Ovo je verovatno prvi put da su, usled međunarodnih promena, osvedočeni neprijatelji Srbije širom sveta u depresiji. Umesto da Srbi tome pristupe s entuzijazmom, oni su zaglavljeni između dve manjinske ali dobro organizovane liberalne struje: SNS i ProGlas
Dakle, pazite dobro kako živite,
ne kao nemudri, nego kao mudri,
Koristeći vrijeme, jer su dani zli.
(Ef. 5.15–16)
Za mesec dana otkako je preuzeo kormilo državnog broda, Donald Tramp je naneo smrtonosne rane svetskom liberalnom poretku. Izuzev najvatrenijih sledbenika, niko iole ozbiljan nije mogao da anticipira stihijsku snagu oluje koja čupa iz korena decenijske zasade američke politike.
Prema nasleđu liberalizma ne osećamo nikakvu obavezu. Štaviše, vreme je da na talasu gotovo neočekivane pobede u kulturnom ratu, preispitamo liberalne pretpostavke na kojima prećutno počiva srpski pravni i politički sistem. Jednom kada mišljenje dovede u pitanje vladajuće predstave o pojedincu, zajednici i dobrom životu, sledeći nužan korak biće razgradnja liberalnih ustanova i oblika egzistencije. U našem svetu, „liberal“ je pogrdna reč, oznaka za sebičluk i gordost.
U Srbiji je vlast još uvek u rukama čoveka koji je doživeo konverziju iz nacionalizma u (neo)liberalizam. Nasuprot onome što se o njemu inače govori, može se argumentovati da ta konverzija uopšte nije bila neiskrena i da nacionalističke komponente Vučićeve politike imaju isključivo dekorativnu funkciju.
U prvoj fazi svoje vladavine, Vučić je često zvučao kao arogantni konvertit koji ostrašćeno zastupa novootkrivene istine o protestantskoj etici, o nužnosti suočavanja sa greškama iz prošlosti, o modelu modernizacije koji se zasniva na odricanju od suvereniteta i privlačenju međunarodnog krupnog kapitala, o merama štednje i slično. Bio je do te mere oduševljen austro-nemačkom privredom i kulturom da je organizovao bečke balove u beogradskom hotelu Metropol. Ta faza nije tako kratko trajala kao što se sada čini.
Najneodgovornija klasa
Ipak, kao i drugi srpski vladari pre njega, ubrzo je morao da se suoči s neprijatnom činjenicom da je Beograd, istorijski posmatrano, negativna konstanta iz perspektive Beča i Berlina, za razliku od Ljubljane, Zagreba, Sarajeva i Tirane. Posle zvaničnih poseta nabrojanim prestonicama, mora biti da se Vučić tek u Moskvi napokon osetio kao šef države koja zaslužuje poštovanje.
Ne treba precenjivati ali ni zanemarivati značaj osećanja u politici. Doduše, čašćavanje u Rusiji nije uticalo na osnovno usmerenje njegove politike – ekonomski rast zasnovan na odricanju od suvereniteta, kao i na stimulacijama za strane investitore.
Reputacija graditelja puteva, mostova i stambenih blokova, udružena sa nacionalističkom retorikom postala je garancija čvrste veze s biračkom bazom koju najvećim delom čine gubitnici ratova i gubitnici tranzicije. Prvi su dobili Briselski sporazum i albansku okupaciju srpskih opština severno od Ibra, a drugi su prošli kroz ekonomsku šok-terapiju u vidu bolnih mera fiskalne konsolidacije.
Politika Aleksandra Vučića najviše je podigla životni standard onima koji ne mogu da ga smisle. Pripadnicima urbane srednje klase koji odnedavno sebi mogu da priušte letovanje na Halkidikiju, skijanje na Kopaoniku i prolećne obilaske evropskih metropola.
Patetične žene u menopauzi i muškarčići koji kubure s testosteronom ovih dana se grupno blamiraju ispred pojedinih osnovnih i srednjih škola kako bi pištaljkama, vuvuzelama i urlicima primorali zaposlene da nastave s kršenjem zakona i zanemarivanjem fundamentalnih razvojnih potreba omladine, a sve to samo da bi udovoljili samoljublju najneodgovornije klase; one klase koja dobro pamti siromaštvo u kom je rođena, potiskuje ga, poriče ga, a sebe vidi kao srpski ekvivalent francuskog ili britanskog građanstva. Nazovimo ih Vimbldon.
Ova stvorenja pogodio je mentalni virus koji blokira više funkcije poput mišljenja i pamćenja usled čega im nedostaje minimum solidarnosti, jer Vimbldon od mučenih nastavnika očekuje da ispune zahteve koje ne postavlja sebi. Još nisu zabeleženi nekakvi masovni otkazi u sektoru dobro plaćenih bullshit poslova karakterističnih za privredu srednjih slojeva.
Jedna tipična Vimbldon majka tokom večernjeg bala vampira ispred Prve beogradske gimnazije izgovara rečenicu: „Moraju se poštovati odluke dečjeg plenuma“. Vučić je dvanaest godina bejbisitovao ovo zlo. I kako to često biva, ne samo u politici, nego i u životu, najgori prezir na kraju dobijate od onih za koje ste najviše učinili. Setimo se da je Vučić uporno pozivao ovaj sloj „da sanjamo zajedno“. Poručujemo i njemu i njima: ostvarenje vaših snova pravi je košmar.
Vimbldon ili Marakana
Dok se bezuspešno udvarao Vimbldonu, Vučić je najzad počeo da gubi Marakanu. Nazovimo tako brojniji, siromašniji, neuglađeni deo naroda koji je u vladara projektovao svoja očekivanja, među kojima su odlučujuća bila hapšenje tranzicionih ministara i milionera, obnova nacionalnog ponosa i zaokret u odnosu na politiku puzanja pred zlonamernim susedima.
Ako Vimbldon predstavlja izrode, gorde liberale koji politiku shvataju kao tehniku anonimnog upravljanja ljudima i resursima koja na samorazumljiv način štiti njihove klasne privilegije, onda je Marakana spontano konzervativna Srbija. Neugledna i trpeljiva, inertna i neorganizovana, prostodušna i povodljiva. Razlika između Vimbldona i Marakane korespondira s američkom i opšteevropskom opozicijom: liberalno – konzervativno.
Odlučujući sukob u našem veku nije sukob između levice i desnice, nego između liberalizma i konzervativizma
Levicu namerno ne pominjem jer je ona politički irelevantna i postoji samo u obliku izolovanih akademskih eho-soba. Odlučujući sukob u našem veku nije sukob između levice i desnice, nego između liberalizma i konzervativizma. Kako bismo predupredili eventualnu terminološku zbrku, mi pod konzervativizmom podrazumevamo ono što liberalni mediji poslednjih godina zovu „populistička desnica“.
Ako tako posmatramo stvari, onda otpada lažna alternativa „studenti ili Vučić“. Ko od njih zastupa autentično konzervativna načela? Odgovor glasi – niko. Ma koliko bila sažeta, ovo je najpotresnija istina o današnjoj Srbiji. Dok Tramp kao uragan pustoši najopasnije i najžilavije američke i međunarodne liberalne strukture, mi nemamo političkog subjekta koji je kadar da bude sagovornik jednom Džej Di Vensu ili Pitu Hegsetu.
Kad kažem „politički subjekt“ ne mislimo samo na ličnost, već pre svega na organizaciju. Dok traje miroljubiva svetska konzervativna restauracija, u Srbiji se odvija mučan i besmislen sukob između liberalne klase i vlasti koja je godinama bila servis upravo liberalnih elita.
Neverovatno koliko se često gubi iz vida činjenica da je njihova mržnja prema Vučiću više estetska, nego politička. Samo zamislite da je umesto Vučića, recimo, Milan Antonijević u Ujedinjenim nacijama glasao za proukrajinsku rezoluciju protiv Rusije i Amerike. Gradske tetke bi se onesvešćivale od euforije.
Ali nešto drugo je sada važnije. Treba iskoristiti trenutak. Najpre prevarena, Marakana je konačno počela da shvata da je ostala politički nepredstavljena. Niko trenutno ne govori u njeno ime. Vučić je godinama gušio svaki pokušaj ogranizovanja na desnici i zato ne treba da nas čudi to što niko od istaknutih nacionalista ne oseća potrebu da ga brani od zla koje je sam odnegovao.
Konzervativni put
S druge strane, studentima u blokadi apoteoze pišu na Peščaniku, pa čak i u Gardijanu. Njihove blokade i plenume predstavljaju kao „svetlu tačku otpora“ usred planetarnog uspona desnice. Zato valja konačno priznati da nacionalizam nije dovoljan. Bez čvrste ogranizacije s jakim vođstvom, strogom selekcijom, duhom žrtve i poslušnosti koji prožima sva područja delovanja, nacionalizam je običan sentimentalni kič.
Infantilno je pozivati se na ikone, šajkače i „vizantijske“ zastave koje se povremeno mogu opaziti u masi. Činjenica je da je način ogranizacije po svom poreklu levičarski (plenum), a da su ispostavljeni zahtevi po svom smislu liberalni (oni su tobože „nadpolitički“ – da institucije rade svoj posao, itd.).
Vučić je godinama gušio svaki pokušaj ogranizovanja na desnici i zato ne treba da nas čudi to što niko od istaknutih nacionalista ne oseća potrebu da ga brani od zla koje je sam odnegovao
Srpske zastave i pravoslavne ikone su tu samo dekor u funkciji opsene i tako će ostati sve dok ne dođe do stvaranja autentično konzervativne organizacije koja neće hteti da statira u srpskoj verziji državnog prevrata po uzoru na Black Lives Matter/Antifa karneval iz 2020. godine.
Kao što su rulje američkih levičara i liberala zasnovale kult Džordža Flojda, osuđivanog prestupnika koji je preminuo tokom hapšenja, tako sada možemo da konstatujemo nekakvo sumanuto, kvazireligiozno obožavanje pale nadstrešnice u Novom Sadu. Ako nam ne verujete, potražite karikaturu Predraga Koraksića u listu Danas s početka februara. Tu je predstavljena živa nadstrešnica kao nekakvo božanstvo osvete koje progoni Vučića.
U odnosu na revolucionarnu 2020. godinu, kada su u Americi obarani spomenici Kristofora Kolumba i očeva nacije iz rata za nezavisnost i kada je obrazovni sistem počeo da se prilagođava kanonima nove liberalne tiranije, godina 2024 može da se posmatra kao godina početka restauracije.
U vreme Bajdenove administracije, u školama se učilo da Amerika nije osnovana 1776, kada je usvojena Deklaracija o nezavisnosti, već 1619, kada se prva grupa robova s afričkog kontinenta iskrcala u Virdžiniji. Važno je deci na vreme uterati u kosti to čudotvorno osećanje krivice.
Bez čvrste ogranizacije s jakim vođstvom, strogom selekcijom, duhom žrtve i poslušnosti koji prožima sva područja delovanja, nacionalizam je običan sentimentalni kič
Verovatno najbizarniji napad na očigledne istine došao je iz kuhinje kvir teorije. Četiri godine su ispirali ljudima mozgove kako tobože ne postoje samo muškarci i žene (pitanje je čak da li muškarci i žene uopšte postoje). Nemilosrdni, jakobinski žar s kojim su ovakve ludosti nametane morao je, pre ili kasnije, da se suoči s reakcijom.
Ovo je verovatno prvi put da su osvedočeni neprijatelji Srbije širom sveta u depresiji. Umesto entuzijazma i osvežene volje za delanjem, Srbi su zaglavljeni između dve manjinske ali dobro organizovane liberalne struje. S jedne strane ProGlas, a s druge strane SNS. I jedni i drugi nam poručuju da nema alternative, to jest ako si protiv jednih, onda si nužno za druge.
Tome se treba odlučno odupreti. Politički prostor za konzervativno mišljenje i delanje je prazan i čeka da ga ispune oni koji će biti dovoljno hrabri ali i staloženi da se odupru povišenim emocijama. Ne priliči konzervativcima da se zalažu za ulicu i fizičke sukobe. Kada ne samo vlast, nego i opozicija krše zakon i dobre običaje, onda je jasno da nam je potrebna jedna snažna partija koja će bezuslovno i pre svega svojim primerom da zagovara poštovanje tradicije, reda i zakona.
AUTOR:Filip Grbić , književnik i filozof. Ekskluzivno za Novi Standard.
