Vlast nam stalno šalje neke poruke. Naročito o prigodama. Neke poruke jedva čekamo al’ nikako da stignu, neke čujemo ali za njih ne hajemo, neke ne razumemo… Ali ima i onih za koje bi bolje bilo da nisu ni poslate.
Misteriozna poruka stigla nam je od predsednika države koji nam je poželeo da novu godinu dočekamo u krugu porodice, u krugu najbližih, jer je to – vekovima srpski običaj (i biće i ubuduće, dodao je). Čekajte, kako je dočekivanje nove godine u krugu porodice i najbližih – srpski običaj? Kakve običaje imaju drugi narodi i druge nacije? Da čekaju ”van” porodice i ”van” kruga najbližih? Ili u krugu neprijatelja? Zašto jedan, inače internacionalni praznik ima poseban, pa još i vekovni, ”srpski običaj”? Da li to predsednik podriva napore gradskih vlasti i poziva nas da ne izađemo na trgove da ne bismo čekali novu godinu u krugu onih koji nam nisu ni rod ni pomozbog? Ili je, napominjući da će to i ostati naš običaj, prkosno poručio da, ako nam Evropska unija i otme naše, a vekovne običaje, neće nas naterati da nove godine dočekujemo sa onima koji ne samo da nam nisu najbliži, nego su nam i najdalji – a naročito najdalji u odnosu na Rusiju?
Neobičnu poruku uputila je i ministarka građevine kada je, otvarajući neku deonicu puta, rekla: hvala predsedniče Vlade što nas terate da radimo. Što nas terate da radimo?! Premijer ih ”tera” da rade?! Posao za koji su postavljeni i plaćeni? I koji inače ne bi radili da ih on ne tera?! Ili ovu poruku da čitamo tako da je ministarka samo htela da uradi ono što misli da joj jeste posao, a to je – uvek hvaliti premijera?
Gradonačelnik Beograda imao je sasvim suprotnu poruku. Ne o premijeru, naravno, šta vam pada na pamet. Kad kažem suprotnu, mislim – nije se zahvaljivao nego je grdio.
Na pitanje novinarke da li su gradske službe mogle bolje da reaguju na ovaj prvi sneg, on se brecnuo, čak ne ni na novinarku nego na – kritičare u toplim foteljama. Otkud sad ispadoše ”kritičari u toplim foteljama”?! Novinarka ih nije pomenula, nije ih bilo u medijima, a i da su mogli – nisu imali kad da se oglase jer sneg tek što je zavejao. Uostalom, ako je neke kritike i bilo, verovatnije je da su je imali ljudi koji su gacali po gradskim ulicama, a ne oni koji su sneg samo gledali iz stanova. Pa ipak, gradonačelnik je u kratkom prilogu uspeo da čak dva puta izgrdi ”kritičare iz toplih fotelja” i ustremi se na njih kao da su ga upravo optužili da ima stanove u Bugarskoj, koje on kaže da nema ili da za doček nema onoliko Bugara koliko je rekao da ih ima i da troše ko šeici.
No, dobili smo i jednu kratku i jasnu poruku koja nema šta da se posebno čita i tumači. Premijer je, upitan za ono čuveno nošenje dečaka kroz mećavu (tzv. ”slučaj Feketić”) svoju autentičnost dokazivao time da se na snimku lepo vidi da on ni krajičkom oka nije gledao u kameru, a valjda je poznato da medijski profesionalci, kao što su on i voditelj, to uvek urade pre nastupa. Čime je naučno dokazano da ništa nije bilo namešteno. (A čak nije morao ni poligraf da donese u studio, kao što je doneo putnu mapu Srbije da dokaže izgradnju onih silnih puteva.)
Da, neke poruke je možda bolje da nam ostavljuju u poštanskom sandučetu. Verovatno bi ih bacili bez gledanja. Ovako… Srećom, pašće i to u zaborav. Kao što je i sve drugo palo. Mislim – u zaborav.
Nadežda Milenković
Peščanik.net
