Plač. Plač nas je obuzmao minulih dana. Kad izgubimo svoje najdraže, plač do kraja života ostaje kao poruka bola. A kada su oni, kojih sada više nema, dolazili na svet oglasili su se plačem i to je za roditelje bila poruka da je stigla najveća sreća u njihovom životu.- Deca tokom odrastanja plačem šalju poruke. Plač je najiskrenija reakcija čoveka .
- Plač roditelja izazvan masakrom u OŠ „V. Ribnikar„ i u Mladenovcu je aktivirao i određene mere sa ciljem da plača više ne bude.
- Da li je to moguće na način koji se sprovodi ?
AUTOR: Milorad Antonić
Kad živo biće dođe na ovaj svet ono plačem poručje… “Ja sam tu.”
Taj trenutak, kada se ono oglasi plačem, roditelji su srećni. Da taj plač deteta po rođenju ima biblijsko značenje govori činjenica da roditelji nikad ne pomisle najgore, npr. da to tek rođeno, nemoćno i malo stvorenje plače zato što ga nešto boli. Čak bi bilo logično da to pomisle. Ali ne. Plač je u tom trenutku roditeljima potvrda da je budućnost njihove porodice počela.
Tokom odrastanja plač u svesti deteta postaje govor na koji roditelji i okolina reaguju .
U jednom periodu odrastanja kada dete shvati da mu nešto pripada, a da to nema, da nešto želi, a neko ili nešto mu to uskraćuje ali i da u tom uzrastu ne može da bilo šta od toga iskaže, plač u svesti deteta postaje govor. Kasnije plač kod deteta, moglo bi se reći, postaje “oružje” i vrsta ucene, ali obzirom da se on javlja u uzrastu kada nije dorastao racionalnom razmišljanju i obraćanju govorom roditeljima, u toj fazi odrastanja deteta, plač svoga detata oni ne doživljavaju kao ucenu. Naprotiv, ponose se i tumače ga kao slatke, simpatične i mudre dosetke malih opasnika.
Interesantno je da roditelji opisujući napredak deteta u odrastanju radije kažu opasno je nego divno je, mirno je, povučeno je. Često se može čuti kako otac za svog sina, na osnovu raznih dosetki u odrastanju, ponosno kaže „pravi mali kriminalac“.
Zašto je to tako, verovatno neko zna !
Logično je i prirodno da dete u svom odrastanju sa sobom nosi mnogo toga naučenog, stečenog i uočenog i sve to uobličava i “režira” shodno svojim procenama, pa i pomenutu reakciju roditelja. Dete tako pamti da je uz pomoć plača dolazilo “do cilja”, pa je plač za njega način da mu se ispuni želja. Dalji odnos deteta prema plaču, kao i drugim vrednostima i pojavama, većinom zavisi od stava roditelja. A stav roditelja po pitanju zloupotrebe plača kao „oružja“ od strane deteta je takav da ga ne vide kao opasnost i veoma retko to osuđuju. Najčeše ga hvale da je „genijalac“.
Osuda dolazi tek kasnije ali među roditeljima, od kojih nijedan nikad ne priznaje svoju krivicu, pa se otac i majka međusobno optužuju: „ti si ga tome naučio ili naučila“.
To je vreme kada je plač u svesti deteta ostao upamćen kao dobar recept.
Naravno, ima i izuzetaka gde se deca teško rastaju sa plačem kao svojim veoma upotrebljivim i omiljnim oružjem.
Tokom sazrevanja u predpubertetskom i pubertetskom dobu, plač postaje nepoželjno oružje – sramota! Poditelji često imaju u vidu osetljivost tog perioda odrastanja, pa veoma teško nalaze adekvatna rešenja i ponašanje. Neki pak često plač u tom periodu tumače kao da je njihovom detetu naneta neka nepravda.
Dobar primer kako stvari, uz pomoć plača kao oružja, mogu otići u drugom smeru nedavno se desio u lokalnoj parfimeriji u Beogradu kada je jedna devojčica (9), dok je majka razgledala šta da kupi, „otvarala redom labela i gnječila ih prstima“. Na upozorenje prodavačice da je devojčica upropastila nekoliko artikala, majka je stala na stranu devojčice tako što je vređala prodavačicu i čuvara, govorila im da lažu, dok je devojčica plačući, sve to posmatrala i bila sasvim sigurna da joj ta vrsta reakcije prolazi. Naravno da je to jedan od primera kako upropastiti svoje dete, ali i primer kada je plač još uvek oružje deteta u odrastanju.
Rezultat ovakvog odrastanja sa plačem kao pomoćnim sredstvom i pogrešne podrške roditelja je odrastanje deteta u ličnost koja neće ni pomišljati da nešto može drugačije da bude osim onako kako je naviklo da bude – da ima to što traži, na način koji je već usvojen i podržan od roditelja. Sada i uvek.
Okolina za takvu decu kaže „navikli su da imaju sve što mu, i treba i ne treba“.
Treba reći i to da se u ovoj fazi razvoja deteta, kada plač doživljavaju kao nemoć i sramotu, mnoga deca osećaju kao gubitnici. Možda bi im bilo lakše da znaju ko je kriv za to, ali u većini slučajeva uskraćeni su za razgovore na tu temu. S druge strane roditelji se ne osećaju kao deca gubitnicima. Naprotiv veoma se ponose kako im deca odrastaju, što je i logično, s obzirom da se deca u tom periodu poprilično zatvaraju, pa je teško prodreti u suštinu. Ako neki problem biva propraćen plačem on je veoma težak i za roditelje i za decu. Ona poruka: „Ja sam tu“, sada se razvila u poruku: „Treba mi“, „Boli me“, „Ne voliš me“ Tako ona poruka iz plača o sreći rođenja postaje bol. Bez obzira na bol i odrastanje, koje donosi druge aršine vrednovanja stvari i pojava, i što sve to daje neke veoma primamljive rezultate, plač je i dalje veoma prisutan, ali pritajeno.
Valorizacija negativnosti
Dakle, odrastanjem se razvijaju sistemi vrednovanja. Ali istovremeno i kalkulacije i interes, pa se govorom i ponašanjem iskazuje bunt i nezadovoljstvo, a plač, da je prihvatljiv mogao bi da bude mera jačine tog razočarenja, međutim nije. Njega zamenjuju uglavnom fizičke reakcije. Neka deca se počinju baviti sportom, neka pišu poeziju, neka crtaju,…,a neka su „prazna“ moglo bi se reći „nisu još „pronašli sebe“, mada to nije definitivno, jer „pronalaženje“ je proces traženja koji ih ispunjava i traje.
Valjda je priroda čoveka tako htela da su tada na sceni odrastanja prisutne i one najlepše osobine čoveka, kao što su radoznalost, znatiželja , potreba da zna, ima, hoće, da nešto može i da nešto zaslužuje. U skladu sa razvojem ličnosti slobodno se može reći da će dete koje tada nema intersovanja za tih tek nekoliko pomenutih osobina teško odrasti i izrasti u čoveka sposobnog da se nosi sa pomenutim prioritetima i da živi u skladu sa normalnim izazovima vremena. Ovde je naravno važno naglasiti da je neophodna zajednička uloga roditelja, škole i sredine uopšte.
Sa druge strane imamo decu koja zahvaljujući svojoj inteligenciji brzo, čak i više od onoga što se od njih traži, nauče, pa im ono što im je obaveza da urade ne predstavlja problem. Urade to brzo i kvalitetno i to im stvara višak slobodnog vremena. Ali, taj višak vremena u njihovom poimanju stvari, rešavanja problema nije realno vreme sat, dva tri…već vreme onako kako ga oni prepoznaju: primera radi, nastavnik zna da je deci tog i tog uzrasta potrebno 15 minuta da reše neki zadatak, a takvo dete zna da je njemu dovoljno pet minuta da reši zadati problem. To je taj višak vremena. I samo takva deca, i niko drugi, sa tim vremenom vladaju i u njemu se snalaze. Istovremeno to im u odnosu na ostalu decu daje prednost u smislu da se osećaju nadmoćni sve do zloupotrebe, koju oni doživljavaju takođe kao normalnost, ali i prednost koja, naravno, prija. Kasnije, i to veoma brzo, baš to predstavlja plodno tlo za formiranje osećanja u smislu „ne može mi niko ništa“, pa ona divna osobina čoveka – radoznalost, pomognuta ineteligencijom se pretvara u svest da zna, ima i može više. Dakle, da ima neku vrstu posebnosti. Ali tu je istovremeno i opasnost da takva deca osećaju da su prerasla sredinu u kojoj odrastaju. I ponovo , sada još intezivnije osećaju potrebu za „još više“, „još bolje“ ! Takvo dete, kao i odrastao čovek, razmišljanjem i kombinovanjem raznih situacija uz pomoć tehničkih i tehnoloških mogućnosti ima jak izazov da nešto napravi. Zapravo za njega je to jedini ali i potpuno ispravan način da kaže da je bolji od svih. Njegov rezon je da ono može toliko i tako a drugi onoliko i onako koliko oni znaju da mogu.
Tada kad napravi to što je proizuvod njegove inteligencije kod dece na scenu stupa poprilično komforan osećaj opravdanosti njihovog ponašanja, napravljene stvari, događaja…i sl. Koliko je to dobro (taj rezultat vrednovanja stvari takvog deteta ), samo to ono zna. Vrednovanje okoline ga ne interesuje, jer u većini slučajeva takvo dete samo sebi određuje koliko će i kako će usmeriti pažnju okoline na sebe. Važno mu je da oseti zadovoljstvo i to doživljava kao neku vrstu pohvale sebe.
Bez obzira što bi višak slobodnog vremena kod deteta roditeljima trebalo da bude upozorenje, oni to doživljvajau kao zadovostavo. U takvim slučajevima roditelji, poneti njegovim brzim rešavanjem problema ili uspehom u svojim namerama, mu pružaju sve što poželi. U toj fazi inteligentno dete je izbrisalo plač kao oružje, ali je prihvatilo činjenicu da su roditelji u početku plačem, a kasnije njegovom intelegincijom „izdresirani“ i da uvek bez problema može dobiti to što traži. Taj mali ali odrasli čovek veoma brzo postaje ubeđen da od roditelja, zato što je on „pametan“ i što je „tatin ili mamim genijalac“, može dobiti sve. I veruje da je upravo činjenica da dobija sve potvrda njegove ispravnosti. I baš tako i treba da izgleda njegovo odrastanje i put u čoveka kakvog mama i tata hoće. Problem je jedino u tome što mama i tata ne znaju kakav čovek ono želi da bude, a ono je ubeđeno da treba da bude onakav čovek kakav je tada. Može da ima 18 godina ali je na intelektualnom nivou čovek od 25 godina.
Najčešće roditelji prave grešku tako što, prepoznajući genijalnost deteta, osećaju olakšanje u smislu da će „lakše proći u životu“, (a koji to roditelj može da bude zabrinut što mu je dete pametno), dok neki taj njegov višak slobodnog vremena tumače tako što ga kritikuju da „ništa ne uči“ i svog malog genijalca samo deklarativno „optužuju“ i prisiljavaju da vreme provodi učeći, a u stavri ne čine mu nikakvu uslugu. Naprotiv, umesto da bude nagrađeno dete biva kažnjeno. Sputavaju ga, smetaju mu, i stvaraju potrebu za revoltom. Najčešće tako što mora roditeljima da, makar i vizuelno, pokaže da vreme prvodi učeći. Dakle dolazi do obmane, neiskrenosti i prevare, koja sticajem okolnosti, što zbog nedostatka vremena, što zbog nerazumevanja roditelja, prolazi kao onaj plač devojčice u parfimeriji.
Reuzltat: Karakterne osobine koje ne zaslužuju čak ni prisustvo, a pogotovo ne da se valorizuju kao ispravne, kod deteta dobiju značaj. Paradoks je da ono protiv čega se roditelji bore oni sami nesvesno potvrđuju kao vredno.
Sa razvojem informatičkih tehnologija i nemogućnosti roditelja da brzinom kojim to mogu njihova deca prate brzo tokove tih procesa to je postao normalan deo stvarnosti. Zapravo roditelji odavno već ne mogu da ih proveravaju da li su naučili domaći zadatak jer većini roditelja pored nedostatka vremena nedostaju znanja iz informatičkih tehnologija kojom deca barataju u školama.
Deca su toga svesna. I, naravno koriste to!
Ali taj njihov mali interes, koji se sastoji u činjenici da su svesni da znaju više od svojih roditelja, pa i starijih u porodici, ima ogroman kapacitet. Ubeđenost da savršeno žive u skladu sa vremenom. I ne samo u vremenu informatičkih tehniologija, i ranije su deca u odrastanju na savete i ponašanje starijih odmahivala rukom u stilu „ma ne razumete vi to“, često i sa prezirom. Čak ih saveti nerviraju, te šalju poruku da stariji žive u svom prevaziđenom svetu, koji oni ne mogu niti hoće da razumeju. Niti im se može zameriti. To je lagano ali sigurno gubljenje atoriteta starijih (roditelja i nastavnika). Naročito su roditeljima, ali i nastavnicima, „vezane ruke“, jer su bez argumenata i autoriteta svesni da ne mogu ništa postići i udaraju u zid. Linijom nemoći odlučuju se na udovoljavanje svim zahtevima, čak su ponosni stavom svog deteta u odrastanju da je tako brzo sazrelo. Nadprosečno intelgentna deca su sami sebi i mera vrednosti i sudije i zakon.
U tom dobu nema poruka iz plača.
Isto tako toga su svesni i roditelji, ali slast i osećaj da je njihovo dete pametno i bolje od druge dece uklanja bilo kakvu sumnju roditelja u ispravnost njegovih stavova i ponašanja. Lepota takvog osećaja jača je od straha od eventualne nepoželjne rekacije, i okoline i deteta. Tako roditelji ostaju zarobljeni u stalnoj zabludi, a u stavri to je duboka strepnja da će deca, ako sa njima zarate, ili ne pokažu razumevanje, napustiti školu, kuću, da će iz revolta i neispunjenih želja “ko zna šta učiniti”. U mnogim slučajevima strah roditelja da ih ne „izgube“ i potrebu za iskupljivanjem prati svest da im nisu mogli baš sve da obezbede.
Gorak ukus plača
A suština i istina je sledeća.
Od muke zbog nemogućnosti rešenja takve situacije roditelji bi najradije zaplakali. Ali ipak su oni roditelji i plač tada šalje lošu poruku.
Kao što je u nekom pređašnjem dobu rasta dece plač prestao da donosi rešenja, tako on sada i kod roditelja ima isti tretman. I postaje suprotnost sreći.
Ta praznina nastala nestajanjem plača u razvoju dece i položajem roditelja, popunjena je sasvim drugim sadržajima – prevarama i lažima. Taj period života roditelja i dece očišćen je od plača i njegovih poruka. Za razliku od dece, kod roditelja se pojačava doza straha, jer prisustvo samostalnosti dece u odlučivanju i ponašanju, što je normalan proces razvoja ličnosti, roditeljima je poruka da se oni sve manje pitaju, a svesni su da ne mogu dići ruke od dece. Naprotiv, kod njih je taj teret , posebno u poslednjih deceniju, dve, stvorio jaku potrebu da se oni i dalje pitaju. Naravno da je to dobra namera ali je loš izbor mogućnosti. Svesni toga ne biraju ni mesta ni način. Opravdano?! Pa koji roditelj ne bi sve učinio za svoje dete?! Najbliže delovanju im je škola, pa imamo odavno ustaljenu praksu da na roditeljskim sastancima roditelji obmanjuju razredne strešine, učitelje i profesore tako što brane svoju decu. Makar i nebulozama. Koliko puta ste čuli da je roditelj došao u školu sa pitanjem kako to da njegovo dete ima trojku iz nemačkog jezika, i još tvrdi da je on siguran da ono zna odlično nemački. Ili kao dokaz da znaju, izjavljuju da „ne ispušta knjigu iz ruku“. Itd. Itd.
Tako imamo situaciju da su roditelji ranije odlazili u školu sa strepnjom da im učitenj ili nastavnik ne saopšti neku neprijatnju vest, lošu ocenu iz nekog predmeta ili žalbu na ponašanje, a danas odlaze sa pretnjom.
osebna priča su evropske vrednosti po pitanju prava dece i prava nastavnika. Sudeći po tome u kom pravcu te vrednosti idu nije nemoguće da, u skoroj budućnosti kada nastavik imenom i prezimenom prozove dečaka da odgovara, isti može da kaže da on više nije on već da je ona. I navede neko svoje nove žensko ime … kojeg, gle vraga, nema dnevniku.
Nije redak slučaj, naprotiv, sve su češći i brojniji, da su laž i obmana postali legitimno sredstvo odbrane interesa i stavova dece. Iznad svega je interes imati uspešno dete u školi po ocenama a ne po znanju.
Nije ni tajna da se na savetu škole ispravljaju zaključene ocene i povećavaju zbog uspeha škole, a ne bog toga što je predmentni nastavnik nepravedno detetu dao nižu ocenu.
Također, nije tajna da je objavljeno kako su škole u Srbiji, pogotovo u Beogradu, u vreme vanrednog stanja zbog korona virusa te školske godine proglasile najuspešnijim, a znamo da su deca imala „on lajn” nastavu i da su kod kuće mogli da prepisuju odgovre ili da im stariji brat, sestra i roditelji pomažu.
Dakle, prevara je legalizovana! U tom lancu roditelji – nastavnici – deca svi su prihvatili prostituisanje loših moralnih vrednosti kao javnu tajnu.
Ali, ko je gubitnik?
Roditelji misle da su dobili time što su uspeli da im dete na lak i jednostavan način, lažima i prevarom, bude vrlo dobar ili odličan, da je sramota ponavljati razred, da je sramota plakati ako neki problem ne može da se reši, pa decu u tom periodu navodno savetuju „pusti ti nastavnika /učitelja šta govori, slušaj ti mene“, te mu sazrevanje hrane „nezdravom hranom“. Za ovaj period slobodno se može reći da je period sputavanja ispoljavanja prikrivenih poruka plačom. To dete će kad odraste primenjivati iste metode sa svojom decom.
Razultat takvog odnosa je da su škole izgubile autoritet. Roditelj već nekoliko puta.
Rezime bi mogao da bude sledeći.
Prosvetni radnici bi, od muke što su nemoćni, da to ima efekta i smisla, plakali.
Deca bi se tom plaču smejala.
Tragedija je u tome što ovako pišem i mislim da ne grešim, jer se sećam da su deca zbog loše ocene kako u učenju tako i u vladanju nekada plakala.
Plakala su od sreće i kada bi je popravili. Roditelji su takođe plakali od sreće zbot toga.
Da li je krivo vreme ili, ko zna šta? Priroda sigurno nije htela da laž zameni plač. Bio on sa suzama radosnicama ili ne.
Plač je trebao da u svesti deteta ostane kao nešto što je prirodno, ali je detetu u odrastanju podržanom roditeljima i sredinom omogućeno da obezvredi njegov značaj.
Roditelji kao da su zaboravili na najavu prilikom dolaska na ovaj svet: „Ja sam tu“, pa shodno već iznetom, umesto da su prema deci iskreni, eto čak se služe i lažima.
A, zapravo u mnogim životnim situacijama bilo bi najbolje rešenje da se dete roditeljima isplače. Plakanje je veoma iskrena ljudska reakcija. I poruka. Treba je samo pravilno protumačiti.
Kad iznenada i nepravdeno odlaze članovi prodice čiju, srećnu budućnost je najavio plač deteta po rođenju, plač postaje duboka rana. Često i kraj, i zamišljene budućnosti i sanjane sreće.
Plač prilikom dolaska na ovaj svet kod svakog od nas se modifikuje i postaje deo naše stvarnosti. Plač ima više poruka samo ih treba prepoznati. Jednima dobijamo, drugima gubimo. Čovek zato i živi na način koji mu omogućava da se jednom raduje, za drugim da žali, sa trećim da preživljava.
Ali, jedno je sigurnio. Plač je i razgovor!
Naš život počinje plačem! Odlazimo ispraćeni plačem u kojem je sve rečeno.
Plač je neophodan.
Plač koji je i danas prisutan u porodicama koje su u masakrima u OŠ „V. Ribnikar„ i u Mladenovcu izgubile one koji su im plačem donele sreću inicirao je određene mere države sa cinjem da takvog plača više ne bude.
Sprovodena je akcija da se svako ko podržava ovakve zločine privede, da svako ko poseduje nelegalno oružje isto preda nadležnim organima…. sl.
U medijima je s razlogom veoma prisutno prozivanje televizija koje imaju nacionalnu frekvenciju ali i rijaliti programa, na kojima je prisutno promovisanje starleta, (dama sa sumljivim moralom), na kojima su voditelji ličnosti koje su u sukobu sa zakonom, iliti osvedočeni kriminalci. Takvi sadržaji utiču na odrastanje dece, jer su te ličnosti njihovi idoli, stoga takvi sadržaji i poruke koje oni šalju neminovno traže adekvatne odgovore na pitanja:
Zašto su deci kriminalci postali uzor?
Pa hajde da vidimo!
Možda odgovor leži upravo u ovde pomenutoj činjenici da su i roditelji i škole izgubile svoj autoritet.
Ima li logike da mladi uče školu i da budu nezaposleni?!
Možda je, npr. odgovor u opšteprihvaćenoj formuli kupovine diploma!
Ima li logike da deca uče školu i da završavaju na birou rada?
Ima li logike da starleta prima veći honorar od doktora koji nam spašavaju živote?
Nema !
Ima li logike da, umesto Borisa Dežulovića (iza svake njegove reči stojim u ovom tekstu-vidi:https://sedmasila.rs/dobro-jutro-srbijo/ ), na takva i slična pitanja kao probleme u Srbiji ukazuju naši mediji, bez obzira da li su pro ili protiv vladini.
Da li se mladi smeju i da li veruju voditeljima na nacionalnim televizijama da su posle masakra u Beogradu i Mladenocu potpuno iskreni kada osuđuju laži i obmane i upozoravaju mlade na opasnost od oružja, kada su ti isti voditelji u studiju pozirali: on sa pištoljem u ruci, ona sa nekom, čini mi se automatskom puškom. Bez obzira što su to bile imitacije iliti igračke, za decu je to dovoljno jasna poruka da to donosi popularnost .
Daleko je uputnije da detetu zamena bude iskrenost: kako roditelja tako i sredine. Danas deca traže iskrenost koje nema! Zato imamo još malo vemena!“
Ko zapravo kome treba da bude uzor?!
Uzrastu koji tako razmišlja, ti primeri koji ga okružuju, služe upravo kao doživljaj koji njima pripada, uz pomoć kojeg će poručiti roditeljima: “nisam je više mali/a”. A ta poruka je pojačana teretom i potrebom da to i dokažu. Zato se čini sasvim uputnim da treba preispitati odluku da se mladi zbog toga što su podržali masakr da bi „imala više pregleda“ (tako izjavi ona devojčica koja je privedena – sada će ih imati još više.) privode i hapse jer baš to njima odgovara. Jer, ako su kriminalci i osobe problematičnog morala mladima idoli, oni onda jedva čekaju da i oni to isto postanu. Privođenje ih registruje, a oni na slobodi su u stavri poruka kriminacima „računajte na nas“. Ali odlazak dece na iskren razgovor sa osobama od autoriteta, pružanje određenih a ne knjiških sadržaja je sigurniji put za izlazak iz ovog mraka kad mu vreme nije.
Problem jeste u jurnjavi za pregledima i potrebi da budu zapaženi, ali veći problem je u odsustvu saosećanja. Milovan Šavija, pisac čije eseje čitate na stranicama ovog portala poručuje „ da je gubitak plača iz ljudskog života i iskustva najbolji znak gubitka emocija. Moderno društvo je bezosećajno, hladno, proračunato, što znači neljudsko, robotizovano. Sposobnost da nekada pustiš suzu je dobar znak da si još uvek ljudsko biće.“
Sve dakle ukazuje na to su naše i živote dece preplavile obmane i laži. Iskreni razgovori sa decom, pa makar i uz bol, patnju i plač su deo odrastanja.
Plač je najiskreniji razgovor!
Ako ga izbegavamo ili sputavamo on eksplodira, a narod kaže „isplači se biće ti lakše“!
