Tek kada sam, teško bolestan, počeo da prikupljam „papire“ za penziju, shvatio sam da su me razni poslodavci prevarili za 15 godina radnog staža; većina tih firmi više ne postoji i nemam koga da tužim, a vas mogu samo da posavetujem
Počeo sam da radim još dok sam studirao, preko omladinskih i studentskih zadruga. Bili su to zanimljivi, ali kratkotrajni poslovi, taman dovoljno da zaradim za letovanje ili neku kupovinu. Prvo pravo zaposlenje je bilo u velikoj građevinskoj firmi u kojoj je moj životni put bio predvidiv. U to vreme, u toj državi, u prošlom veku i milenijumu, važilo je pravilo da, kada uđeš u takvu firmu, iz nje možeš da izađeš na svega tri načina: – da odeš u penziju, da umreš ili, ne da, Bože, da daš otkaz. Mogućnost da te otpuste je bila tako malo verovatna, da se o tome nije ni govorilo. Šta god da si uradio, dobijao bi ukore, opomene, smanjenja plate, ali je otkaz bio skoro nemoguć. Čak se dešavalo da neko ode u zatvor i da se posle toga vrati u firmu. Ali, bilo je to neko drugo vreme i druga država.
Mene su naučili da je posao koji radim iznad mojih kvalifikacija i bolje plaćen nego što sam zaslužio. To je značilo da svakog dana moram da se malo više potrudim kako bih dokazao da sam ipak zaslužio i to mesto, i tu platu. Nikad mi nisu bili jasni oni koji posao samo otaljavaju bez trunke žara i želje da od tog posla, a i od sebe nešto naprave. Izbegavao sam takve ljude u svojoj okolini, a dve njihove izjave koje su me naročito iritirale su bile „radio ne radio, svira ti radio“ i „niko mene ne može toliko malo da plati koliko malo ja mogu da radim“. Bili su sigurni u sebe i svoj status jer, kao što rekoh, bilo je skoro nemoguće dobiti otkaz. Ali bilo je to neko drugo vreme.
A onda se vreme promenilo, sve ono u šta smo bili sigurni i što se podrazumevalo je počelo da se ruši. Ratovi, sankcije, inflacija, bombardovanje, desetak godina u kojima je sve ono što je nekada bilo oslonac normalnog života – uništeno je. Prinuđen da nađem bolje plaćen posao menjao sam firme, tražeći normalno okruženje i uvek bih se sudario sa nečijom glupošću, mržnjom i, najčešće, sujetom. Ne jednom mi se desilo da mi je tadašnji šef izmišljao pravila i dodatne uslove kako bi umanjio moj uspeh i smanjio mi platu.
Pored svega toga, godinama kasnije sam utvrdio da, iako sam zvanično bio prijavljen, puno njih nije uplaćivalo davanja za penziono i zdravstveno, tako da sada, kada sam se našao u situaciji da mi penzija zavisi od toga, utvrdim kako mi je više od 15 godina staža – jednostavno nestalo. Puno tih firmi sada vise ne postoji, tako da nemam koga da tužim i tražim nadoknadu. Sad mogu samo da žalim za vremenima kada sam na taj način radio i verovao ljudima na reč, a da nisam proveravao da li su tu rec i održali.
Moj drugar, koji je od završetka studiranja krenuo putem privatnog biznisa, koji se lepo razvijao, sve do početka onih upropašćenih godina, došao je u situaciju da su mu se na licu videli tragovi koje je ostavio stres. Bio je u jako lošem fizičkom i zdravstvenom stanju, jer se trudio da popravi stvari koje i nisu zavisile od njega. Bio je na pragu potpunog sloma kad mu je prijatelj objasnio da ta njegova firma nije on i da firma moze i da propadne i da je to samo posao, a da je jedino bitno da on ostane sposoban da započne drugi posao ako bude trebalo.
Nije posao zec da pobegne, uvek će ga biti, a stvar je samo volje i želje da li će ga neko raditi. To je stvar koju ja nisam shvatio, jer je za mene svaki dan bio presudan i moralo se raditi minimalno deset pošto vise, kako bi se zaradilo dovoljno i opravdalo poverenje. Nažalost, u tom procesu sam najmanje vodio računa o sebi, iscrpljujući se preko svake mere, sve do trenutka kada organizam nije više mogao da podnese i kada se predao. Ja sam završio u bolnici i umesto da budem oslonac svojoj porodici, sada sam joj na teretu. Umesto da ih podržavam, oni sada moraju da brinu o meni.
Ne kažem da treba „ošljariti“ i lenčariti, samo kažem da posao treba raditi tako da se prvo vodi računa o zdravlju, pa tek onda o poslu. Nadam se da ćete ovaj savet prihvatiti i da nećete sebe dovesti u situaciju u kojoj sam ja sada.
Tata Duki
