Retko koji narod, ako ijedan osim našeg, tako uspešno i sa tolikim entuzijazmom sebe uspeva da ponizi i savršeno se uklopi u globalizacijske tokove, naročito u onu maticu koja nosi sve pred sobom, a u pitanju je prelazak sa pobedničke na gubitničku stranu istorije, rad na zaboravu i negovanje dželata koji bi, usled našeg neuspešnog samoubistva, mogli da pomognu.
Naime, iza sebe smo ostavili i tzv. „Dan primirja“ obeležen tako što se na taj datum ništa nije organizovalo, osim onih prigodnih polupoduhvata ogrezlih u automatizmu i površnosti. Obeležen je neobeležavanjem. Kao neko ko je potomak stradalnika i junaka iz Prvog svetskog rata, kao da postoji neko ko u Srbiji nije njihov potomak, ne mogu bez ikakve pobune da pristanem na ovaj naziv praznika. Prvo, sa apsekta jezika, ovaj praznik zvuči banalno – ispada da smo išli da ratujemo zbog mira, a ne zbog slobode i povratka u svoju državu. Drugo, ovaj pojam „primirje“ kod nas je u javni diskurs ušao na velika vrata nakon ratova devedesetih godina, jer su svi oni koji su obožavaoci mrtvorođene druge Jugoslavije počeli naveliko da se bave pomiriteljskim aktivizmom pokušavajući da barem donekle ožive ono što je za neke bio san, a za druge košmar. Zašto to najčešće čine oni koji važe za umetnike, zapitao bi se čovek. Odgovor nema veze sa ubeđenjem, ideologijom ili principima, već vrlo jednostavno – sa tržištem. Umetnosti poput filmske, pozorišne, književne, muzičke su usko vezane za jezik, neko bi rekao da su njime ograničene, i ti umetnici, naravno, znaju da mogu mnogo više da naplate, ili lakše steknu ime koje će kasnije unovčiti, tako što će stvarati za 25 umesto za 7 miliona ljudi. I jednostavno, njihova želja za mirenjem je želja za kapitalom. Tako da, kada brane jezike nastale preimenovanjem srpskog, nacije i kulture „pozajmljene“ od nas, tačnije, nastale negacijom svega srpskog, oni brane pravo na veću zaradu. Treće, ironično je to što mi kao pobednici, a ujedno i najveći stradalnici, želimo pomirenje sa svojim dželatima. Nudimo se da peremo krvave ruke svojih ubica. Zašto? Zato što želimo da idemo za onima koji su i krivi za te ratove iz razloga što oni danas važe za oličenja demokratije i bastione ljudskih prava. A u stvari, svi ti nekadašnji gubitnici i zločinci se najviše zalažu za ljudska prava i demokratiju uvozeći ih na dvokolicama globalizma, jer im je cilj revizija istorije kako bi drugima dokazali da su pobednici i tako od sramote došli do ponosa.
Naravno, ti „pobednici“ sve vreme pomažu naše samoubistvo, jer što je manje uspomena na njihov poraz, to će navodna pobeda, a sa njom i revizionizam biti uspešniji.
Mi smo progutali njihov mamac čijim uzimanjem smo pristali na denacionalizaciju, poništavanje istorije i uklanjanje svih stubova našeg identiteta koje bi oni posle ukrali da drže njihove temelje ili temelje jedva skovanih šupa njihovih filijala čije smo stanovnike nazivali braćom.
„Dan primirja“ je trošna fraza, skoro pa kartica za bankomat pojedinca, a ujedno i karta nacije za voz koji srlja u provaliju. Stoga, nazovimo praznik onako kako zaslužuje i on i svi stradalnici – „Dan pobede“.
Ono sa čim smo se, poneseni trendom o dobrosusedskim odnosima, pomirili, a nismo smeli, jeste zaborav ljudi čije delo nas je definisalo. Navešću one čije okrugle godišnjice smo propustili da obeležimo ove godine:
Miodrag Bulatović, Milovan Vidaković, Stanislav Vinaver, Dobrica Erić, Laza Kostić, Petar Kočić, Laza Lazarević, Branko Miljković, Dositej Obradović, Zaharije Orfelin, Petar II Petrović Njegoš, Aleksandar Popović, Jovan Sterija Popović, Milan Rakić, Stevan Sremac, Borisav Stanković, Duško Trifunović i Dobrica Ćosić.
Ukoliko se mirimo sa dželatima i progoniteljima, ali ujedno i sa zaboravom pojedinih ljudi čije nas delo od onih sa kojima se mirimo razlikuje i iznad kojih nas uzdiže, pomirimo se onda i sa svojom sramotom i nestankom.
autor:Milan Ružić
,,Mi smo progutali njihov mamac čijim uzimanjem smo pristali na denacionalizaciju,,???? Na to su pristali drugosrbijanci i autoshovinisti……. i za takvo ,, svoje misljenje,, dobro naplatili i dalje koriste benefite.