Politika alogizma i sofizma

1
1015

Uverenje da i besmislica može poslužiti kao uspešno sredstvo ubeđivanja proizlazi iz providnog ali opakog lukavstva. Odsustvo svesti da se radi o besmislici posledica je bolne nedoraslosti. Politički govor u Srbiji neiscrpan je izvor dokaza o prisustvu i jednog i drugog. U poslednjem obraćanju naciji (15.12.2018) Aleksandar Vučić kaže da oni koji su aminovali pripreme za formiranje vojske Kosova moraju znati da su nas saterali u ćorsokak i doveli do ivice, posle čega „mi više nemamo kud i nemamo o čemu i ni za šta da se brinemo“. Istovremeno ističe da „Srbija ima obraz, ponos, dostojanstvo, državnost“, pa će, zato što je „uvek čuvala mir“, i sada „da nudi politiku mira, poštovanja prema svima.“

Alogizam nije teško otkriti. Saterivanje u ćorsokak po pravilu je praćeno doživljajem poraza, bezizlaznosti i beznađa, koji je teško spojiv sa osećanjem časti (obraza, ponosa, dostojanstva). Stupor ili očaj, kakav obično proizlazi iz stanja u kome se više ni za šta ne mari i ni o čemu ne brine, daleko je od bilo kakvog pozitivnog oblika državnosti. U oba slučaja mora se imati i uporište i odstupnica, o kojima bi se trebalo svesrdno starati. Izostanak brige i straha može da vodi samo nedostatku racionalnosti i potrebe za polaganjem računa, što je nemoguće podvesti pod pribranost potrebnu za „nuđenje politike mira“ i „poštovanja prema svima“. Ako više nemamo o čemu da se brinemo, ne znači li to da nas se više neće ticati ni ono čega se, kako predsednik tvrdi, nikada nećemo lišiti – obraza i ponosa? Zar saterivanje u ćošak nije razlog za brigu, a ne izvor uzvišenog stoicizma? Na stranu to što bismo, ako se očekuje da poverujemo da smo saterani u ćorsokak, morali znati u kom pravcu smo krenuli, zbog čega smo bili primorani da uzmičemo i ko snosi krivicu za naše potucanje po lavirintu u kome smo se najzad izgubili. Za većinu to je ostala enigma.

Da Vas podsetimo:  Srpski Severni tok, ili: Strateška saradnja Beograda i Vašingtona

Na skupu posvećenom budućnosti izvođačkih umetnosti u Srbiji (13.12.2018) premijerka Ana Brnabić je istakla da nered, disruption, sistem u kome nema poretka, u doba četvrte industrijske revolucija za zemlje Zapada predstavlja najveći izazov, a za nas je najveća šansa: „Mi smo navikli da živimo u ‘disruption’, da živimo u društvu u kome nema sistema. Mi se ne plašimo šta će da se desi sutra, jer toliko decenija mi nismo znali šta će da se desi sutra.“

Ako nije u pitanju neuspela dosetka i ako zanemarimo neshvatanje konteksta u kome se koristi pojam disruption, pred nama je ne samo priznanje da živimo u društvu u kome nema sistema, već i prava ôda anomiji i entropiji. Pred nama je čista pohvala barbarogenijskog programa zenitizma, po kome naš cilj nije da se evropeizujemo, već da se Evropa balkanizuje. Poručuje nam se da imamo sreću što se u neredu snalazimo kao riba u vodi, jer će se u njemu uskoro, ali potpuno nepripremljen, naći čitav razvijeni svet! Kada osoba zadužena da vodi politiku ove zemlje s radošću očekuje globalizaciju „sistema u kome nema poretka“ i hvali se domaćim empirijskim zalihama za podnošenje današnjeg i budućeg života od danas do sutra, to može da liči samo na porazni disruption u pokušaju da sprovede zadatak koji joj je poveren.

Ministarka pravde, Nela Kuburović, nedavno je u Savetu bezbednosti (11.12.2018) iznela da Srbija, „kao država sa nezavisnim sudstvom… primenjujući najviše standarde nezavisnosti sudstva i vladavine prava“, može i hoće da ispuni obavezu suđenja u slučaju Radeta-Jojić.

Ostavila nas je u nedoumici da li, ako tvrdi da su ti ciljevi već ostvareni, smatra suvišnom Nacionalnu strategiju reforme pravosuđa sa Akcionim planom za njeno sprovođenje, u kojima se konstatuju nejasni standardi statusa sudija i nejednaka delotvornost pravosudnih organa, a u ciljeve ubraja stvaranje pravosudnog sistema u kome će institucije i nosioci pravosudnih funkcija biti oslobođeni svakog nedozvoljenog uticaja i pritiska, između ostalog i tako što će iz najviših tela biti isključeni predstavnici zakonodavne i izvršne vlasti? I čemu bi tada služio toliki trud u izradi ustavnih amandmana? Pre tri meseca gđa Kuburović je, sa aspekta perspektive a ne stvarnosti, izjavila da je jedan od načina regeneracije određenih institucija izmena Ustava i jačanje nezavisnosti sudstva. Samo dve nedelje pre svoje izjave u SB, na Konferenciji o nezavisnosti pravosuđa (28.11.2018) podsetila je na staro pravilo da je stvarnost superiornija od svake norme i da nezavisnost sudstva „prvenstveno ne zavisi od ustavnog i uopšte normativnog okvira, već od političke i kulturne tradicije, istorijskih prilika i pravne svesti jednog naroda“. Ako ministarka u SB tvrdi da je naše sudstvo već sada nezavisno, proizlazi da će se nezadovoljavajući ustavni okvir menjati samo reda radi, iako sve njegove loše strane u potpunosti nadoknađuje izuzetno visok, gotovo idealan, nivo političke i kulturne tradicije, istorijskih prilika i pravne svesti našeg naroda.

Da Vas podsetimo:  Makron u Srbiji ili „migovi“ protiv „rafala“

Najzad, kakva bismo bili pravna država ako ignorišemo akte međunarodnih institucija čiji smo član? Uključujući Izveštaj Evropske komisije za 2018. u kome se jasno navodi da je učinjen slab napredak u pogledu uspostavljanja potpuno objektivnog, transparentnog i na zaslugama zasnovanog sistema izbora sudija, da i dalje postoje široka diskreciona ovlašćenja predsednika sudova u pogledu rada pojedinačnih sudija, da sve to može uticati na njihovu nezavisnost i nepristrasnost i da je faktički pritisak na pravosuđe i dalje velik, jer vladini funkcioneri, neki od njih i na najvišem nivou, nastavljaju da daju javne komentare o istragama i tekućim sudskim postupcima. Uključujući, takođe, Deklaraciju Evropskog parlamenta u kojoj se traži od srpskih vlasti da unaprede reforme na polju vladavine zakona, a naročito da obezbede nezavisnost i efikasnost sudstva.

Da ne sumnjamo u sposobnost da se besmislica uopšte uoči, mogli bismo reći da je na sceni svesno vođena politika alogizma i sofizma. Kada je o ovom drugom reč, ne bi se radilo o uobičajenom ispiranju mozga, posvećenom cilju, kako kaže Zigmunt Bauman, da se gradilište raščisti od ostataka stare logike i smisla da bi se izgradili novi, već o savremenom brainwashingukoji drži gradilište trajno praznim i pustim. Potcenjivanje sposobnosti i potiskivanje volje građana da spoznaju, rasuđuju, zaključuju i odlučuju prevodi nas sa terena logike na teren etike i dovodi do pitanja o granicama poricanja potrebe za slobodom. Osokoljena prohodnošću alogizama i sofizama u sopstvenom političkom govoru, današnja vlast pravi je putokaz za nalaženje utočišta u površnosti, lakovernosti, neukosti i neodgovornosti, uz istovremeno saterivanje u ćorsokak svih onih kojima je stalo do toga da se ne razara jezik, ne zanemaruje razložnost i ne zatru ostaci kritičkog mišljenja.

Slobodan Beljanski 
Izvor: Peščanik.net

1 KOMENTAR

  1. Analize koliko su Vucic, Brnabic, Kuburovic i cijela vladajuca ekipa “ ZASTRANILI “ , neznalice, zlonamjerni, mozda ucjenjeni, podmiceni, ………ne doprinose opcem dobru ! Analize, same po sebi do sada nisu dale nikakve positive rezultate iako su stalno prisutne!! Bilo bi veoma korisno cuti, procitati,napisati……………. kako postici da, eticki cista, intelektualna, moralna, patriotska elita napokon preuzmu vodstvo Naroda i Drzave !!!

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime