Politika je nizvodno od kulture

0
155
Nebojša Malić / Foto: Raša Tudej/Srbist, printscreen

Reče neko pre neki dan na tviteru da će biti problem ako Srbi budu učili istoriju iz „Senki nad Balkanom.“ A ja nešto mislim, nije da će biti, nego već jeste; i „Senke“ su tu mala maca u poređenju sa pseudo-istorijom koja se učila i još uvek uči iz „Otpisanih“ ili Bulajićevih partizanskih filmova koji se i dalje vrte po televiziji.

Imajte na umu da kad nama neki Zamenik Pomoćnika drži pridike o „kosovskom mitu,“ to radi u ime zemlje koja je bukvalno izmislila mitologiju o svojim osnivačima u 18. veku, a sad predstavlja Drugi svetski rat kao krstaški pohod Amerike protiv genocida nad Jevrejima (gledajte bilo šta Spilbergovo, na primer), po već isprobanom šablonu redefinisanja svog ustavnog (tzv. građanskog) rata kao borbe protiv robovlasništva. Ni u jednom od tih slučajeva „niđe veze,“ što bi se kod nas reklo – ali tako su upakovani u pop-kulturi, i nema svrhe da se američkom narodu objašnjava drugačije.

Eto zašto su napisane i štampane one „kratke istorije“ Bosne i Kosova Noela Malkolma. One, dabome, sa istorijom nemaju blage veze, ali predstavljaju fantaziju u koju običan čovek na Zapadu može da poveruje. Plati 10 dolara za takvu knjigu  i oseća se obrazovano. Između nje i Sienena, za njega je „utvrđena istorija“ ono što je za nas koji smo je proživeli maligna fantazija imperijalne propagande.

Tu mi pada na pamet čuveni citat američkog novinara Endrua Brajtbarta (Andrew Breitbart), da je „politika nizvodno od kulture.“ On je u toj rečenici sažeo suštinu kulturnog rata Holivuda protiv ostatka SAD (ali i sveta, je li, pošto se radi o globalnoj i globalističkoj mašini). Malo je to previše pojednostavljeno; u stvarnosti, kultura i politika su u određenoj sprezi, jedna pojačava drugu i obrnuto. I to je uvek i svugde bio slučaj, ali je samo ubrzano pojavom mas-medija i pop-kulture.

Da Vas podsetimo:  Ne Ćirilica, već Srbska Azbuka!

Učenje „istorije“ – ili još gore, društvenih i porodičnih vrednosti – iz filmova i serija nije samo srpski, već i globalni fenomen. Kod Srba je dodatna komplikacija to što školske knjige sistematski lažu već decenijama, ranije za račun „bratstva i jedinstva“ a danas za račun globalizma i „demokratije.“

Problem je što i mi koji se protiv toga borimo skoro potpuno zanemarujemo kulturno polje. Evo, prošle godine sam na engleskoj verziji ovog bloga objavio prikaz izuzetne knjige Džona Zametice „Glupost i zloba: Habzburško carstvo, Balkan i početak I svetskog rata“. Kao istoričar, nemam zamerki – sjajno je napisana, lako se čita, detaljno je istražena i dokumentovana. Ali sa stanovišta kulturno-informativnog rata je potpuni promašaj, jer ama baš niko neće kupiti knjigu od $40 osim zadrtih istoriofila.

Da pozajmim analogiju iz istorije, ta knjiga je „Kralj Tigar,“ najteži nemački tenk 2. svetskog rata, dok su Malkolmovi pamfleti recimo američki „Šermani“ – tehnološki daleko slabiji, ali su brži, manje koštaju, i ima ih mnogo više. I onda „količina ima svoj kvalitet,“ kako reče Staljin – bar u američkoj pop-mitologiji.

Daleko bilo da ovim oduzimam od značaja te knjige. Samo hoću podvučem da se ona bori na akademskom polju, a ne na pop-kulturnom, gde smo izuzetno slabo predstavljeni – osim nekoliko časnih izuzetaka.

Recimo, Miloš Biković je veliku stvar uradio sa „Balkanskom međom.“ Sad ćete da zakerate da nije baš tako bilo, da su oni ruski specijalci tamo izmišljeni, itd. Ali kroz taj jedan film, sto miliona Rusa je više saznalo o karakteru NATO agresije i srpskog otpora 1999. nego iz hiljadu dokumentaraca.

Kad sam već kod dokumentaraca, ima i za njih mesta u kulturnom ratu. „Zaista otpisani“ Miloslava Samardžića (Vimeo) otkriva istoriju koja je bukvalno ukradena i preobučena u pop-kulturno pakovanje sedamdesetih, u službi tadašnje vlasti i njene ideologije.

Da Vas podsetimo:  Ne brinite – ni (n)ova školska godina neće biti normalna

A za tu ideologiju daleko je pogubnija bila pesma Zabranjenog Pušenja „Dan Republike“ (ili njen nastavak „Od istorijskog AVNOJ-a“) nego navođenje istorijskih činjenica. Isto je i sa ratovima devedesetih, gde „Dan bez Republike Srpske“ predstavlja daleko više od pukog eksperimenta iz alternativne istorije.

Sumnjam da je slučajno da epizodnu ulogu u „Međi“ ima Emir Kusturica, jedan od najvećih kultur-ratnika među Srbima. Čovek koji je mogao da ode u Holivud, da se pravi Englez, da bude „samo umetnik“ i snima gadarije poput „srpskog filma“ ili „Svetog Georgija“, ali je umesto toga snimao „Mliječni put“ i „Crnu mačku“ i gradio Mokru Goru i Andrićgrad.

Akademski radovi, dokumentarni filmovi, knjige, istraživačko novinarstvo, pa čak i blogovi poput ovog i njemu sličnih, imaju svoje mesto u borbi za dušu jednog naroda. Ali nemojte da potcenjujete ulogu umetnosti i stvaralaštva.

Uostalom, šta su narodne epske pesme nego način da se istorija jednog naroda prenosi s kolena na koleno na zabavan način, spojivši ugodno s korisnim? Od „Ilijade“ do Holivuda, činjenica je da smo mi to što nam predanje kaže da smo.

Na to je mislio Orvel kad je napisao da „ko kontroliše prošlost, kontroliše i budućnost, a ko kontroliše sadašnjost, kontroliše i prošlost.“

Nebojša Malić
Izvor: Sivi soko

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime