Srbija se dugo nalazi u EU lavirintu u kome mnogo daje a malo dobija. Iako javnost toga u punoj meri nije svesna, sada se približava tačka kada će stvari početi da se menjaju ili će balon EU iluzija pući. U epicentru toga je Kina!
Kod nas se za razne značajne događaje, od međudržavnih susreta na vrhu do ekonomskih poduhvata, olako tvrdi da su „istorijski“. U tome ima kako marketinga tako i našeg mentaliteta. A on je takav da se lako ponesemo. Međutim, kada se radi o predstojećoj poseti kineskog predsednika Si Đinpinga, ona će za Srbiju uistinu imati kako geopolitički tako i ekonomski kapitalan karakter. Da slobodno kažem dvostruko „istorijski“.
MOĆ KINE
Kina je već uveliko velesila. Ekonomski je – posmatrano Bruto domaći proizvod iskazan kroz paritet kupovne moći (što je najpogodnije za poređenje država) – već prva ekonomska sila sveta. Pretekla je SAD, iako nesumnjivo po glavi stanovnika, sa svim implikacijama po lični standard koje to ima, ta moćna država je i dalje daleko iznad Kine. No, Kinezi su i na tom polju bitno napredovali te sve bolje žive, odnosno već imaju po zapadnim standardima srednju klasu koja prelazi broj od sto miliona! Naravno predstavlja i generator unutrašnje potrošnje te zemlje, sa uticajem koji to ima na njen dalji privredni rast (svakako drugačiji od onoga kada je nastojala da bude jeftina „radionica“ za izvoz).
Kada se radi o vojno-političkoj strani procesa nacionalnog jačanja, Kina već sada ima respektabilnu armiju, a u desetak predstojećih godina počeće ozbiljno da konkuriše SAD i na polju gde je ta moćna država sada neprikosnovena. U pitanju je vojno-pomorski kapacitet, koji Kinez nastoje da ubrzano a drastično uvećaju, tako da neće proći mnogo vremena pre nego što se negde nadomak Amerike pojavi (i to stalno stacionirana), kineska npr. Karibska flota. Što se tiče nuklearnog potencijala, Kina je tu još daleko od Rusije i SAD, ali i na tom planu sistematski napreduje i već sada ima svoje mesto za stolom na kome se igraju igre svetske ravnoteže straha.
POSTMODERNI PUT SVILE
Iz svega rečenog jasno je da Kina već uveliko ide putem transformacije iz multiregionalne velesile u supersilu, koja će u globalnim razmerama biti kako najveći suparnik SAD, tako i najveća šansa te sile i ostatka Zapada za dinamiziziranje posustalog ekonomskog razvoja. U kontekstu svega rečenog treba gledati i na kineski tzv. „Novi put Svile“. U pitanju je, već ne samo teorijski, plan stvaranja višeslojnog, ultra modernog, saobraćajnog koridora sa nekoliko krakova, od privredno propulsivnog kineskog primorja koje je globalni motor razvoja 21. veka, do već stolećima bogate zapadne Evrope koja i dalje ima veliki svetski značaj bez obzira na izvesne gubitke komparativnih prednosti.
Važno je istaći i to da se ne radi samo o prvorazrednim evrozijskim transportnim magistralama, već i o markiranju linija ekonomskog razvoja. Uz značajne komunikacijske pravce, a pogotovo pored njihovih čvorišta, od vajkada buja privredni život. Štaviše, ta mesta predstavljaju magnete za naučnu, kulturnu i svaku drugu koncentraciju. Zar je onda potrebno šire objašnjavati zašto je za našu napaćenu Srbiju ali i srpski prostor u celini, od ogromnog značaja što se nalazi na trasi intenziviranja kinesko-evropske saradnje?
Srbija je nesumnjivo već uključena u veliki projekat u vezi sa izgradnjom brze pruge Beograd – Budimpešta, odnosno dubinskom modernizacijom postojeće železničke infrastrukture kako bi postala jedan od ključnih pravaca kojim bi se nastavio transport iz Kine preko luke Solun pa kroz Srbiju do zemalja EU. Pored toga Kinezi su ozbiljno raspoloženi da ulažu u aviosaobraćajnu i putnu infrastrukturu u našoj zemlji, te tako doprinesu da se naši potencijali da postanemo jedno od ključnih evroazijskih komunikacijskih čvorišta konačno ostvare. I to da naglasim na integrisan avio-železničko-rečno-putni način! Malo li je? A kako bi rekli trgovci – i to nije sve!
KINESKO-EU TIGAR?
Kina je uveliko već zakoračila u Železaru Smederevo. Taj naš gigant od ogromnog značaja za nacionalnu privredu (kada punom parom radi učestvuje sa nekoliko posto u BDP Srbije) sa decenijskom reputacijom velikog gubitaša, uskoro treba da postane odskočna daska sa kineski metalski kompleks za poslovanje sa EU. Naši aranžmani sa Unijom – koji na mnogim poljima a pre svega u domenu poljoprivrede za Srbiju nisu povoljni – kada se rači o čeliku izgleda da imaju vrlo dobre strane. Njih su prepoznali Kinezi pa na način koji nije protivan EU regulativi preuzimaju našu Železaru te su spremni da uz velike investicije od nje naprave svoja evropska vrata u strateškoj oblasti kojom se bavi.
Uz to su na ambiciozan način spremni da se, pre svega partnerski sa Rusijom, uključe u velike energetske i rudarske projekte u Srbiji, od klasične sfere do razvoja sektora tzv. zelene (ekološke) energije. A sa takvim projektima iza kojih na ovaj ili onaj način stoje države (sa svojim geopolitičkim a ne samo ekonomskim planovima), ide i veliki prateći orkestar sastavljen od „običnog“ biznisa posvećenog isključivo zarađivanju para. Otuda, stvarno imamo razloga da se radujemo predstojećoj kineskoj posti na vrhu. Ona je nagoveštaj toga da Srbija od monete za potkusurivanje može da postane mali balkanski tigar.
Ta poseta predstavlja stavljanje tačke na sve ono što je do sada urađeno u domenu srpsko-kineskih odnosa i sečenje vrpce za novu etapu saradnje. A posle toga, definitivno, Srbija neće biti ista. Ako nastavimo dalje putem integrisane saradnje sa Kinom, Rusijom i EU, kao što Beograd želi, nema sumnje da ćemo – uz svu našu nevericu zbog golgote kroz koju već dugo prolazimo – ući u razdoblje stabilnog ekonomskog rasta i poboljšanja životnog standarda. Postaćemo kineska stanica za Evropu nadomak EU ili možda i u njenom sastavu, uz učvršćivanje specifičnih veza sa Moskvom, koje bi bile transformisane ali ne bi nestale ni kada bi se dogodilo da uđemo u Uniju. No, vreme je da pređemo i na drugu mogućnost koja nije ništa manje „istorijska“.
ISTORIJSKI ZAOKRET?
Neke zemlje EU iz ekonomskih razloga – pre svega da bi zaštitilče svoju ozbiljno posrnulu industriju čelika – a SAD iz čisto geopolitičkih rezona, nije isključeno da će probati da sabotiraju naše aranžmane sa Kinom. Ako ne sve bar neke, a prvi na meti bi mogao da bude dogovor o preuzimanju Železare Smederevo od strane kineskog čeličnog giganta Hestila. To bi za naše ekonomske perspektive predstavljalo izuzetnu pretnju.
Na razne načine briselske strukture su u stanju da potkopaju pomenuti aranžman sa Kinezima, ali za svaki od njih je nedvosmisleno jasno da bi predstavljao deo velike prevare! Za nas bi bilo strašno da se tamni oblaci nadviju nad Železarom Smederevo jer bi tako postalo realno da ona i dalje opterećuje budžet Srbije, ali što je i gore od toga, i stoga što bi, ako ostanemo pasivni, moglo da se desi da propustimo šansu da ona od balasta postane jedan od pokretača naše ekonomije. I još nešto. Brisel bi postao ozbiljnu poruku da je saboter naše privrede a ne faktor njenog oporavka što bi destimulisalo strane investitore (ako ih mi na drugi način ne ohrabrimo).
Ako bi se desilo da prvi put kada nešto veliko ide nama u prilog a posle svih žrtava koje smo učinili radi evrointegracija, EU drakonski naruši sporazume koje ima sa nama, definitivno a glasno bi priznala da ne želi Srbiju kao partnera već je tretira kao koloniju! Beograd bi posle toga morao da reaguje radikalnim geopolitičkim preorijentisanjem!
TRENUTAK ISTINE
Verujem da bi se to i desilo jer sam uveren da se u vrhu naše vlasti više ne radi o evro-fanatizmu kao za vlade DS-a, već o evro-pragmatizmu (ma koliko ja istom nalazio zamerki). Polazi se od toga da s obzirom na naše EU-NATO okruženje i prisustvo njihovog aparata za „obojene revolucije“ u Srbiji, nije lako izaći iz tog okvira a i postoji nada da ćemo od EU konačno imati vajdu. Stoga, kada bi se konačno dokazalo da se namere Brisela prema nama svode na geopolitičko zamajavanje, gotovo sam siguran da bi Beograd izabrao da zaigra drugačije. Konačno, i ne bi imao kud. Mnogo je uložio u rešavanje pitanje Železare pa kada bi od strane EU to bilo anulirano bez obzira na naglašenu koperativnost naše vlasti prema Briselu – srpskom establišmentu bi bilo jasno da je otpisan.
U svetlu toga takođe može da se kaže da je poseta kineskog predsednika „istorijska“. Ovako ili onako približavamo se važnom trenutku istine i u domenu odnosa sa EU! Pored toga, nudi nam se i višekomponentna geopolitička alternativa. Nekorektan postupak Brisela prema nama u kontekstu poslovnih paketa sa Kinom, bio bi tamo shvaćen i kao nasrtaj na nju a ta zemlja bi takvom potezu sigurno parirala.
Peking je i na ekonomskom, i na vojno-političkom planu već svima demonstrirao da ne pristaje da ga iko stavlja u inferioran položaj. Kina je svesna svoje moći kao i toga da ona Zapadu ekonomski ne treba ništa manje nego on njoj. Otuda, biće spremna da učestvuje (ako joj on to nametne) u bilo kakvom i bilo gde, natezanju konopca sa njim. Srbija tu nije izuzetak, pri tome i Kina i Zapad su svesni da bi im bio izuzetno opasno da konopac pukne pa će za nas iz toga proizaći mnogo manja šteta nego da se kojim slučajem nađemo na liniji velikog rusko-zapadnog sukoba. Tu se ništa ne bi štedelo.
GEOPOLITIČKA RASKRSNICA
Zapad je sa Kinom mnogo više ekonomski isprepleten nego sa Rusijom a sa druge strane, makar kratkoročno, ne vidi u Pekingu tako snažnog vojno-političkog i geopolitičkog konkurenta kao Moskvu. Kina ide ka tome da baš to postane, ali na tom putu se nalazi ogromna ekonomska korist i za Zapad, koji će ozbiljno razmisliti da li i eventualno kada i gde da joj na toj trasi stavi barijere. Posmatrano iz tog ugla, pogotovo kada Zapad ima otvoren veliki sukob sa Moskvom, velike su šanse da se to sada ne desi kod nas pa da posle posete Si Đinpinga Srbija, ruku pod ruku sa Kinom ali i Rusijom, konačno krene da ekonomski i državno jača makar i na svom putu (ili stranputici) ka EU. Opet, ako stvari odu u drugom „istorijskom“ smeru, da to ponovim, uveren sam da se Kina neće povući jer shvata da bi iznuđeno reteriranje u vezi sa Srbijom od strane Zapada bilo shvaćeno kao njena slabost te bi ga podstaklo da i na drugim meridijanima pojača delovanje protiv kineskih interesa.
U skladu sa tim Kina bi nam, uveren sam, ponudila ekonomsku i geopolitičku alternativu čiji bi deo nesumnjivo bila i Rusija. I sigurno ne bi propali ni aranžmani sa Železarom, saobraćajem i drugim oblastima, već bi oni samo bili prepakovani i na drugi način realizovani. Prva tj. EU opcija bi nam se verovatno pre isplatila ali dugoročno možda bi druga za nas – pogotovo uzimajući u obzir stalne zapadne pritiske po pitanju Republike Srpske i KiM, za koje bi bilo mnogo manje prostora kada bi EU integracije za Srbiju izgubile značaj – bila znatno povoljnija. Kako god bilo, gordijev čvor koji nas višestruko sputava, počinje da biva predmet razvezivanja. Efekti toga će se manifestovati već do kraja ove godine a kamoli u narednom periodu!
Dragomir Anđelković
Pečat
