Odluka Vođe o o otkazivanju, odnosno odlaganju („kako god to ko shvatio)“ Evroprajda ili prajda ponosa kako ga pripadnici LGBT populacije rađe nazivaju, unela je mnogo nervoze u tim krugovima – ne samo kod nas već i u svetu, jer bože moj, u pitanju je prajd godine, a mi tako. Ređaju se zvaničnici, svetski i naši, ne slažu se sa tom odlukom, kažu da je pogrešna, neki da je čak i protivustavna, a najdalje je otišla predsednica Evropskih organizatora Prajda, Kristine Garina, “koja je pozvala premijerku Srbije Anu Brnabić da ispoštuje obećanje da će podržati događaj”, pa čak i ustvrdila da „Predsednik Vučić ne može da otkaže tuđi događaj“ („Danas“ 27.08.2022).
Možda bi gospođa Kristina Garina, bila i u pravu, ako bi se sudilo po evropskim standardima, jer to pitanje – kako prihvatanje tog događaja, tako i njegovo otkazivanje, i nije u nadležnosti predsednika države već predsednika vlade, ali kod nas to ne važi – zna se ko kosi, a ko vodu nosi. Ono je nama više interesantno zbog onog da je premijerka Ana Brnabić, obećala „da će podržati događaj“ – svakako da to nije učinila bez saglasnosti „šefa“, a uzgred otkrivamo da smo za taj događaj konkurisali – i dobili ga, još pre tri godine, pa je pravo pitanje ko je za to doneo odluku i pored osnovane pretpostavke da bi javnost u Srbiji i tada, reagovala isto kao i sada, tako da takva odluka verovatno ne bi ni bila doneta.
Sledom tog narativa osilili su se i ovi naši prajd aktivisti – oni će da izađu na planiranu paradu, jer odluku o otkazivanju može da donese samo MUP iz bezbednosnih razloga po propisanoj proceduri, a ne i Predsednik. Prisetili se toga, a do juče tri godine u tihu radili na tom evro-projektu sa Anom Brnabić, navodno neznajući da ona ne sme ni da p…. bez saglasnosti svog „šefa“. A on sad izigrava malu Jucu – odvratni su mu i ovi pederi što hoće da paradiraju i oni drugi – pederi u duši, koji se tome protive i uznemiravaju ga kod toliko drugih briga koje ima – Kosovo, energetska kriza i mnoge druge stvari u vođenju države, sve je palo na njega. Nikako da se seti da je i on učestvovao u donošenju odluke za učestvovanje na knkursu za održavanje te evropske parade ponosa u Beogradu, pogrešno verujući da je njegova moć jača od moći javnog mnjena, iako se osnovano moglo pretpostaviti da bi reakcija javnog mnjenja i tada, bila ista kao sada.
Bilo kako bilo „Šef“ je doneo razumnu odluku – sada, ali ne i onda, jer pretilo je žestoko uznemiravanje javnog mnjenja – na prethodnom upozoravajućem okupljanju od „4.000“ ljudi (N1), čitaj 40.000, pretio je žestok nagoveštaj zakazan za 28. avgust, pa je bilo logično da se 27. avgusta, on oglasi i objavi to što je objavio. U tom delu, gospođa Garina nije u pravu sa tvrdnjom da „Predsednik Vučić ne može da otkaže tuđi događaj.“ On je i mogao i morao takvu odluku da donese, jer je kao predsednik države dužan da brine o uznemiravanju javnog mnjenja, a to jeste termun ugrađen i u ustavni sistem. To ga naravno ne oslobađa odgovornosti za ono prethodno učinjeno – odluku o prihvatanju tog događaja. Sa tim ne treba mešati eventualnu odgovornost države Srbije – čitaj građana Srbije, za eventualnu naknadu štete Evroprajdu zbog toga što njihov evropski događaj krivicom Srbije nije održan, ali to zavisi od uslova Evroprajda i eventualnih garancuja, ukoliko je nešto s tim u vezi dato. U svakom slučaju, ako do toga i dođe, dok je ove vlasti mi o tome nećemo biti ni obavešteni.
Ali, ne daju se ni evropski prajd aktivisti – oni i pored toga što je Vučić tu feštu otkazao, najavljuju svoj dolazak u Beograd, čak i u većem broju od onoga što se prethodno pretpostavljalo. Dolazak najavljuju i neki evropski parlamentarci, a nedavno upitan – doduše pre Vućićevog otkazivanja, američki ambasador Hil reče da će i on tamo „u nekom svojstvu“ biti prisutan. Kod takvog stanja stvari, vlast menja retoriku – Ana Brnabić objašnjava da ono Vučićevo i nije bilo neko otkazivanje, već više njegova molba – čitaj evroprajda će biti.
I sad se Vučić, a i mi sa njim, našao na pravim mukama. Lako bi on izašao na kraj sa oponentima bilo koje strane, da su u pitanju samo domaći protestanti. Ima on iskustva u tome. Tu su navijači, razna privatna obezbeđenja i ko zna koji još zvanični i nezvanični pomagači. Ali šta će da bude ako se, na primer, oni Partizanovi grobari što viču one skarabdne parole o Predsedniku, okrenu protiv evropejaca. Sumnjam da bi oni tamo u Evropi prihvatili ona po difoltu saopštenja Ane Brnabić da su za sve krivi Đilas i Šolak, tako da stvar nije ni malo jednostavna. Čini se da je u toj situaciji najmudriji savet – Deco ostanite kod kuće, jer ako neko treba da se bije, zna se koja je to strana. A pedere pustite da ponosno vode svoja pederska posla.
A da ih ima svakojakih – ima, pa da se vratim na najavljenohg junaka ove priče – reditelja Stevana Filipovića, koji se kao deklarisani homoseksualac, u nastaloj atmosferi takođe našao pogođen, a ispao je i javno samoizblamiran reakcijom prema svom kolegi – glumcu, Viktoru Saviću, koji se javno oglasio protiv prajda, poručivši mu na tviteru:
„Mnogi glumci danas jednako prosek insta kulture: sebični, razmaženi, situirani, glupi ko ku**c, poražavajuće neobrazovani, a znaju sve o svemu, droga, turboslavlje, „energija“… Čast mi je što uglavnom radim s nekim drugačijim, plemenitijim ljudima, pa ove majmune i ne viđam.”, da bi potom na instagramu tu svoju objavu dodatno pojasnio:
“Izvinjavam se Viktoru Saviću! Pogrešio sam, mislio sam da si samo derište. Ne. Ti si lažov, licemer i činiš štetu i bol živim ljudima, dok voziš „mercedes“, praviš narkomanske žurke i „boriš se za porodične vrednosti“. Za mene i sve moje si izbrisan zauvek sa svih mapa. Pomogao ti tvoj „bog“.”
Reagovanje ovog “ponosnog” reditelja koji radi samo sa plemenitim ljudima je očiti primer da se oni – LGBT, ne bore za svoja navodno ugrožena prava, već za nametanje svoje volje drugima. On, je, relativno mlad za naše prilike i shvatanja, u tim godinama već postao profesor na fakultetu dramskih umetnosti, snima filmove, imaju deklarisanu homoseksualku čak i na mestu premijera – malo li je, koja su im to prava još uskraćena, a ako i jesu – kome je u ovoj zemlji baš sve potaman, neka se za ta prava bore u institucijama sistema, oni će ih u ovakvoj vlasti lakše naći nego mi.
Ovakve objave ne dolikuje jednom pedagogu, profesoru “lepih umetnosti”, koji je tek u svojim četrdesetim godinama otkrio svoju pravu seksualnu prirodu – pre toga se folirao. Pa neka mu tako i ostane, što bi to nama smetalo.
*U mom selu ima jedan opančar.
Što on pravi dobre opanke !
Obuješ ih, popenješ se na soliter
i skočiš sa desetog sprata,
ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!
autor:Dragiša Čolić