Poniženost ili kako nekoga ubiti u pojam

„Osećanje poniženja je dokaz da nismo postali robovi“

Priča vam je poznata. Prošle nedelje su se najpre zapalile socijalne mreže, a onda i mediji: Nataša Pejin je na svom FB profilu objavila slike praznih zidova galerije Kulturnog centra Srbije u Parizu sa koje su skinute slike Biljane Vilimon o NATO bombardovanju 1999. godine.

Ona je prenela reči upravnika ovog centra Radoslava (Raleta) Petrovića koji je postupak obrazložio pozivanjem na naredbu koja je stigla iz naše ambasade u Parizu. Razlog za čišćenje slika Biljane Vilimon i dokumentarnog materijala o bombardovanju bio je naravno, ,,humanistički”: neko u amabasadi se zabrinuo za psihološko stanje učesnika konferencije koja se održala tog dana u prostorijama Kulturnog centra, budući da je među učesnicima bilo i pripadnika NATO vojnih snaga. Zato su pored slika i dokumentarnog materijala sklonjeni i katalozi izložbe. Kulturni centar je dakle kompletno razminiran.

Dalji razvoj događaja: Nataša Pejin je kazala da su slike vraćene nazad kada su uvaženi gosti otišli, dok je u izjavi Sputnjiku, Radoslav Petrović izjavio da nije bilo sklanjanja slika (hladnokrvno i pored postojanja fotografija zidova na kojima se vidi da postoje neke, nazovimo ih, kuke, ali ne i nešto što visi na tim kukama). Usput je dodao da je izložba ,,vrlo zanimljiva i uzbudljiva”. Lično mislim da je gospodin Petrović pomalo skroman: malo je reći da je izložba zanimljiva i uzbudljiva; ona je prosto magična, jer kako drugačije nego magijom objasniti da je nešto čas vidljivo, a čas nevidljivo, da u jednom trenutku postoji, a onda odjednom nestane. Naravno, ljudi na društvenim mrežama i na sajtovima medija koji su preneli ovu vest bili su, blago rečeno, užasnuti. I poniženi.

Ta poniženost je glavni junak ovog teksta. Jedan od zadataka države, svake države koja želi da traje jeste da stvori osećanje ponosa kod svojih državljana. Primera radi, države koje svoje natalitetske minuse popunjavaju imigracijom taj ,,ponos” izgrađuju preko boljih primanja svojih novopridošlih stanovnika. Neko ko, primera radi, emigrira iz Srbije u Australiju, Kanadu ili Nemačku može da se uvek oseća ,,ponosnim” što zarađuje više nego u Srbiji. Jedan deo naše ekonomske emigracije drugačije i ne može da zamisli ,,ponos”, pa tako dolazimo do čudnog oblika negativne nostalgije: za te otišle ljude Srbija je i dalje neophodna, ne zato što je vole ili žele da se vrate u nju, već da bi se sa njom uvek iznova sameravali glasno ili u mislima svejedno jer samo tada, nasuprot njoj, a ne zbog nje mogu da osete neki ponos.

Ali vratimo se sada kući: jedan od temeljnih zadataka države jeste da obezbedi kulturno, otmeno, civilizovano osećanje ponosa svojim građanima. To osećanje ponosa obuhvata koliko nacionalni patriotizam toliko i državni patriotizam. Bogate zemlje to osećanje ponosa kupuju novcem. Siromašnije zemlje moraju da ga stvore. Ali i jednima i drugima je to osećanje potrebno, jer bez njega ne mogu da postoje.

Od kada je, nakon neuspešnog jugoslovenskog projekta, Srbija postala suverena država (makar na papiru) njene političke elite nisu uspele da izgrade takvo osećanje ponosa. Trenirani smo da mislimo da je ponos nešto suvišno, nepotrebno, da se bez njega može. Što je tačno. Bez ponosa se može učiniti mnogo toga na širokoj skali aktivnosti od nestati pa sve do iščeznuti. Sve ostalo: malo teže….

Posledica nemogućnosti/nesposobnosti/nezainteresovanosti naših političkih elita da iznova revitalizuju osećanje ponosa nakon katastrofe devedesetih godina jesu upravo poniženja kojima su izloženi građani Srbije bilo da su Srbi ili Srpkinje bilo da su pripadnici nacionalnih manjina. Ta poniženja nisu slučajna. Poniženje je oruđe koje služi da se poniženi ,,ubije u pojam”. Ta formulacija, ubiti u pojam, znači nekoga izložiti seriji poniženja od kojih ne može da se brani. Ukoliko je slabijeg materijala poniženi uskoro pokušava da pronađe način da se od poniževnja skloni. Ako je meta poniženja njegov nacionalni identitet, kao što se to dogodilo u slučaju magične Raletove izložbe u Parizu, poniženi će se distancirati od svog nacionalnog identiteta.

Recimo, predstavljaće sa kao ,,građanin sveta”, ,,Evropljanin”, ,,kosmopolita”, svejedno (svejedno je to i osiromašenom uranijumu). Tako odjednom, kao u nekoj magiji, parisko sklanjane slika o NATO bombardovanju tamo neke Srbije više čoveka ne dodiruje ni malo; nema on sa tim nikakve veze, ,,svi su oni isti”, ,,život čine male stvari” i slične gluposti.

Tog čoveka ništa više ne može da ponizi. I problem je rešen. Nažalost, samo na prvi pogled. Naime, šta zaista znači to da čoveka ništa više ne može da ponizi?

Evo šta znači: poniženje je zapravo intenzivno osećanje da nam je neko učinio nepravde i da za to nije kažnjen. Poniženje je, dakle, reakcija na nepravdu. Ako ne možemo da osetimo poniženje onda više ne možemo da osetimo ni nepravdu. Tada smo izgubili osećanje za razlikovanje pravde i nepravde. Čovek koji više ne može da oseti poniženje priznaje na taj način da nijedna nepravda koja mu se učini nije nepravda već legitiman, dakle, opravdan pa i pravedan čin. Primera radi, čovek ode negde na more, tamo mu polome vilicu, a on se sledeće godine vrati na isto mesto da bi dokazao da nije ponižen. Šta je u tom slučaju slomljena vilica? Pa ništa. A šta bi bilo da su mu, umesto vilice, slomili kičmu i bacili ga u jamu? Pa isto tako ništa.

E, to znači izgubiti moć da se osećamo poniženim. Bez osećanja poniženosti, bez intenzivnog osećanja poniženosti ma koliko ono bilo bolno, mi prestajemo da budemo sužnji i postajemo perfektni robovi. Sužanj, to je čovek koji nije slobodan ali koji u sebi čuva ideju slobode. Rob je, međutim, onaj koji je porobljen i u svesti, onaj koji više ne može da oseti poniženje. Rob je onaj koji je ubijen u pojam. Ja to nisam. Niste ni vi koji čitate ovaj tekst u novinama ili preko ekrana monitora. I nemojte to nikada da postanete, molim vas.

Izvor: Pečat/Novi Polis