada u tome toliko odmakne da od čovek u njemu ostane malo šta?!
Samo se magarac ne menja, da, ali kako onda zvati onoga ko je spreman toliko puta da se promeni i ušminka svoja ubeđenja da na kraju ne zna za šta živi, stvara, bori se..?
Čovek s vizijom, ili tek maglovita i koprenasta vizija čoveka?
Mihailo Medenica
www.fsksrb.ru
Vucic, prica za sebe. Vuk dlaku menja ali cud nikada.