Zvuči gotovo neverovatno, ali da li je Srbija konačno na putu da sazna i sistematično prikaže šta sve poseduje od imovine?
Više od 80 godina to nije bio slučaj. Popis državne imovine započet je pre devet godina i u međuvremenu je šest puta prekidan.
Poslednji put to je urađeno 2018. godine, kada je tadašnja premijerka Ana Brnabić rekla da je popis državne imovine odložen do 2020. zato što lokalne samouprave nemaju dovoljno kapaciteta da popišu svoju imovinu.
Dodala je tada i da je to “skandal“ i da “gubimo ogroman novac zbog toga“, ali je podsetila i da je prepis matičnih knjiga u elektronski oblik, koji je mnogo jednostavniji posao, trajao više od sedam godina.
Kako god bilo, poslednji rok za okončavanje popisa bio je jul 2023. godine i, bar prema onome što za “Ekspres“ kažu u Republičkoj direkciji za imovinu Republike Srbije, taj rok je ispoštovan i Srbija konačno ima popis imovine.
“Republička direkcija za imovinu Republike Srbije raspolaže ukupnim podacima o imovini u javnoj svojini zahvaljujući tome što je uspostavila moderan geografski informacioni sistem, koji ima pristup ažurnim podacima Katastara nepokretnosti u svakom trenutku i čiji je cilj da omogući da svi relevantni podaci o nepokretnostima budu na jednom mestu, da se identifikuju, mapiraju i budu dostupni. Implementacija ovog informacionog sistema je omogućila da Direkcija još efikasnije i transparentnije upravlja imovinom Republike Srbije“, navodi se u pisanom odgovoru Direkcije na naše pitanje da li je završen popis državne imovine, s obzirom na to da je rečeno da taj posao treba da bude završen do jula 2023. godine.
Sledeće pitanje je, naravno, čime, prema podacima sa popisa, sve raspolaže država Srbija. A odgovor je sledeći…
“Trenutno Republika Srbija ima u javnoj svojini:
– 457.182 parcele, koje ukupno čine 474.639 hektara, od toga građevinskog zemljišta 39.905 hektara, poljoprivrednog zemljišta 275.139 hektara, šumskog 72.045 hektara
– 30.807 objekata
– 4547 posebnih delova objekata (stanova, poslovnih prostora, garaža…).
Navedeni podaci odnose se isključivo na javnu svojinu i njima nisu obuhvaćeni podaci o državnoj svojini, koje u Katastru nepokretnosti ima znatno više. Sa Republičkim geodetskim zavodom intenzivno radimo na upisima kojim se državna svojina menja u javnu svojinu, u skladu sa Zakonom o javnoj svojini.“
Naravno, svi ovi podaci su podložni i promenama jer nešto može da se kupi, nešto da se dobije, a nešto, možda, i da se proda.
A javnu svojinu, prema zakonu, čine: pravo svojine Republike Srbije – državna svojina, pravo svojine autonomne pokrajine – pokrajinska svojina i pravo svojine jedinice lokalne samouprave – opštinska, odnosno gradska svojina.
“U javnoj svojini su prirodna bogatstva, dobra od opšteg interesa i dobra u opštoj upotrebi, za koja je zakonom utvrđeno da su u javnoj svojini, stvari koje koriste organi i organizacije Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave, ustanove, javne agencije i druge organizacije čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave i druge stvari koje su, u skladu sa zakonom, u javnoj svojini“, navodi se u članu 3. zakona.
Prevedeno na običan jezik, to su, pored ostalog, putevi, mostovi, pruge, šume, reke, građevinsko zemljište, rudnici, zgrade, bolnice, novac, hartije od vrednosti… sve to je imovina države.
Sledeće pitanje odnosi se na vrednost onoga što je u javnoj svojini Republike Srbije.
Konkretnog odgovora, međutim, tu još nema: “U oblasti procene vrednosti imovine Republike Srbije Direkcija intenzivno sarađuje sa Svetskom bankom i Ministarstvom finansija, s ciljem izrade posebne metodologije kojom će se jasno definisati na koji način će se vršiti procena javne svojine. Planirano je da ovaj projekat bude realizovan do kraja 2026. godine.“
Podaci o imovini Republike Srbije su, inače, sada i javno dostupni, za one koji imaju vremena da pretražuju bazu podataka.
“Podaci o imovini Republike Srbije su javno dostupni. Republička direkcija za imovinu Republike Srbije je početkom 2024. godine pustila u rad GIS portal koji sadrži podatke o svojini Republike Srbije, koju čine zemljište, stanovi, garaže, kao i druge nepokretnosti.
Portal koji se nalazi na sajtu Direkcije (https://gis.rdi.gov.rs/smartPortal/imovinars) namenjen je svim zainteresovanim građanima i celokupnoj javnosti jer se na jednostavan i brz način može dobiti veliki broj različitih podataka o svojini koja se trenutno nalazi u vlasništvu Republike Srbije“, ponosno navode iz Republičke direkcije za imovinu.
Pogled na Hram Svetog Save
Izvor: Shutterstock / AstroStar
Nije tajna ni koliko je nepokretnosti u javnoj svojini dato u zakup i koliko država po osnovu zakupa godišnje prihoduje. Ukupna suma koja se očekuje u 2024. godine je oko 908.574.687,64 dinara, odnosno 7,8 miliona evra. Ukupan broj zakupaca je 409.
“Polazeći od ostvarenih prihoda od zakupa nepokretnosti za prvih šest meseci 2024. godine, procena je da će ukupan prihod po ovom osnovu za 2024. godinu iznositi oko 869.802.704,92 dinara (oko 7,5 miliona evra, prim. nov.) Broj zakupaca nepokretnosti je 392.
Polazeći od ostvarenih prihoda od zakupa zemljišta za prvih šest meseci 2024. godine, procena je da će ukupan prihod po ovom osnovu za 2024. godinu iznositi oko 38.771.982,72 dinara. Broj zakupaca zemljišta je 17.
I, što se transparentnosti tiče, tu smo stigli do kraja. Jer na pitanje ko su najveći zakupci imovine u javnoj svojini, usledio je odgovor: “Direkcija ne može da dostavi podatke o najvećim zakupcima nepokretnosti u javnoj svojini RS, sa podacima o njihovom identitetu, imajući u vidu i odredbe Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, odnosno da te podatke ne može iznositi u javnost bez saglasnosti tih lica.“
Kao da nije reč o nekome ko koristi javnu svojinu, zbog čega bi valjda i javnost imala opravdani interes da zna ko su ti ljudi.
Zbog čega je sve važno da se zna šta je to sve u svojini države? Pa, pored ostalog i zbog toga što nejasan vlasnički status objekata ili zemljišta iste čine mrtvom imovinom kojom niko ne može da raspolaže niti da u nju ulaže.
Hrvatski slučaj
Hrvatska je prvi put objavila popis vlastite imovine pre tačno deset godina – od stanova, vila i šuma do poslovnih prostora i deonica u trgovačkim društvima.
U registru je tada bilo upisano gotovo 400.000 jedinica sa svim podacima – od šuma do vila.
Hrvatska je tada u vlasništvu imala više od 8000 poslovnih prostora, gotovo 28.000 stanova i 24 vile. Kada se dodaju građevinska i poljoprivredna zemljišta i šume, dolazilo se do 380.000 jedinica. Tu je i 450 deonica i 240 učešća u trgovačkim društvima.
Prema proceni Instituta za javne finansije, hrvatska državna imovina tada je vredela 31 milijardu evra, što ju je svrstavalo među najbogatije zemlje Evrope.
Dok se ne zna ko šta poseduje, nijedan završni račun javnih preduzeća, na primer, ne može da bude tačan. Neretko država je i kroz restituciju otkrivala sopstveno vlasništvo.
“Na Kopaoniku je desetak porodica u opštini Brus u dva postupka pred Agencijom za restituciju potraživalo nepuna tri hektara. Agencija je vratila to zemljište uz sve opstrukcije korisnika. Međutim, kroz taj postupak je pronađeno još 500 hektara državnog građevinskog zemljišta koje zaista ima enormnu vrednost“, rekao je pre godinu dana za Radio-televiziju Srbije Mile Antić iz Mreže za restituciju.
U žiži javnosti su, naravno, uvek objekti, obično vrlo luksuzni, koji su u vlasništvu države, odnosno javna su svojina, a daju se na korišćenje određenim ljudima, najčešće državnim funkcionerima, jer se uvek postavlja pitanje – da li je njihova namera da ih u jednom trenutku i otkupe.
Takvih je slučajeva ranije bilo dosta. A jedan od najpoznatijih je primer nekadašnjeg srpskog i jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića koji je za bagatelu kupio čak dve vile.
Prvo je kupio vilu u Tolstojevoj 33 od 325 metara kvadratnih. Imanje na kojem je sagrađena vila pripadalo je pre Drugog svetskog rata Geci Konu, čuvenom izdavaču. On je taj plac kupio za sestre. Porodica je streljana 1941, a zemlja je nakon rata oduzeta i nacionalizovana.
To što su postojali naslednici i što su imali pravo na povraćaj oduzete imovine za Miloševića nije bio problem.
On je u julu 1991. godine podneo zahtev Skupštini Beograda za otkup kuće. Kako su pisali mediji, vila je plaćena nešto više od tadašnjih sedam miliona dinara uz rok otplate od 38,5 godina.
Zbog inflacije koja je usledila procenjena vrednost vile pala je na svega 2000 tadašnjih maraka. Toliko je Milošević platio otkup i postao vlasnik vile na ekskluzivnoj lokaciji na Dedinju.
Ni to mu, međutim, nije bilo dovoljno.
Osam godina kasnije, samo devet dana pre početka NATO bombardovanja, Milošević je podneo zahtev Komisiji za stambena pitanja Vlade Srbije da mu se u Užičkoj 34 dodeli vila od 94,12 metara kvadratnih.
“Molim da Vlada Srbije razmotri mogućnost da mi ustupi ili proda pomoćnu zgradu nekadašnje kineske rezidencije u Užičkoj 34, koja je već nekoliko godina van upotrebe, a nalazi se u mom neposrednom komšiluku. To bi mi omogućilo ne samo da kupim tu kuću koja mi je potrebna, već i da znatno uvećam dvorište, što mi je još važnije“, naveo je, kako je pisala “Slobodna Evropa“, Slobodan Milošević u pismu koje je uputio nadležnim organima.
Ugovor o otkupu vile Milošević je potpisao dva dana pre bombardovanja. Vilu i plac u elitnom naselju Dedinje Milošević je kupio za tadašnjih 9000 nemačkih maraka.
Država Srbija je posle petooktobarskih promena tužila Miloševića, navodeći da je vilu stekao na nezakonit način jer je već imao zaključen ugovor o otkupu vile u Tolstojevoj 33. Takođe, utvrđeno je da je on u to vreme bio funkcioner SRJ, a ne Srbije, i da zato nije spadao u krug lica koja su imala pravo na otkup. Porodica Milošević je na kraju ostala bez ove imovine koja je vraćena državi Srbiji.
