Godine 1999. država me je pozvala u rat protiv NATO zlikovaca. Na pozivu je pisalo da je to moja dužnost prema državi. Odazvao sam se, jer se morala braniti napadnuta država. Mogao sam i da napustim Srbiju, kako su to neki političari uradili. Političari koji su kasnije došli na vlast.
Decenijama sam bio opozicija tom despotskom režimu. Rat protiv NATO je bila ludost. Bilo je boljih i mudrijih rešenja. O tome sam javno govorio i pisao. Ali, kada je rat izbio, nisam više imao izbora.
Ustao sam u odbranu moje države. Milošević me više nije zanimao. Moj stav je bio – Milošević nije važan. Morali smo Srbiju da odbranimo. Posle tog rata srušićemo bahatog Despota. Tako se i dogodilo.
Iz rata sam izašao sa dva registrovana pištolja. Imao sam dozvolu za oružje. Na oružje sam bio obavezan da plaćam porez. Koji se godišnje značajno uvećavao. Plaćao sam redovno porez do 2012, kada sam upao u finansijske probleme. Nisam mogao godinama da naplatim svoja potraživanja. Troškovi života su se uvećavali. Moj posao, uprkos ogromnom radu, nije krenuo. Prvi put nisam mogao da izmirim svoje obaveze prema državi. Kasnio sam sa isplatama.
U decembru 2014. dolazi mi rešenje Poreske uprave. U rešenju stoji da nisam platio 2001, 2004 i 2008 godinu. Obračunali su kamatu na neplaćene iznose. Nekoliko puta se uvećava moja obaveza.
Pišem odmah u decembru 2014. Žalbu i tražim da se preispitaju moje obaveze. Pozivam se na zakone. Osporavam način obračuna. Ipak sam finansijski stručnjak i bankar. Matematika i brojevi su moj posao. Tražim i otpis dugova zbog zastarelosti. Šaljem Žalbu preporučenom poštom.
Odgovor dobijam nakon deset meseci. Stiže nova opomena da platim dug. Ista cifra! Kao da ništa nisam pisao. Kao da moja Žalba ne postoji.
Zaprepašćen sam takvim odnosom. Kosultujem se sa prijateljima koji rade u Poreskoj upravi. Druga filijala. Mojim kolegama sa fakulteta. Kažu mi da ponovo tražim zastarelost obaveza za koje nisam ni znao. Odlazim u moju poresku filijalu. Lepo me primaju. Razgovaramo. Stručno im objašnjavam da nisam znao za dug. Kažu mi da podnesem zahtev za zastarelost. Uplata 780 dinara. Podnosim zahtev i uplaćujem.
Posle nekoliko dana me zovu iz Poreske uprave. Gotova je odluka,. Odlazim sutradan ujutru. Stariji gospodin mi saopštava da je odbijena zastarelost. Uljudno i kulturno. Zaprepašćen sam. Ne mogu da verujem. Pokazuje mi na tri gusto kucane strane obrazloženje.
Pregledam birokratizovan tekst pun činovničkih fraza. Ne mogu da čitam. Gadi mi se da čitam.
Koja su moja prava? Slušam o žalbi višim organima i suđenje. Nemam snage za to. Priznajem. Dan i noć radim na svetskom tržištu i pokušavam da nešto stvorim. Ne mogu da se sudim sa svojom državom. Sramota me je. Priznajem poraz. Potpisujem zapisnik. Tražim da mi bar daju mogućnost da otplaćujem dug na rate. Postoji zakon o tome. To odobrava drugi službenik. U drugoj kancelariji. Odlazimo kod njega. On me odmah prepoznaje. Objašnjavam mu u kakvom sam problemu. On me teši da je i on upao u isti problem sa svojim oružjem. Šta da radimo? Vi ste, kaže, poznati, organizujte građane da se pobunimo. Nemam volje! Nemam ni vremena. Moram da se borim za opstanak. Očekuju me poslovi u svetu koji mi mogu rešiti finansijske probleme. Rat sa mojom državom bi me iscrpeo.
Potpuno me razume. Napišite zahtev i uplatite taksu. Koliko? Opet – 780 dinara. Pišem. Uplaćujem.
Pitanja koje imam da postavim ostavljam za sebe. I moje ideje o promeni poreza i racionalizaciji poreske uprave.
Ako pretpostavimo da zaista nisam platio tu 2001, što je potpuno nemoguće, ali nemam sačuvanu uplatu, negde sam je izgubio, zašto je Poreska uprava čekala decembar 2014 da mi to saopšti? Punih 13 godina? Zašto to nisu uradili 2002 ili 2003?
Isto pitanje je za 2004 i 2008 godinu? Zašto su toliko dugo čekali?
Kada sam saznao za navodni dug, odmah sam napisao žalbu? Zašto poreska uprava 10 meseci nije odgovorila?
I to je to. Pitanja bez odgovora.
Za moju odanost prema državi, ta država me kažnjava zbog njene neažurnosti i aljkavosti. Nema zastarevanja neažurnosti i aljkavosti.
Šta je problem poreske politike?
Poreska politika nije usaglašena sa krizom u kojoj se nalazimo. Veliki porezi kojima se puni sve prazniji budžet. Pošto privreda nije pokrenuta, građani su opterećeni velikim porezima. Nalog vlasti je – puni budžet! Tako loša politika, koja ne zna da pokrene privredu i koja državu vodi u bankrot, primorava poreske organe da budu janičari prema svome narodu.
Umesto da se smanjuju porezi i oslobađa privreda i građani tereta, pogrešnom ekonomskom politikom se preduzeća uništavaju i građani guraju u bedu i siromaštvo.
Evo dva primera. Vezano za građane i preduzeća.
Građani plaćaju porez na imovinu. Koji se dramatično uvećao i tako većinu građana doveo u izuzetno tešku situaciju. Porez na imovinu je godišnji. Znači, treba da se plati nakon isteka godinu dana. Bahata vlast, koja se neprekidno zadužuje da bi opstala, donosi odluku da se godišnji porez mora da plaća kvartalno.
Zašto kvartalno? Zašto se ne plaća , recimo, mesečno? Zar budžet nije prazan?
Zašto mesečno? Zašto se porez ne plaća svaki dan? Ujutru čim ustanemo idemo na šalter da platimo državi porez za taj dan. Tako se državna kasa redovnije puni.
Ko ne plati porez kvartalno, obračunava mu se kamata. Za obavezu koju nije dužan da plati, jer je porez godišnji. Kamata se obračunava komfornom metodom. Tako se porez uvećava za one koji kasne ili ne mogu da plate. Država zarađuje na kažnjavanju svojih građana.
Najveća zarada bi bila da se uvede plaćanja poreza dnevno. Nisi platio, kamata. Kamata na kamatu i država puni kasu. Odličan biznis! Država umesto da pokreće privredu i proizvodnju zarađuje reketirajući svoje građane. Sve dok građanima ne pukne film i najure reketašku vlast.
Drugi slučaj je sa porezom na dobit preduzeća. Koji zvanično iznosi 15% godišnje. I vlast se hvali kako je to mali porez. Jeste u odnosu na države EU. Porez se plaća na kraju godine na ostvarenu dobit. Kada vlasnik preduzeća plati porez i kada hoće da uzme svoje pare, onda mora da plati još 15%. Zašto? Zato što podiže svoje pare. Znači, porez nije 15%, nego 30%? Ne, kaže naša država, porez je 15%. Nemoj da dižeš svoje zarađene pare.
Pored toga, sledeće godine preduzeće plaća anticipativni porez. Šta je sada to? Plaća porez unapred. Zar se porez ne plaća na kraju godine kada se vidi kako je preduzeće poslovalo? Plaća. Pa, kakav je to anticipativni porez? Porez za godinu u kojoj će biti naplaćen porez na dobit. Ali, kako da znamo da li će preduzeće ostvariti dobit? Šta ako preduzeće ne ostvari dobit? E, to je problem onda preduzeća.
Ako se pogoršaju uslovi poslovanja i preduzeće ne ostvari dobit, onda je preduzeće nepotrebno plaćalo porez. Plaćalo je nešto što nije ostvarilo. Tako se izvlači novac iz preduzeća. Tako se urušava likvidnost preduzeća.
Hoće li država da vrati taj uplaćeni novac? Umesto odgovora kontrapitanje, zašto država ne vraća 2 milijarde evra povraćaja poreza od PDV-a? Niko to ne sme da pita. Ako pitaš, pošalju ti poresku inspekciju. Svi ćute i trpe. Ne smeju da se kače sa državom. Zar nije onaj seljober tajkun, koji je pobegao iz države, svojevremeno rekao da država može da te savije kao zaklano prase i da te ispeče u rerni? Ko će da se zamera takvoj državi?
Takva poreska politika na duži rok je neodrživa. Račun za naplatu će vrlo brzo doći. Kada državna kasa bude poptuno prazna, ni poreski činovnici neće moći da prime svoje plate. Porez se puni iz privrede koja radi i građana koji primaju plate. Lažima o privrednom rastu od 0,75% nema punjenja državnog budžeta. Izlaz iz krize je smanjivanje, umesto povećavanja poreza. Mali porezi i mala, efikasna poreska uprava. Poreska politika u funkciji privrede i građana. Male poreze svi plaćaju.
Branko Dragaš
dragas.biz
