Državljanin Francuske, tuniskog porekla, u Nici je izvršio varvarski teroristički akt. Poginula su 84 čoveka. Ubica je bezlični predstavnik sila zla. Njegovo ime svet ne zanima.
Državljanin Francuske, francuskog porekla, Fransua Oland, dao je izjavu u vezi s tim terorističkim aktom. U izjavi su tuga, bes, pretnje, i – nemoć. Francuska će produžiti vanredno stanje i pojačati bombardovanja Islamske Države u Siriji i Iraku. Izjava je bezlična i prazna. Ona ne omogućuje postojanje nade za budućnost, u kojoj neće biti terora.
Francuska pati zbog terorizma više od drugih evropskih država. Francuska tuguje, besni, preti. Da li će ikada početi da razmišlja o korenima i uzrocima onoga što se sa njom dešava? Ko bi u Francuskoj pristao da odgovori na pitanje: zašto je Francuze ubijao etnički Tunižanin?
Kada se već iz Francuske ne čuje odgovor, da kažemo naše lične pretpostavke u vezi s tim događajem.
Prva pretpostavka je: taj čovek nije zaboravio svoju otadžbinu. A u njoj se danas dešavaju neke stvari, uobičajene za naše vreme. Pre godinu i po dana u državi, koja je po afričkim merilima cvetala, došlo je do „revolucije u boji“, iza koje su stajale tajne službe Saudijske Arabije i SAD. Razlog za prevrat je bio jednostavan: došlo je vreme da tuniska nafta dobije novog gazdu. Brižnog i predanog.
Od tog trenutka situacija u Tunisu je počela da se sve brže kotrlja nizbrdo. Ekonomija je počela da se urušava, rezerve nafte se pretaču pod kontrolom američkih kompanija, jača je kriminal. Reakcija je bila zakonomerna: uticaj tuniske filijale Islamske Države raste.
Druga pretpostavka: ubica je od detinjstva od svojih saplemenika usvojio tvrdnju da su za sve muke u Tunisu krivi „beli“, u prvom redu Francuzi. Jer Tunis je nekoliko decenija bio pod Francuskom upravom.
Tako da udarac na Francuze na dan nacionalnog francuskog praznika predstavlja idejnu osvetu, i nije preterano važno da li je terorista povezan sa Islamskom Državom ili nije. Motivi koji su mogli da pokrenu ubicu postoje nezavisno od nje i stvaraće teror sve dok se ne uništi tlo koje stvara takve motive.
Zaključci su očigledni.
- Niko ne sme da se upliće u unutrašnji život drugih država i njihove sudbine da određuje na svoj način. Odnosno, neophodno je da Francuska prekine učestvovanje u „globalizaciji na američki način“.
- Ne smeju da se zaborave posledice kolonijalnih vremena i oblici tlačenja ljudi koji su se pojavili upravo iz njih.
- Sve dublja podela sveta na bogate i siromašne će generisati ne samo legalni, već i nelegalni protest. Popularnost Islamske Države u arapsko-muslimanskom svetu će se povećavati.
Mere koje je objavio predsednik Francuske na žalost ne odgovaraju zahtevima situacije, u kojima stanovništvo Francuske ponovo i ponovo postaje objekat masovnog terora. Praksa je pokazala da vanredne policijske mere u Francuskoj ništa ne daju.
„Francuska žali, Francuskoj je nanet udarac, ali će Francuska biti jaka. Biće jača nego zločinci koji su joj naneli udarac“ – izjavio je Oland. Francuski predsednik zbog sopstvene nemoći postaje licemeran. Francuska gubi bitku protiv terorizma i izgubiće je nepovratno, ukoliko iz korena ne promeni svoje ponašanje prema toj bici.
Reklo bi se da je za predsednika Olanda pravi trenutak da se odazove pozivu predsednika Putina da ujedine napore za borbu protiv terorizma. „Putnu kartu“ Rusija je odredila u više svojih predloga: treba da se sazove međunarodna konferencija koja će razraditi mere socijalno-ekonomskog plana za ublažavanje situacije u najsiromašnijim zemljama sveta, koja će izraditi zajednički prilaz vojnoj i finansijskoj suprotstavljenosti Islamskoj Državi i drugim terorističkim organizacijama, formirati stalnu strukturu za izvršavanje odluka pomenute konferencije. Na globalnu pretnju treba da se odgovori globalnim odgovorom!
A za sada ni Pariz, kao ni drugi evropski saveznici SAD, na tom planu ništa ne rade. Najverovatnije zato što „globalizacija na američki način“ još nije ukinuta.
Postojeće šeme međunarodnog zajedničkog delovanja za borbu protiv terorizma su vapijuće neaktivne, o čemu najbolje govore postupci američke koalicije u Iraku. Zapad ne želi saradnju sa Rusijom – on pati od uporne ideje o agresivnosti Rusije.
Rezultat je da se svako sa tim zlom bori kako može. Praktično sam. U pamet se uporno vraća stara nemačka poslovica: Jeder stirbt fur sich allein. Svako umire sam…
Dmitrij Sedov
FSK
