Тvorci Strategije poljoprivrede i ruralnog razvoja Republike Srbije (2014-2024) nisu predvideli krupna svetska dešavanja na tržištima hrane, koja su bila u toku dok je Strategija prinošena glasačkoj mašini. Valjda zato što je promena počela na Istoku, a put „bez alternative“ i putovođe su trasirani ka Zapadu.
Kako nam je najavljena petogodišnja pauza, imamo vremena da porazmislimo kuda bi srpsku poljoprivredu i selo odvela ozbiljnija saradnja sa tržištem koje je za nas praktično neograničeno i već dugo bratski otvoreno.
Analizirajmo paradoksalno, ali rešivo stanje srpske poljoprivrede.
Neumoljive i neuporedive brojke
Za razumevanje poljoprivredne problematike u Srbiji k orisno je poznavati svojinsku strukturu zemljišta države.
Strategija nam kaže da je, prema podacima Popisa poljoprivrede iz 2012, u Srbiji je registrovano 631.522 gazdinstva, koja koriste 3,437 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta i imaju prosečnu veličinu poseda od 5,44 hektara. Među popisanim gazdinstvima 99,6 % su gazdinstva fizičkih lica. Ona koriste 84 % površina.
Prosečna veličina poseda gazdinstva fizičkih lica iznosi 4,5 hektara, i značajno varira po regionima – od 2,1 ha u Jablaničkoj oblasti, do 10,0 ha u Srednjobanatskoj oblasti. Preostalih 0,4 % gazdinstava su u posedu pravnih lica, koriste 16 % površina i imaju prosečnu veličinu poseda od 210 ha po gazdinstvu.
Zanimljivo je i to da su podaci dva poslednja Popisa (2002. i 2012.) međusobno neuporedivi. Zato se ne mogu pratiti promene u strukturi poseda tokom poslednje decenije. Zlonamerni bi pomislili da je opet neko hteo da zametne tragove otimačine i premetačine. Bilo kako bilo, rezultat tranzicije je očekivan. Primetan je proces koncentrac ije gazdinstava prema veličini poseda. Naročito u Vojvodini gde je zemlja najkvalitetnija, najskuplja i najatraktivnija za preprodaju.
Za seljačka gazdinstva Strategija predviđa pre svega evropske fondove za ruralni razvoj, jer će agrarni budžet Srbije godinama biti nedovoljan i nesrazmeran doprinosu poljoprivrede bruto društvenoj vrednosti i trgovinskom suficitu . Ako magarac dotle ne lipše.
U tom smislu veliku pažnju javnosti zaslužuje lucidno zapažanje Miodraga Zdravkovića, urednika portala Makroekonomija da „od 24 grupe dvocifrenih (poljoprivrednih) proizvoda carinske klasifikacije Srbija već ima deficit u trgovini sa 13, a sa tendencijom da taj broj samo raste u ovoj i narednim godinama sa teškim posledicama po domaću proizvodnju.“
Rusija kao partner poljoprivredne Srbije
Ovakav trend može zaustaviti i preokrenuti jedino sveobuhvatna saradnja sa tržištem kao što je rusko. Srpsko selo i seljak, čija je samoodrživost na nivou samoodrživosti prirode, naprosto nemaju vremena čekati stabilizaciju srpskog (dužničkog) budžeta, EU fondove, ponovnu izgradnju urušenih institucija.
Rusija je to shvatila i ponudila Srbiji kapital kako bi što brže postala regionalna agrarna sila i ojačala načeti državni suverenitet. Al’ se Srbi dići ne smedoše.
Seljaci su u Srbiji odavno osuđeni na izumiranje od strane zagovornika intenzivne industrijske poljoprivredne proizvodnje na ukrupnjenim gazdinstvima; lobista GMO semena, drugih GMO proizvoda i od ostalog finansijskog ološa koji je prodro u poljoprivredu bežeći od sve rizičnijih berzanskih mešetarenja. Neko od njih će se već naći da ukrupnjava seljačke parcele i bagateliše ih belosvetskim namernicima.
Zato neka nam se Rusija ne čudi (i ne ljuti) što je njena ponuđena podrška srpskom seljaku u obliku subvencija nedavno odbijena od strane srpskog režima.
Zašto seljak u Srbiji, takav kakav jeste, i sa posedom kakvog ima, nije dobrodošao domaćin u svojoj rođenoj zemlji? Zato što je seljačka poljoprivreda suprotnost i nasilnom kolektivizmu i kapitalističkoj poljoprivredi koja funkcioniše sa najamnom radnom snagom.
Zoran Petrović Piroćanac nam u svojoj knjizi Geopolitika hrane – Bitna razvojna komponenta društva u XXIstoleća poručuje: „Seljačka poljoprivreda je porodična poljoprivreda ukotvljena na ‘svojoj’ zemlji. Seljaci koji imaju fino poznavanje i poštovanje za lokalne ekosisteme, žive od svog rada i ne premeštaju brutalno svoje kapitale, shodno prilikama za kapitalističke profite. Oni prenose baštinu svojoj deci i brinu za održivi razvoj, suprotno nekoj multinacionalki.“
Vizija poljoprivrede koja insistira na društvenoj i ekološkoj ulozi seljaka istovremeno odgovara kriterijumima održivosti, poštovanja okoline i socijalnog tkiva, s pravom tvrdi Piroćanac. On seljačku poljoprivredu istovremeno vidi i kao „pokret sindikalne borbe protiv produktivizma i neo-liberalnih poljoprivrednih politika.“ Zato narod i kaže: Dok je sela biće i Srbije; Samo selo Srbiju spasava itd.
Mada je sama uvoznik poganog kukolja neo-liberalizma, Rusija nije agresivni izvoznik tog istog kukolja. Naprotiv, nastoji da ga se i sama reši što potvrđuju skorašnje odluke o GMO proizvodima na njenom tlu.
Takvom strateškom parneru ne bi smetala seljačka poljoprivreda Srbije koja Srbiji garantuje prehrambenu bezbednost, s tim u vezi povećanu političku samostalnost i tržišne viškove koji imaju sigurnog kupca. Naprotiv.
Sama ekonomska logika održivosti spoljnotrgovinskih odnosa između dve zemlje tako različite ekonomske moći nalaže moćnijoj državi da pomogne u smanjivanju spoljnotrgovinskog deficita slabije države. Tome treba dodati i nesumnjivu političku volju Rusije da Srbija bude celovita, jaka i važna na Balkanu. Poznata je i sklonost stanovnika Rusije prema srpskim poljoprivrednim proizvodima. Sa jedinstvenim Sporazumom o bescarinskom izvozu pred sobom imamo idealnog strateškog partnera.
Za naše pojmove Rusija je ogromni uvoznik hrane. Ukupan uvoz hrane u Rusiju je u poslednjih dvanaest meseci iznosio 40 milijardi dolara. Najveće učešće u uvozu imaju: meso sa 6 milijardi, voće (kruške, jabuke) 6,1 milijarda, mlečni proizvodi 4 milijarde, povrće 3 milijarde, ribe i ljuskari 2,9 milijardi, industrijski prerađeni proizvodi za ishranu 1,7 milijardi, pića 3 milijarde i sl.
Izvoz Srbije u Rusiju istih proizvoda je u prethodnih godinu dana bio 245 miliona dolara ili 0,61 % ukupnog ruskog uvoza. (Izvor: trademap.org) Struktura izvoza je sledeća. Najviše je izvezeno sirovog voća, jabuke i kruške za 135 miliona dolara, ali to je samo 2,2 % ruskog uvoza ove tarifne grupe. Povrća je izvezeno za 15 miliona dolara i mesa za 8 miliona, uključujući i ono koje nam je vraćeno zbog pokušaja prevare. Mlečnih proizvoda je izvezeno za 23 miliona dolara (Isto).
Iz ovih podataka možemo nazreti potencijalne mogućnosti srpskog izvoza poljoprivrednih proizvoda u Rusiju. Kažemo „potencijalnih“ jer na kratki rok se u poljoprivredi ne može mnogo uraditi. Pogotovu u državi u kojoj je nakazna privatizacija uništila velike poljoprivredne i prehrambene sisteme (prerada voća i povrća, sokova, kiselih programa i sl.) Oni koji su opstali odavno su u privatnim rukama, domaćim i stranim. Odluka je vlasnika gde će prodavati, ali je opštepoznato da je za njih domaće tržište obećana zemlja.
Evrounijatska šarena laža
Dnevna štampa u Srbiji je preplavljena statističkim podacima koji ekonomski neuke treba da ubede da je Srbija nepovratno upućena na EU čak i u sektoru poljoprivredno-prehrambenih proizvoda.
Izvoz ovog sektora u EU iznosio je 1.091 milion evra, dok je u Rusiju on bio 142 miliona u 2013. godini. Na prvi pogled 7,7 puta više. Podatak je u startu precenjen jer deo izvoza u EU završava u trećim zemljama prostom preprodajom. Tako evrounijatska uzdanica zarađuje na nama. Zatim, mnoge proizvode koje izvezemo u EU lako možemo prodati i u Rusiji.
Uvoz u Srbiju je iznosio 700 miliona evra iz EU, a 43,5 miliona iz Rusije, što znači da je suficit u trgovini sa EU bio 391 milion evra, a sa Rusijom 99 miliona evra. Istovremeno to pokazuje da je uvoz poljoprivrednog sektora 16 puta veći iz EU nego iz Rusije.
Liberalizacija trgovine poljoprivrednim proizvodima sa EU neminovno će dovesti do smanjivanja suficita i daljeg pustošenja sela i domaće poljoprivredne proizvodnje.Jake i uređene industrijske ekonomije sa malim brojem poljoprivrednog stanovništva toliko subvencionišu svoju poljoprivredu i pomažu je na sve moguće načine da je za Srbiju nemoguće da obezbedi drugačiji ishod. Još pre 20 godina francuski vinogradar je mogao u mesnoj zajednici dobiti besplatno satelitski snimak svog vinograda sa registrovanim promenama na koje treba da reaguje. Ovo je suštinski razlog da razmislimo o putu kojim sada idemo.
Sa druge strane, izvozom u Rusiju otvorena je mogućnost da se prekine trend smanjivanja stočnog fonda i da se krene sa povećanjem broja životinja u Srbiji, sa svim svojim nemerljivim pozitivnim posledicama koje su značajnije za Srbiju i od samog povećanja izvoza u RF.
Struktura izvoza Srbije u EU pokazuje da se najviše izvoze žitarice (266 miliona evra), voće (247 miliona), šećer (137 miliona) i suncokretovo ulje (92 miliona evra). Žitarice i voće idu kroz otkup od malih proizvođača. Nasuprot tome, u Rusiju se više izveze mlečnih proizvoda, jaja, meda, mesnih prerađevina, cveća i biljaka nego u svih 28 zemalja EU zajedno. Stalnom saradnjom privrednih i trgovačkih komora, preduzeća, obrazovnih i naučnih ustanova, ova lista može biti mnogo duža.
Postoji put
Srpskom seljaku nije nepoznata proizvodnja za poznatog kupca. Korektno utvrđeni pariteti mogu pospešiti otplatu robnih ili finansijskih kredita gotovim proizvodima. Robni krediti mogu brzo unaprediti opremu i mehanizaciju na seljačkim gazdinstvima. Brzo se može povećati i broj zaštićenih voćnjaka i smanjiti uticaj prirode na visinu prinosa.
Srpski seljak se pažljivo zadužuje i odgovorno ispunjava svoje obaveze. Veliki je problem što je u Srbiji uništena jedina specijalizovana poljoprivredna banka, Agrobanka, koja je bila sposobna da pruži odgovarajuće usluge i pakete usluga. Ovaj potez možda ponajviše govori koliko je režimu stalo do poljoprivrede. Razvojna banka takođe ne postoji. Štedno-kreditne organizacije su uništene dekretom.
Srećom, postoji drugo rešenje, odmah upotrebljivo. Ruskim bankama u Srbiji stoji na raspolaganju hiljade iskusnih bankarskih radnika, nezaposlenih ili sveže penzionisanih koji mogu da pretresu Srbiju i pronađu dobre klijente.
Krenimo.
Časlav Kuzmanović
foto http://www.juznasrbija.info/biznis/poljoprivreda/da-li-je-poljoprivreda-nasa-zlatna-koka.html
