Protekle nedelje, u prisustvu državnog vrha Srbije, otkriven je spomenik ruskom caru Nikolaju, na čiju je sudbinu, u mnogome uticala njegova ljubav prema Srbiji. Ovim gestom države, ispravljena je jedna velika i istorijska nepravda prema pravom prijatelju srpskog naroda.
Gotovo čitav prošli vek, u našim gradovima, imamo ulice Džona Kenedija, Džordža Vašingtona i mnogih drugih vladara raznih država, koji nam nikada nisu pomogli, niti zauzeli bilo kakav stav o Srbiji. Slažem se da Vašington nije mogao da pomogne Srbiji, jer tada nije ni postojala, ali mi je oduvek bilo nejasno zbog čega jedna od napoznatijih beogradskih ulica nosi njegovo ime.
No, ipak da se vratim na temu. Da Rusija 1914. godine nije ušla u rat, kako bi odbranila Srbiju, što je istorijska činjenica, Lenjin nikada ne bi izveo Oktobarsku revoluciju, jer bi se novac utrošen na ratna dejstva trošio na građane, te bi dinastija Romanov, kojoj je pripadao veliki car Nikolaj, verovatno vladala mnogo duže. Bilo je veliko zadovoljstvo posmatrati prisustvo dva patrijarha, ruskog i srpskog, Kirila i Irineja, kako u prisustvu velikog broja građana, učestvuju u duhovnim i kulturnim manifestacijama. Bliskost dva naroda i dve identične religije, došle su do izražaja, a narod je osetio tu bliskost i nekoliko dana ranije, kada je Rusija odlučila da finansira oslikavanje Hrama Svetog Save.
Nažalost, kao usud, pojavljuju se evropski i belosvetski komentatori, koji obrazlažu da se Srbija previše približila Rusiji, dok pojedini evropejci u Srbiji, verovatno da bi se dodvorili EU, ponavljaju ove izjave poput papagaja.
Nije mi jasno zbog čega je problem u približavanju Rusiji? Kada su nam se dogodile one grozne poplave, ruski spasioci su prvi pritekli u pomoć, dok su isti ti belosvetski moćnici tražili da popunjavamo upitnike za pomoć, dok se narod bori sa životom. Kome da se približimo i zbog čega? Zato što pričamo o EU iz koje Velika Britanije želi da izađe? Ili da govorimo o onoj EU, koja nam, kao navodni prijatelj kaže da ćemo postati deo njihovog društva za najmanje nekoliko godina.
Pošto nemam stav o EU, niti je to tema mog teksta, nego ovim uvodom hoću samo da ukažem na činjenicu da mi nikada neće biti jasna ni srpska nesloga, ni srpska sloga. Kao što smo videli iz ovog primera, bitno je da se neko oglasio protiv Rusije, da se odmah jave razni kritičari, kako bi se poltronski uvukli EU, iako to niko od njih nije tražio. Ne vidim razlog zašto ne podržati kulturnu i duhovnu saradnju dva naroda?
Kao i kroz našu istoriju, upravo kao na ovim primerima, isto se događa i na političkoj sceni Srbije. Naime, pre nekoliko dana, predsednik marginalne stranke pod nazivom LDP izjavio je da se rad njihove stranke mora bazirati na saradnji sa premijerom Vučićem. Podsetiću da je ova stranka, tokom svojih nekoliko godina postojanja, uvek nalazila na granici cenzusa, koji je prelazila zahvaljujući politici u kojoj se nisu unapred određivali sa kim će u koaliciju. Na početku prošle izborne kampanje, Čedomir Jovanović je izjavio da će sarađivati sa vladajućom partijom i dogodio se krah, koji je, na zadovoljstvo mnogih, pa i autora ovog teksta, još više marginalizovao ovu političku opciju. Jer, zašto bi onda neko glasao LDP ako je SNS u pravu? Pa ne treba građanima posrednik do velike stranke u obliku male, nego oni mogu i sami direktno da podrže koga žele.
Međutim, po ranijim izjavama predsednika LDP-a, SNS je bila sve osim da je dobra, pa se postavlja pitanje koja je cena ove podrške? Mnogi govore da se LDP dobro prodao, u šta lično ne verujem, jer je ova izjava slabo prihvaćena od SNS-a, koji je verovatno shvatio da LDP želi da se okoristi velikom slavom koju među biračima uživa ova stranka.
Dakle, cena ove srpske sloge postoji. Ovo je tipičan poltronizam, kako bi se stvorio prostor za neku novu, buduću koaliciju, ili bar jedno poslaničko mesto, koje bi obezbedilo novac iz budžeta i funkcionisanje naredne četiri godine.
Da se Jovanović oglasio povodom smanjenja plata, ili da je predložio neku novu ideju, osim “mi smo za promene, ali i nismo, jer smo uz vlast” možda bi neko ozbiljnije obratio pažnju na njega. Ovako, cena srpske sloge i nesloge, oduvek je bila lična korist, a da bi do nje brzo došao, čovek mora da se odrekne sebe, svojih ideala, ideja i postane poltron.
To je danas najplaćeniji posao u Srbiji.
Slaviša Pavlović
