Direktor Muzeja žrtava genocida Dejan Ristić smatra da je poražavajuće i tragično neznanje Srba o genocidu kog su preživeli u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, a da je i tragično i opasno što se prema stratištima iz Drugog svetskog rata odnosimo kao prema „turskom groblju“.
Srbi kao nacija i danas su nedovoljno osvešćeni o svojoj najvećoj traumi i tragediji – genocidu u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, kaže direktor Muzeja žrtava genocida Dejan Ristić.
Poražavajuće i tragično: Nijedan doktorat o Jasenovcu od 1945.
Time je naš narod stavljen u rang retkih naroda koji su doživeli i preživeli genocid i koji imaju obavezu da svedoče na jedan plemenit i dostojanstven način čitavom svetu šta je to genocid, šta on podrazumeva, koje su njegove posledice i zbog čega nikada i nikome ne sme da se dogodi, dodaje Ristić.
„U našoj javnosti se stiče utisak, zbog toga što se dosta govori, posebno u medijima, da se o tome dosta istražuje. Međutim, ukoliko začeprkate malo, doći ćete do poražavajućih i tragičnih saznanja. Od 1945. godine ni na jednom univerzitetu u Republici Srbiji do danas, nije odbranjen nijedan doktorat o Jasenovcu. Postavlja se pitanje šta mi o Jasenovcu znamo“.
Za razliku od naše, druge naučne zajednica, poput hrvatske, itekako se bave događajima na teritoriji Jugoslavije u Drugom svetskom ratu, naravno, svaka iz svog ugla i za svoje interese i svoje ciljeve.
U doba socijalističke Jugoslavije, naše sećanje na stradanje u Drugom svetskom ratu bilo je duboko ideologizovano, ta tema nije bila tabu tema iako se danas svašta priča u javnosti, ali je postojao tabu pristup, što je bitna razlika, smatra Ristić.
Prema njegovim rečima, od 1945 do 2000. godine objavljeno je više od 1.800 naslova o Jasenovcu, ali od tog broja samo ih je desetak zaista naučno utemeljenih, dok je ostatak duboko ideologizovan.
Ustaštvo kao hrvatska ideologija
Osim toga, sve naše žrtve su nazivane žrtvama fašizma a njihovi dželati fašistima, što je duboko ideologizovano jer „žrtve nisu bili antifašisti već pravoslavni Srbi dok su dželati bili hrvatske ustaše“.
Ustaštvo, prema Ristiću nije ni fašizam ni nacizam već autohtona hrvatska ideologija i zato kad NDH nazivamo fašističkom ili nacističkom, „aplaudira nam pola Zagreba“, jer pokazujemo temeljno neznanje i amnestiramo Hrvate od odgovornosti.
Tragično i opasno: Tretiramo stratišta kao „turska groblja“
„Mi terminološki mnoge stvari brkamo, malo toga znamo, naš odnos prema stratištima i gubilištima iz Drugog svetskog rata i u Srbiji i van Srbije je tragičan. Mi vozimo auto-trke, organizujemo piknike, dečje rođendane, sportska dešavanja na stratištima širom Srbije i regiona. Za većinu nas ona su turska groblja, znači okrećemo glavu od njih i apsolutno nas ne zanimaju. Drugim rečima, mi smo se toliko udaljili od znanja o Drugom svetskom ratu da je to bolno, tragično i beskrajno opasno“.
On navodi i da je na odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta Drugi svetski rat izborni modul, što znači da studenti mogu birati da li će izučavati ili ne Drugi svetski rat i dodaje da kad bi neko na nekom izraelskom univerzitetu rekao da je holokaust izborni modul, bio bi momentalno poslat na psihijatrijsko posmatranje.
Dokazi o genocidu u NDH – u sedam sobica
Uspeli smo da se kao naučna zajednica decenijama ne bavimo tom temom suštinski, sistematično, a tim se bavi isključivo Muzej žrtava genocida koji je ustanova kulture, a ne naučni institut ni visokoškolska ustanova.
„Doveli smo sami sebe u situaciju da se fenomenom stradanja Srba u Drugom svetskom ratu bave stranci, dobronamerni i manje dobronamerni, najčešće manje dobronamerni, a ne mi. Sve se svelo na jednu ustanovu kulture koja se zove Muzej žrtava genocida i postoji 30 godina, a svih ovih 30 godina smeštena je u sedam sobica u jednom zdanju u centru grada. Tek sada postoji spremnost da se Muzeju žrtava genocida obezbedi prostor“.
Muzej žrtava genocida baštini više od 200.000 artefakata kojima niko ne raspolaže. Ti artefakti nisu samo muzejski eksponati, to su primarni dokazi o zločinu genocida počinjenog nad srpskim narodom na celoj teritoriji NDH, i „svakome iole inteligentnom jasno je da je Muzej žrtava genocida primarna ustanova kulture od naučnog značaja u srpskom narodu.“
Tema je identitetski važna jer su Srbi narod koji je preživeo genocid u 20. veku, a taj genocid se masovno negira van našeg etničkog prostora dok se nama inputira jedan drugi zločin kao „genocid“.
„Tako dolazimo u situaciju da narod koji je preživeo genocid, nije preživeo genocid, da smo mi to izmislili, a da smo narod koji u poslednjih nekoliko decenija vrši genocide nad svojim susedima. To je antičinjenični i antiistorijski konstrukt protiv kog se ne možemo boriti tako što ćemo reći da to nije tačno, već iza te rečenice moramo da dokažemo zašto to nije tačno“, zaključio je Ristić.
