Zašto tri odsto?
- Najava smanjivanja izbornog praga zaista jeste vest koja je došla poput groma iz vedrog neba, ne samo zbog toga što to niko nije tražio, nego zato što smanjivanje cenzusa ne ide u prilog najsnažnijoj izbornoj listi;
- Umesto istinske višestranačke skupštine koja bi trebalo da preslika volju birača i raspoloženje biračkog tela u Srbiji, stvorio bi se privid i veštački kolorit političkog pluralizma. Participacijom velikog broja stranaka koje suštinski ne predstavljaju nikoga prikrio bi se nedostatak ogromnog broja birača i stranaka u strukturi najvišeg zakonodavnog tela;
- Ovo je najava mikrorazaranja već razorene političke strukture srpske države i njenog društva;
Najava Gospodara Srbije da spusti izborni cenzus sa pet na tri odsto iznenadila je političku arenu i u Srbiji i u Evropi. Vučić je iznenadio, očekivano, opoziciju, stručnu javnost i javno mnjenje, iznenedio je, neočekivano, sopstvenu partiju, a zabezeknutost nisu mogli da sakriju ni predstavnici evropskih država. Izgleda da ovakav obrt, u samo predizborno praskozorje, niko nije očekivao što je još jedan dokaz veštine stručnjaka za izborni inženjering koji su ovome kumovali. Najava smanjivanja izbornog praga zaista jeste vest koja je došla poput groma iz vedrog neba, ne samo zbog toga što to niko nije tražio, nego zato što smanjivanje cenzusa ne ide u prilog najsnažnijoj izbornoj listi kada je reč o osvojenom broju poslaničkih mandata. Vučić je naime odigrao, šahovskim rečnikom govoreći, žrtveni potez. Dao je važnu figuru „džabe“, ne bi li protivnika namamio u poziciju da ovaj izgubi partiju. Kako smo, uopšte došli do toga?
Vučić shvatio da je nasamaren
Pre nekoliko dana na ružičastoj televiziji u stereoizomer emisiji „Utiska nedelje“ koju su ružičasto nazvali „Hit-tvit“ gostovao je Vučić, LJ. Smajlović, i Milan Antonijević, čovek koji formalno zamenjuje Sonju Liht u njenim aktivnostima u stvaranju meteoroloških pojava nad Srbijom. Gospođa Liht i dalje vedri i oblači, ali mladi Antonijević preuzima deo tehničkih aktivnosti, pa je tako posredovao u razgovorima vlasti i opozicije i dogovaranja poboljšavanja izbornih uslova. U punih dva i po sata emisije Gospodar Vučić kinjio je i maltretirao Antonijevića pred pinkovskim auditorijem koji je, u ovom slučaju, mogao biti i publika u gladijatorskoj areni dok cezar u oklopu, na konju, naoružan do zuba, odseca deo po deo vezanog, prethodno mučenog i izgladnelog, potpuno nemoćnog, i borbi nevičnog nesretnika. A sve to, moglo se saznati već u prvom delu emisije, zbog toga što je Antonijević, izgleda, obećao Vučiću da će izdejstvovati da bojkotaši odustanu od svojega nauma i da će se nekako privoleti da na izbore izađu. Vučić je izgleda poverovao da će se to i dogoditi i zbog toga je SNS onako poletno uleteo u ceo projekat Sonje Liht, a kada su bojkotaši ostali na istim pozicijama, shvatio je da Antonijević ne može da ostvari obećanje. I još gore, shvatio je da nije bilo ni realnih pretpostavki da ono može da se ostvari, pa je utoliko naivnije, da ne kažemo – gluplje, bilo očekivanje da će se ostvariti neostvarivo. U naletu besa i sujete u pomenutoj emisiji „Hit-tvit“, Vučić je izgubivši kontrolu nad svojim ponašanjem uticao da čak i Smajlović bude vidno neprijatno. A Antonijević se nije branio, nije ni pokušavao. Kao da mu je sve to prijalo, ili kao da je svojim podvijanjem repa povlađivao i potvrđivao Vučićev izliv besa opravdavajući ga kao razumljiv i prirodan jer dolazi kao reakcija nakon prevare.
Veštačko disanje vešestranačkoj skupštini
Kako postaje izvesnije da će opozicija ipak bojkotovati izbore, pretnja da parlament Srbije postane bezmalo jednostranački postala je izuzetno jaka. Na drugoj strani, sve satrapske stranke koje je oko sebe prikupio, toliko su slabašne da ne mogu preskočiti ni, ovih umanjenih, tri osto, odnosno nemaju kud nego da budu u okviru naprednjačke liste. Razume se da bi cenzus od pet odsto mogli da preskoče socijalisti i eventualno radikali. Nakon izbora, uz aktivan bojkot opozicije, u parlamentu bismo imali koaliciju SNS, radikale i socijaliste. Takav parlament, sačenjen samo od tih stranaka bio bi sasvim izvesno notorno nelegitiman. Spuštanjem izbornog praga otvara se mogućnost da sijaset drugih stranaka, koje su bliže ili dalje od SNS, postanu parlamentarne i da formalno unesu i neke druge stranačke boje u Narodnu skupštinu. Čak i neke stranke sa liste SNS mogu preko drugih predizbornih koalicija da uđu u parlament i da time formalno ne budu deo naprednjačke poslaničke liste. Utoliko pre jer će smanjivanje cenzusa otvoriti matematičke špekulacije i projekcije koliko poslanika je moguće dobiti kao deo veće liste, a koliko nakon, eventualno, samostalnog prelaska cenzusa.
Umesto istinske višestranačke skupštine koja bi trebalo da preslika volju birača i raspoloženje biračkog tela u Srbiji, stvorio bi se privid i veštački kolorit političkog pluralizma. Participacijom velikog broja stranaka koje suštinski ne predstavljaju nikoga prikrio bi se nedostatak ogromnog broja birača i stranaka u strukturi najvišeg zakonodavnog tela. Otprilike je sličnu stvar radio Slobodan Milošević kada je odsustvo dijaloga sa Arbanasima na Kosovu i Metohiji pokušao da falsifikuje formiranjem pregovaračkih timova od lojalnih Arbanasa i drugih etničkih grupa koje jesu bile lojalne Srbiji, ali nisu imale podršku znatnog dela arbanaškog biračkog tela.
Daje milostinju kao mali deo ušteđevine
Vučić ovaj potez namerava da finansira od ostvarenog viška političkog kapitala koji je obezbedio značajnom podrškom koju u biračkom telu uživa. Oslobađajući se komotne, prekomerne većine u parlamentu žrtvovao je, široke ruke, jedan broj poslaničkih mandata koji mu je obezbeđivao Dontov izborni sistem istovremeno spuštajući branu mizernim partijama ne bi li one nadomestile invaliditet postizborne Skupštine.
Vučićev naum je da ustroji politički mizanscen, da poput maketa za koje je majstor, ili poput foto-tapeta kojima prekriva ruinirane fasade trošnih i jedva stojećih zgrada, prekrije političku scenu Srbije i da simulira ambijent iz kojeg će da bira i saradnike i protivnike. Da nedostajuće parlamentarne subjekte, Savez za Srbiju, PSG i slične organizacije, supstituiše „četka-metla“ strankama koje će moći da potkupi, što sinekurama što gotovinom, lako i često. Međutim, ovaj velemajstorski taktički potez strateški ne stoji najbolje:
Prvo, „evropski partneri“, koji kao i opozicija u Srbiji, ni na koji način nisu konsultovani oko cenzusa, nisu oduševljeni njegovom izmenom. Ne mogavši da pronađu bolji argument odmah su saopštili da se promena izbornog zakonodavstva u izbornoj godini ne može blagonaklono posmatrati, iako ta promena ne znači zaoštravanje izbornih pravila. Naprotiv. Ako se spuštanje cenzusa posmatra izolovano, van konteksta i drugih važnih parametara, veoma teško je suvislo objasniti čak i samom sebi zašto bi relaksacija izborne procedure bila načelno sporna, jer nikoga ne diskriminiše i nikoga drugog sem najveće partije, ne uskraćuje. Ako se najveća partija odriče prava na veći deo kolača, teško joj je načelno prigovoriti što taj višak prepušta onima koji hoće da ga se dočepaju. Ali, ono što se u EU nedvosmisleno prepoznaje, ali što još uvek (zbog Kosova) ne sme glasno i javno da se saopšti, jeste činjenica da je ovim potezom Vučić pokazao kako je Srbija njegova despotija i kako on, svojevoljno, kako mu se ćefne, u zavisnosti da li ustaje na levu ili desnu nogu, može da promeni svaku proceduru, pravilo, podzakonski ili zakonski akt. Ovim potezom Gospodar Srbije upriličio je pokaznu vežbu za sve posmatrače sa strane, da se uvere kako zaista, faktički funkcioniše vlast u Srbiji i kakvi su priroda i karakter te vlasti. I nije reč o pukoj formi ili običnom primeru, već je reč o ozbiljnoj i važnoj dalekosežnoj odluci koja će promeniti krvnu sliku parlamentarne strukture jedne države. Time se otvara prostor mnogim partijama da postanu politički akteri za šta se nije spremila ni Srbija (što je u ovom kontekstu manje važno), a ni Evropska unija;
Drugo, smanjenje broja poslaničkih mandata za vladajuću stranku znači glavobolju. Reč je o mnogima koji će ostati bez poslaničkog i odborničkog mandata. Te mandate dobiće druge partije koje će, takođe, očekivati i deo kolača u izvršnoj vlasti, javnim preduzećima, lokalnoj samoupravi i pokrajinskoj strukturi. Ovime će predsednik SNS uvećati broj nezadovoljnih i gladnih moći koji čekaju da od države naplate svoju stranačku lojalnost, čime se sigurno ne stvara stabilna situacija u stranci. Broj nezadovoljnika u vrhu i srednjem ešalonu Vučićeve stranke rapidno će se povećati u odnosu na današnju situaciju. Biće im isplativije da budu koalicioni partner, učesnik vlasti iz koalicione stranke, nego iz sopstvene partije, a i do vlasti će lakše doći indirektno, nego direktno iz najveće stranke;
Treće, Vučić ozbiljno potkopava temelj svoje vladavine jer sa ovako umanjenim cenzusom teško može obezbediti ekskluzivnu naprednjačku većinu u parlamentu. Sasvim je izvesno da će njegova koalicija imati tu većinu, ali ukoliko broj poslanika SNS padne ispod 126, onda njegova vlast neće biti toliko stabilna kao što je danas. U nekom trenutku, pritisnuta teretom afera ili kakvih jačih političkih potresa, kontrola političkog toka može mu iskliznuti iz ruku;
Političke prilike postajaće teže i nesnosnije
Četvrto, pokušaj marginalizovanja demokratske opozicije, kratkoročno, sigurno je neće ojačati, ali će joj doneti sve moćnije saveznike van ove zemlje. Teška materijalna situacija i sada već dugogogodišnja štetočinska vladavina istanjiće mu biračku podršku. Izneverena izborna obećanja i neispunjeni „dilovi“ prema članovima stranke oslabiće i stranačku strukturu i izbornu snagu, a sve to osloniće se na slab parlament. Političke prilike postajaće teže i nesnosnije, a takmaci koji bi s njima trebalo da se nose postajaće sve slabašniji.
Peto, dodatno kontaminiranje političkog ambijenta u Srbiji smanjivanjem cenzusa pojačaće sve nepreležane teške dečije bolesti višepartijske demokratije. U Srbiji nisu izgrađene stabilne institucije ni u jednoj grani vlasti. Ne postoje nikakve kredibilne državne institucije u ovoj zemlji. A u narednom periodu sve one zavisiće od raznoraznih političkih nagodbi velikog broja aktera u tim nagodbama. Razume se da su se loše stvari u Srbiji dešavale i dosad, ali i loše stvari imaju kvantitativan skor. Neke stvari mogu biti gore od loših.
Dovoljno je samo prisetiti se loših učinaka vlasti četrnaestočlanog DOS-a i ekperimenata in vivo koje je Srbija preživela pre dvadeset godina. DOS je, međutim, imao kakvu-takvu platformu, ideologiju, kredit i perspektivu, veru i nadu birača, a ovaj frankenštajnovski kvazi-dos-projekat u Vučićevoj režiji, u samoj najavi je horor. Ovo je najava mikrorazaranja razorene političke strukture srpske države i njenog društva.
Dakle, smanjivanjem izbornog cenzusa Vučić je odigrao neočekivan potez. Kratkoročno je izašao iz defanzive i protivnike uveo na još teži teren. Dugoročno, zakomplikovao je nesnosan politički položaj ove zemlje i njenu budućnost udaljio od mirne luke dalje nego što je bila. Manifestovao je despotsku volju i najbolje prikazao duh svoje prakse krijući se iza, tobož, demokratičnosti i, tobož, želje za osnaživanjem političkog pluraliteta, a istovremeno negirajući, na svakom koraku, postojanje vladavine prava i pravne države i potpuno kontrolišući elektronske medije koji imaju nacionalnu frekvenciju. Paralelno s tim, produžio je i pojačao crnu propagandu putem otrovnih, anticivilizacijskih, primitivnih, prostačkih tabloida i teško, možda i smrtno, kontaminirao javni diskurs, dodatno osnaživši zloupotrebe, nezakonitosti, kriminal, i druge zločine svoje vlasti…
