POLITIKA JOVANA DUČIĆA

0
88

Neće biti baš tako: da je Dučić majstor kad rimuje, a kad veruje u Boga i u Srpstvo – naivni amater i reakcija

PIŠE: Želidrag Nikčević

Mnogo je razloga koji nas obavezuju da pažljivije razmotrimo političke ideje Jovana Dučića, da i sa te strane probudimo uspomenu na ovog velikana naše književnosti, da oslušnemo zajedno kako znameniti i otmeni dučićevski ton pristaje uz manje otmene teme iz naše nacionalne prošlosti i sadašnjosti.

Ta vrsta podsećanja, naravno, nema samo istoriografski značaj, niti treba da predstavlja nekakav ukrasni dodatak književnim istraživanjima kako bi pisca i njegovo delo svestranije sagledali, mada je i to važno, nego bi morala da bude izvor kompleksnijeg nacionalnog samoodređenja, morala bi da bude ugrađena u temelje našeg nacionalnog identiteta, jer je slika koju mi o sebi kao narodu imamo i na osnovu koje delujemo lažna – ukoliko se iz nje izostave doprinosi najumnijih. Dučić je svakako jedan od takvih mislilaca iako nam je uvek bilo lakše da mu priznamo estetske nego etičke ili političke kompetencije.

Ogromna nepravda koju su – decenijama, i to ne slučajno, već dirigovano – zvanična jugoslovenska i srpska kultura nanosile delu jednog od tri-četiri najvažnija srpska pesnika prošlog stoleća, na izvestan način predstavlja i dokaz njegove veličine – nespretan, posredan i vanknjiževan, ali ipak dokaz. Naime, da je Dučić bio manje snažan autor, da njegova spisateljska veština nije bila tako očigledno superiorna, ideolozima bi pošlo za rukom da ga potpuno izoluju i sakriju. Ovako, i pored najbolje, to jest najgore volje, stiglo se samo do prećutkivanja izvesnih „spornih“ segmenata Dučićevog stvaralaštva – političkih, baš onih koji su naša tema. Stiglo se do marginalizovanja onoga što je sam Dučić, u svojim zrelim godinama, smatrao presudnim, možemo slobodno reći: važnijim od književnosti – do ignorisanja onoga što je celina njegove duhovnosti, njeno egzistencijalno utemeljenje i njen razlog postojanja, što bi i nama moglo pomoći da preciznije definišemo razloge zajedništva. Zbog čega smo mi jedan narod, i zbog čega to treba da ostanemo?

* * *

U ponajboljim srpskim antologijama Dučić je zastupljen sa ponajviše pesama; i tu je jako naglašen evropejski karakter i rafinman naše moderne, ali se ipak oseća da su komplimenti upućeni njegovom lirskom daru nešto hladniji, bar za nijansu neutralniji; formulisani tako da bi se mogli odnositi na gotovo svakog urednog klasičara, možda čak pre latinskog nego srpskog, to jest hercegovačkog. Dučić je, dakle, izložen tihoj i smišljenoj denacionalizaciji. Bez njega se ne može, ali je strašno važno da taj lik ne bude kompletan, da se njegova nacionalna dubina previdi ili barem zamagli. Sa jedne strane, Dučićeve političke ideje proglašene su jako površnim i bezvrednim, a sa druge – nacionalnom mistikom. Tako se desilo da su generacije srpskih đaka sricale Dučićeve besprekorne rime, ali se o njegovoj zemaljskoj sudbini radije ćutalo. Koliko je samo pesnika počelo i završilo u dučićevskom maniru, a koliko malo njih se uopšte zapitalo kako je živeo taj čovek, šta je smatrao svojom najdubljom inspiracijom, i zašto se neki njegovi tekstovi u otadžbini dugo nisu mogli objaviti! Naravno, nije to samo nepravda prema Dučiću, nego nepravda prema vlastitoj kulturi, ili još gore – kukavičko falsifikovanje vlastite prošlosti.

Da Vas podsetimo:  Dan posle sutra

Obično se kaže da su Dučićevi politički nazori bili emotivni i reakcionarni. Možemo zamisliti kakva je to optužba, i kakvi su je sve progresivci izricali! Neće biti baš tako: da je Dučić majstor kad rimuje, a kad veruje u Boga i u srpstvo – naivni amater i reakcija. Dučićevi tekstovi, naravno, veoma su složeni i podsticajni, i kao takvi su bili predmet bezbrojnih analiza, ali se često zaboravlja da oni nisu nastali negde u kosmosu, među satelitima i karijatidama, nego da se solidarno savijaju i granaju oko svoje egzistencijalne osnove, da najčešće imaju direktne istorijske povode, da predstavljaju direktnu reakciju na ono što se u zbilji upravo desilo, da je njihova metafizičnost, što bi se reklo, potpuno ovozemaljska. A tekst je bez konteksta invalidan. I zato je veoma glupo pomno izučavati Dučićev izosilabizam, a ne znati gde je Vrbas, gde Neretva, zašto Nemanjići i zašto Hercegovina.

Dučić je imao privilegiju da svoj narod i njegovu sudbinu posmatra u prelomnim trenucima, u prvoj polovini dvadesetog veka, sa korisne analitičke distance, iz susednih prestonica, i da svoje apele pravilno adresira. Za ovu priliku, pomenima samo jedan aspekt – onaj integrišući, koji nas integriše – Dučićev pogled na odnos centra i periferije u srpskoj nacionalnoj politici, nešto što bi moglo i danas da nam koristi, a što je u njegovom životu i radu, do samog kraja, imalo karakter opsesije, sa veoma bolnim tragovima.

Pritom, posebno treba naglasiti dimenziju koja danas, čini mi se, kod Srba ne postoji, a koju povodom Dučića moramo imati na umu: to je apsolutna prirodnost i lakoća sa kojom su se nacionalni predvodnici i intelektualci u našoj prošlosti prepoznavali i međusobno ophodili kao Srbi, a ne samo kao stanovnici svojih posebnih pokrajina. Ta prirodnost i lakoća govore nam da državno pitanje ne mora biti odlučujuće, to jest da se do njegovog pozitivnog rešavanja stiže tek ako postoje duhovni preduslovi – jedinstvo, solidarnost i komunikacija.

Da Vas podsetimo:  Prvo se prekrstite pa počnite da igrate - nova hit društvena igra Pravoslavni heroji tvrdi da jača veru

* * *

Da bih plastičnije opisao na koju dimenziju mislim, citiraću samo dve rečenice iz Dučićevog pisma sestri Soki, iz Madrida, 5. marta 1921. godine:

Mila moja sestro! Ja sam ipak srećan što ste svi vi danas oslobođeni, što nema opasnosti ni od tamnice ni od vešala, i što je sad samo u božjoj ruci da vas zatečem sve u životu. Ja sam naročito srećan što sam bio prvi koji sam poznao slobodu Srbije, i koja je onu sreću što je dala meni, sad proširila na sve vas.

Možemo navesti i nešto drugo, ali je ovde, u ovoj privatnosti, spontanije i direktnije formulisan Dučićev pogled na Srbiju kao na maticu, koja je dužna da sreću proširi „na sve nas“. Neko je već napisao da je i jugoslovenstvo za njega bilo samo prošireno srpstvo (jer se „Jugoslavija rodila u kacigi Srbije“; ona je delo srpske epopeje…) – ali ovde imam na umu Dučića koji je raskrstio sa jugoslovenskim iluzijama. Kao što je poznato, Dučić je još u mladosti zamerao politici tadašnje srpske države, čak i samom Pašiću, što su odveć ravnodušni prema sudbini Bosne i Hercegovine. To je, prema Dučiću, prostor – na liniji od Durmitora do Velebita, od Drine i Neretve do Une, Kupe i Krke – prožet našim autentičnim istorijskim i duhovnim mentalitetom, tu počivaju mit, svest i podsvest nacije. U poznim godinama on gaji još dublje nepoverenje u spremnost srbijanskih političara ne samo da brane Bosnu i Hercegovinu, jer to nije lako i ponekad nije moguće, nego da je osećaju kao deo svog nacionalnog interesa. Uopšte, pojam Srbije kao Pijemonta došao je najviše od Srba van Srbije, a ne od srbijanskih političara. Dučić je mislio da je samo stari kralj Petar, koji nije zaboravio svoje vojevanje u Bosni i Hercegovini, imao istinski u vidu ove prekodrinske srpske krajeve, za koje su drugi, kako kaže, ponekad izjavljivali da su spremni i da umru, ali ne i da za njih žive.

Da Vas podsetimo:  Proceureli podaci sa 500 miliona Linkedinovih naloga

A 17. aprila 1942. u pismu Radoju Kneževiću, ministru dvora, bliskom prijatelju Slobodana Jovanovića i Milana Grola, Dučić piše:

Ja smatram, dragi Gospodine Kneževiću, za svoju dužnost Srbina iz Bosne i Hercegovine, da vas uverim da rana može preboleti samo ako se ovakva zagađena dobro sagori. Srbi moraju da budu okupljeni oko svog srpskog kralja da ga sačuvaju, oko svoje srpske vlade da je izvedu na pravi put, i u sopstvenoj srpskoj kući u kojoj će opet biti silni i veliki, i na liniji koju ćemo povući po dubini savesti i duljini mača. Bez ovog mi ćemo imati nove Marselje, kapitulacije, Vrbase, preveravanje, upropašćenje svih daljih iluzija potrebnih narodu koji uvek mora da veruje.

I danas, lako je to ustanoviti, iz samog srca, iz same suštine srpskog naroda izostavlja se vrlo komplikovana i bogata duhovna geografija. Neka zaborav prekrije sve ono što su o srpskom narodu i njegovoj sudbini govorili i pisali Dučić, Kočić, Andrić, sa druge strane Crnjanski, ili s juga, nešto ranije, Stefan Mitrov Ljubiša – da ne pominjem tolike druge, koji su takođe imali šta da kažu o sudbinskim političkim pitanjima svog naroda, a baš ta dimenzija njihove misli i angažmana, baš to egzistencijalno utemeljenje njihovih tekstova, uskraćuje se njihovim potomcima, i u Srbiji, i izvan Srbije.

https://balkanskageopolitika.com/

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime