Porošenko je drugi čovek u Ukrajini, glavna vlast je – američki ambasador

0
806

94018

Američki ambasador u Ukrajini Džefri Pajet i Petar Porošenko

ZA vrednovanje prvih sto dana Porošenkove predsedničke kadence treba znati da od samog početka, još u vreme izbora, on nije bio lider nacije.

On čak nije bio ni lider gomile, ostajući stran za onaj isti Evromajdan u koji je toliko uložio. Međutim, mnogo nada povezivano je s njim i to ne samo u narodu nego i u političkim krugovima. Ali, nade se nisu opravdale – i to se može uzeti kao glavni rezultat proteklih sto dana.

Posle revolucije, Ukrajini je bio potreban jak diktator. Samo gvozdena ruka neospornog lidera mogla je da okupi društvo posle takvih potresa i da stabilizuje situaciju u zemlji. Porošenko nije mogao da postane takav lider. Ali, treba istaći da za takvu ulogu on nije ni bio podesan – ni po svom karakteru ni ličnim kapacitetom.

Sto dana je pokazalo da je Porošenko – veoma slab predsednik. Nije reč o njegovim ovlašćenjima u uslovima parlamentarno-predsedničke republike, nego o njegovim ličnim svojstvima kao političara.

Budući da je drugi čovek u državi (posle američkog ambasadora), on nije mogao da učini glavno – da postane lider, iako su okolnosti rata i masovne psihoze tome pogodovale.

Konflikt sa susedom, gubitak teritorija i vojna dejstva – najbolji su uslovi za nastajanje diktatorskog režima. Ali, kao i ranije u Porošenku svi vide kompromisnu prelaznu ličnost.

Čini se da i on sam počinje da sebe tako vidi. A mesto šefa države bilo je njegov davni cilj.

On je bio jedan od malobrojnih ukrajinskih „oligarha“ koji je interesima biznisa potpuno orijentisan na istok, uglavnom na rusko tržište. Samo su ga političke ambicije primoravale da žrtvuje svoje poslovne interese.

Da Vas podsetimo:  EPIGRAMI-KULTURA

U naše vreme u Ukrajini čovek sa predsedničkim ili premijerskim ambicijama – koji bi demonstrirao prorusku orijentaciju – zaista ne bi mogao da stvara uspešnu političku karijeru jer legalizovanje tih dužnosti prolazi kroz Vašington, a ne kroz Moskvu. Ipak, uslovi njegovog dolaska na vlast pokazali su se suviše grubim.

Ako se pogledaju objektivni pokazatelji razvoja ekonomije i socijalne sfere, mora se priznati da je Porošenko – najgori predsednik u čitavoj istoriji Ukrajine i to sa velikom razlikom u odnosu na ostale. Moguće je ne složiti se sa ovim, jer njega treba meriti drugom merom pošto su i okolnosti njegove kadence takođe posebne. Međutim, on lično, bio je jedan od onih koji su te okolnosti stvorili tokom histerije „Evromajdana“ i snosi punu odgovornost za njegove posledice.

Porošenko nije ispunio nijedno od svojih obećanja sem potpisivanja Sporazuma sa EU. Možda i to što je rasterao Vrhovnu Radu i to sa očiglednim kašnjenjem, što ga sada može veoma skupo koštati.

On se nije snašao ni u jednom zadatku koji mu je postavljen, a najvažniji je bio uređivanje čitavog sistema vlasti u zemlji.

Jedino što Porošenka za sada spasava jeste – katastrofalno raspoloženje stanovništva. Ono je psihički već spremno za dugotrajna teška iskušenja zbog kojih ne optužuje samo predsednika.

To i jeste glavni uspeh prvih sto Porošenkovih dana – on je uspeo da sugeriše narodu da se desila najteža katastrofa i da za nju optuži Rusiju. Pri tom se smatra da katastrofa nije Evromajdan, nego „agresija Rusije“ koja je plod njene zabrinutosti zbog ukrajinskog „prodora ka slobodi“.

Zapravo, sve što se u ovom periodu na neki način može prihvatiti kao uspeh (pri tom, kako u unutrašnjoj, tako i u spoljnoj politici) svodi se na piar. Porošenko je – piar-predsednik koji u prvom redu radi u informativnom prostoru, pa tek posle toga u oblasti upravljanja državom.

Da Vas podsetimo:  AFORIZM-LAŽNA ISTINA

Uz to treba primetiti da svi ti piar-potezi, na koje sada isplivava Porošenkova vlast, imaju isto svojstvo – principijelno su za privremenu upotrebu i u narednim godinama ne mogu da postanu strukture društvene svesti. To potvrđuje potpuno odsustvo strateškog planiranja u timu novog predsednika i njegovo sopstveno poimanje svoje vlasti upravo kao vlasti privremenog miljenika. NJegov glavni zadatak sada je – na vreme i uspešno iščeznuti.

Nesumnjivo, njegov veliki uspeh jeste i – priznanje od strane Rusije. Priznanje u znatnoj meri apsurdno, jer se od malo koga očekivalo i malo čime određivalo. Naprotiv, raspirivanje opšteg neprijateljstva sa Rusijom jeste ono glavno što je Porošenkovo predsednikovanje unelo u život Ukrajine. Međutim, ni uspostavljanje formalnih i neformalnih kontakata sa Kremljom, ni saopštenja o faktičkom stanju rata sa Rusijom nisu mu pomogli da reši osnovni problem sa žarištem ustanka na istoku zemlje.

Porošenko je od samog početka bio lider upravo partije rata.

Tokom predsedničkih izbora i nešto kasnije mnogi politikolozi u Ukrajini i u Rusiji govorili su da je on lider „partije mira“. Ipak, taj zaključak se zasnivao na običnom žongliranju.

Nesumnjivo da su njegovi birači želeli (i žele) mir u svojoj zemlji, a na tome zasnovana miroljubiva politička retorika potpuno je prirodna. Svi žele mir, izuzimajući pojedine okrutne fanatike. Pitanje je samo – kako do tog mira doći. Ako se za postizanje mira kao jedini put vidi pobeda protivnika, onda imamo posla upravo sa partijom rata.

Porošenko nije obećao da će o statusu Donbasa voditi pregovore sa „ruskim teroristima“ – u okvirima njegove upotrebe reči tamo naprosto nije imalo sa kim da se vode pregovori, budući da je apsurd razmatrati budućnost regiona sa plaćenicima poslatim iz inostranstva.

Da Vas podsetimo:  Recept za sok od kajsije: Prava vitaminska bomba i idealno osveženje za vrele dane

Porošenko nije priznavao postojanje pokreta ustanika ni u proleće, ni kasnije i zato je za njega jedini mogući način za rešavanje konflikta bio i ostaje rat. To je put kojim je Porošenko dosledno išao. Uoči jeseni njegov neuspeh postao je očigledan: separatističke republike uspele su da se pokažu kao čvrst faktor.

Istovremeno vidimo da je u sklopu kraha ekonomije taj rat gotovo obesmislio potpisivanje sporazuma o asocijaciji sa EU, kao i sporazume sa MMF, odnosno, da ispunjeno predizborno obećanje nije donelo očekivanu radost.

Pred kraj sto dana predsednikovanja Porošenka postalo je apsolutno jasno da je projekat stvaranja jedinstvene Ukrajine civilnog društva konačno propao.

Jedinstvene Ukrajine više nema i ne zato što su otpali Krim i Donbas nego zato što je sada neukrajinski deo stanovništva osuđen na položaj otpadnika u državi, a to je mnogo miliona građana.

Delimičan povratak „dnjepropetrovskih“ vlasti, koje su i bile glavne putovođe tog projekta, nije ga spasao pošto je Ukrajina konačno izgubila mogućnosti za suvereni razvoj.

Novi državni projekat, koji se tek rađa, biće zasnovan ne na objedinjavanju, nego na podeli društva.

Videli smo neuspešnih sto dana. Pri tom neuspešnih ne samo za Porošenka, nego i za čitavu državu kojom rukovodi.

Oleg NEMENSKI,
RISI – Centar za proučavanje problema zemalja SNG

Prevela Ksenija Trajković

Fakti

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime