Poplave i televizije

0
493

rts-dnevnikTragični događaji koji su zadesili Srbiju tokom protekle sedmice izvršili su tektonske promene u televizijskom programu. Svi kanali su se manje ili više okrenuli izveštavanju sa lica mesta, obaveštavanju građana o evakuaciji, potrebama unesrećenih i prenošenju saopštenja javnih službi. Istovremeno, gledaoci tih medija pokazali su solidarnost i požrtvovano se uključili u napore da se pomogne unesrećenima. Odjednom su mediji pokazali drugo lice i neka od glavnih uporišta neukusa postala su vrlo korisni javni servis, kudikamo korisniji od samog Javnog servisa, koji je tromo reagovao na dešavanja na terenu.

Kada povod ove programske promene ne bi bio tragičan, reklo bi se da je barem u medijskom smislu ovo bio period preporoda našeg javnog prostora. Međutim, kada pogledamo uzorno ponašanje građana, koji su godinama manje-više neprekidno trovani raznim pogubnim sadržajima sa ovih televizija, sasvim je sigurno da ti ljudi zaslužuju kvalitetniji program koji će ih oplemeniti.

RĐAV TRŽIŠNI ARGUMENT

Isto tako, ne treba potceniti ni blagotvoran uticaj medija na reakciju građana. Oni su imali ne samo informativnu i propagandnu funkciju već su uspeli da privuku pažnju gledalaca nudeći im mogućnost da iz sata u sat prate razvoj situacije i da se još jače „vežu“ za dramatične događaje. Neki cinik bi rekao da je gledaocima senzibiliranim na rijaliti program ova katastrofa bila možda i najuzbudljiviji rijaliti do sada, ali, ako je tako, onda kroz tu prizmu najbolje možemo sagledati razornu moć sadržaja koji se emituju u redovnim okolnostima.

Jedan od glavnih argumenata za opšte srozavanje nivoa naše televizije jeste poređenje sa Zapadom. I tamo su rado gledane rijaliti emisije i čitani tabloidi, pa stoga zašto ne bi tako bilo i u Srbiji?

Da Vas podsetimo:  Budžet za nauku se za četiri godine povećao za 36 odsto

I zbilja, ovaj tržišni argument bi imao smisla pod uslovom da Srbija jeste tržište koje je u svakom smislu sinhrono sa Zapadom. Međutim, Srbija iz raznih razloga ima sporiji korak.

Za početak, Srbija kasni, i samim tim, pored raznih vidova zaostalosti, ima i prednost – može da proceni koliko su razne novotarije zbilja korisne. Možda su na Zapadu, producenti Velikog brata zaista bili pioniri, pokušali nekakav eksperiment i uspeli, ali kod nas su došli znajući da to mora biti hit. Ali znale su se i kontraindikacije ove emisije, koja nije čak ni opijum za narod, već nešto mnogo gore. Naime, Marks je smatrao da opijum ima i narkotičke i okrepljujuće aspekte, a ovde je jasno da nema lekovitosti.

Zašto smo to zlo uvezli u naš medijski prostor? Pre svega da bi pojedine televizije za što manje novca postigle što veću gledanost. Ali isto tako uvezli smo i zbog toga što se u sklopu raznih globalizacijskih procesa izgubio odnos prema specifičnostima lokalnog tržišta i strategije borbe za gledanost su počele da se osmišljavaju izvan Srbije.

To nije nikakva teorija zavere, već praktična stvar – prelaskom vlasništva nad medijima u strane ruke sasvim je logično da se uspešne prakse iz drugih država prenose i kod nas. Ipak, to ne znači da nešto što je nekome lakše mi obavezno moramo i da nekritički prihvatimo.

MOŽE LI SE VRATITI PRAVA TELEVIZIJA

Postoji niz argumenata koji govore u prilog toga da rijaliti emisije nisu nužne da bi se postizala velika gledanost, među kojima je ključni već dosta puta ponovljeni argument da pojedini programi ne šire gledalačku publiku već da se gledaoci prelivaju iz jednog sadržaja u drugi. Nije previše verovatno da isti ljudi imaju toliku širinu vidika da sa punom posvećenošću gledaju i Dnevnik i Farmu, i Prvi glas Srbije i Velikog brata, i srpsku i tursku seriju, što znači da bi im se vrlo lako mogla ukinuti Farma a da ne dođe do opšteg pada gledanosti televizije.

Da Vas podsetimo:  Mladi pesimistični o budućnosti srpskog društva

To nas dovodi do idealne situacije, a to je da se na scenu vrati umeće pravljenja televizije. Dosta je bilo velikih magova televizije koji se hvale gledanošću, a da ona mnogo više zavisi od protuva koje se svađaju na ekranu nego od autora. Još uvek ne treba odustati od toga da se u prajm-tajmu RTS i B92 takmiče tako što će jedni imati ekranizaciju Crnjanskog a drugi igranu seriju o ubistvu Ćuruvije.

Ukoliko su političari u stanju da izvrše toliki pritisak na medije da bi ovi radili u njihovu korist, zašto ne bi izvršili neki pritisak da ovi počnu barem malo da rade i u korist naroda?

Neko će na sve ovo reći da se iza ove priče krije ponovni uvod u doba cenzure i državno-kontrolisanih medija. I da sada imamo tržište koje je preduslov za postojanje demokratije. To međutim nije više validna pretpostavka. Prvo, Kina pokazuje da razvoj tržišta ne podrazumeva zapadnu demokratiju. Drugo, kod nas zapravo ne postoji tržište.

Tržište bi, naime, podrazumevalo da mediji budu u vlasništvu ljudi besprekornih biografija, da su nastali bez političkih koncesija, da imaju u potpunosti legalno poslovanje i da svoje zaposlene redovno i adekvatno plaćaju za rad.

Kada mi neko pokaže takav medij, lično ću otići u bilo kakav rijaliti program koji žele da snimaju. Ali, dok se takav medij ne pojavi, nema razloga da političari deo svog uticaja ne iskoriste kako bi malo duhovno obnovili ovaj narod, koji je suočen sa katastrofom pokazao da ima još puno snage, hrabrosti i potencijala, i da nije zaslužio da završi ekremizovan.

Dimitrije Vojnov

(Stari kadar)

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime