U kakvim vremenima živimo, jasno je svima, pa, čak i onima koji su uporni u tvrdnjama da nije onako kako jeste. A, vremena su za „ne daj Bože nikome“. Pa šta da mislimo o stanju u našoj zemlji, gde se pred najveći stadion parkira tenk, gde sportisti remi proslavljaju vozeći se ulicama prestonice u borbenom oklopnom vozilu, gde predsednik izjavi da je dva sata pred utakmicu zvao strelca odlučujućeg gola, jer je „predosetio da će on dati gol“!!! Ne, nije smešno, samo je mnogo tužno.
I šta onda da očekuje običan narod, narod koji bi trebao da normalno radi i da normalno živi. Narod koji trpi pritiske sa svih strana, počev od zastrašujućih i kataklizmičnih vremenskih prognoza, preko nekih taksi o kojima se govori po vasceli dan, a normalnim ljudima nije jasno ni šta su, ni ko su, ni gde su, pa sve do vredjanja i ismevanja svakog ko ne misli, ili, bar, ne priča kao oni što misle da su većina.
O pritiscima za učlanjenje u stranku, pa čak i primoravanje na zaposlenje, bespredmetno je pričati, ali treba reći da još uvek ima hrabrih, pametnih i normalnih, koji uspevaju da kažu „No pasaran“. Cena je visoka, ali, valjda „neko to od gore vidi sve“… Ako im kažete da trenutno nisu zimski praznici, nego kraj leta, oni će sačekati svoje mišljenje, pa će vam se prostotom, bezobrazlukom i dripačkom upornošću narugati kako to samo oni umeju.
Zbog tog i takvog stanja, počeo je otac da udara na sina, brat na brata, kum na kuma… Jedni ne umeju da se zaustave, drugi neće, ili ne mogu više da trpe. Sve je redja šala u kafanama, na ulicama se sve češće, skoro uvek, priča u pola glasa, u državnim firmama kolege ne razgovaraju izmedju sebe, iz straha da bi mogli nešto pogrešno da kažu…
Slična polarizacija je vidjena samo početkom 90-ih godina prošlog veka, odnosno, nakon uvođenja višestranačja. Setite se šta nam se dešavalo narednih godina!
